Kad penzioneri ubijaju – zločin ili pucanj u sistem

Ubistvo koje je početkom septembra u Beogradu počinila sedamdesetogodišnja penzionerka, pucajući u investitora sa kojim je bila u sporu oko placa, podelilo je javnost u Srbiji, na one koji misle da je reč o ubistvu iz samoodbrane i one koji veruju da je u pitanju „hladnokrvno ubistvo“, ali i otvorilo pitanje da li će taj događaj ostati izolovani slučaj ili će postati uzor drugim građanima da „uzimaju pravdu u svoje ruke“, odnosno da sami rešavaju probleme za koje nadležne institucije nisu imale rešenje.

Advokat i bivši sudija Božo Prelević za Al džaziru kaže da su građani, ono što misle da je pravda, već uzeli u svoje ruke. Primera, kaže, ima svuda. Od noćnog rušenja u Savamali pre dve godine do nezakonitog zidanja na Kopaoniku, gde čitava javnost posmatra kako na „krovu Srbije“, gde je zabranjena gradnja niče objekat za čije rušenje ni resorna ministarka ne sme da pošalje inspekciju. Neko je uočio praznine u kojima sistem ne funkcioniše i popunio ih.

Negde se građani samoorganizuju da bi se odbranili od pojava koje im ugrožavaju normalan život. Kao u Lazarevcu, naprimer, gde su se, podseća Prelević, organizovali protiv trgovaca drogom, objavljujući imena i fotografije lokalnih dilera .

„Pa šta je to, nego uzimanje pravde u svoje ruke? Oni su se povezali. Dotle ih je država dovela“, kaže Prelević.

Građani uzimaju pravdu u ruke

„Ta žena koja je ubila investitora je samo pojavni oblik. Ali u istoj toj opštini ljudima je neki investitor u Dubljanskoj ulici pre nekoliko godina srušio kuće i ništa se nije desilo. Njihov problem i dalje nije rešen“, napominje Prelević, dodajući da takve situacije ukazuju da sistem ne funkcioniše, što onda omogućava određenim ljudima da uzmu pravdu u svoje ruke.

Sociolog Srećko Mihajlović, na pitanje da li je ubistvo investitora poslednje upozorenje državi da počne više da vodi računa o interesima običnih ljudi, odgovara:

„Pravilo je da ako država ne poštuje zakone koje je sama donela, ako institucije koje čine državu zaobilaze te zakone, onda treba očekivati ono što se mestimično već događa – da pravdu u svoje ruke počnu da uzimaju sami povređeni građani, koji su osujećeni u svom normalnom življenju. To nije pravilo koje važi samo za Srbiju, nego važi uopšte. Činjenica je da kad ljudima „dogori do noktiju“, bez obzira da li su u pravu ili su samo ubeđeni da su u pravu, onda su skloni tome da sami preduzimaju neke korake, jer nemaju poveenja u institucije. A činjenica je i da je u nas sve slabije poverenje u državne institucije i iz toga ne može proizaći ništa dobro“, ocenjuje Mihajlović.

„To je bure baruta. Kad građanin koji plaća poreze državi, vidi da država ne reaguje da ga zaštiti, on ima mogućnost da se iseli iz te države, da skoči s mosta ili da uzme pravdu u svoje ruke i da sam kazni onoga ko mu je kriv“, upozorava Prelević.

Čini se da to naslućuje i vlast ili makar njen najistaknutiji predstavnik, predsednik Srbije Aleksandar Vučić, koji je kritikovao opoziciju, ali i ostale koji su pokazali razumevanje za postupak penzionerke i, kako je rekao, iskoristili priliku da sistem okrive za to. 

“Mi živimo u zemlji u kojoj se slave ubice, gde se pokreće peticija u korist žene koja je upucala čoveka nedužnog, pa ste onda izmislili priču da je reč o nekom investitoru, koji je progonio, pa rešila baba da uzme pravdu u svoje ruke. Živela baba. I sad se smejete, a ja vas pitam da je vaš otac ubijen na taj način ili bilo čiji otac jel biste isto to govorili? Da iznesem dosije, da vidite šta je baba radila u životu i koga je sve pokušavala da ubije“, primetio je Vučić.

Samoodbrana ili hladnokrvno ubistvo

Gotovo niko nije postavio pitanje odakle predsedniku države uvid u nečiji dosije, ima li uopšte pomenuta penzionerka dosije i ako je, kao što se iz Vučićeve izjave da zaključiti, i ranije pokušavala da ubije nekoga, da li je zbog toga procesuirana. Ako nije, zašto nije?

Vučić se oglasio tek deset dana nakon ubistva investitora, kada je već dobar deo javnosti na osnovu izveštavanja većine medija mogao da stekne utisak da penzionerka i nije imala drugi izbor, te da se tragdija možda ne bi ni dogodila da su institucije reagovale na vreme.

Naime, već sutradan posle ubistva, osvanule  su u medijima izjave da je investitor mesecima maltretirao porodicu penzionerke, navodno tražeći da mu preda plac i kuću u kojoj je živela sa sinom, kako bi tu zidao zgradu. Njen sin je novinarima rekao da su protiv investitora podneli i krivičnu prijavu policiji, da su se obraćali za pomoć i nadležnima u opštini i tužilaštvu, pisali Vladi. „I ništa“.

Podsećalo se da mu nije prvi put da nekog maltretira zbog placa, te da je nekoliko godina ranije jedan stariji bračni par pretučen, nakon što su im u kuću upali ljudi koje je poslao taj investitor. Objavljeno je daje oštetio mnoge ljude, koji su od njega kupovali stanove, ali i da su se protiv njega vodili brojni postupci pred sudovima – za falsifikovanje isprava, iznude, prinude, ugrožavanja sigurnosti, nedozvoljene gradnje…

Ukratko, data je slika biznismena zemlje u tranziciji koji ne bira sredstva da dođe do cilja, koji ima veze, zahvaljujući kojima godinama uspeva da izmiče policiji i sudovima i koji je konačno „dobio što je zaslužio“. Ili kako je to u izjavi za jedan provladin tabloid rekao jedan njegov bivši komšija – „Đavo je došao po svoje“.

S druge strane, penzionerka je predstavljena kao povučena žena, koja ni po čemu nije odskakala od običnog sveta. I koja je posle svih pokušaja da dobije neku zaštitu od državnih organa i odgovora sažetog u izjavi njenog sina – „i ništa“, rešila da sama nađe rešenje za svoje muke. Ne čudi onda što je čak pokrenuta i peticija za podršku penzionerki koja je, kako se navodi, „stala na put bahatom preduzimaču“.

Opasan presedan

Međutim, nakon Vučićevog osvrta na ubistvo investitora, pojavio se i snimak ubistva, koji su preneli gotovo svi mediji, a onda su krenule analize stručnjaka u tim medijima i konstatacije da je baba „hladnokrvno pucala“ i onda “overila“ investitora još dva puta, da puca kao „ubica DB-a“, da je zločin izveden profesionalno…

Ipak, duh je pušten iz boce. Do sada je javnost uglavnom saznavala o ljudima koji su zbog nepravde dizali ruku na sebe. Od zaposlenih koji su protestovali zbog neisplaćenih zarada i pažnju na svoj problem skretali tako što su štrajkovali glađu, sekli svoje prste ili zabijali eksere u šake, preko radnika fabrike vagona “Goša” u Smederevskoj Palanci, koji je izvršio samoubistvo, jer više nije mogao da podnese tešku ekonomsku situaciju u kojoj se našao pošto mu poslodavac mesecima nije isplaćivao platu, pa do preduzetnika iz Kragujevca koji se ubio pošto su mu izvršitelji prodali porodičnu kuću po višestruko nižoj ceni od tržišne zbog duga banci znatno manjeg od vrednosti kuće.

Opasnost da bi neki očajnici umesto na sebe mogli ubuduće da dignu ruku na nekog koga smatraju krivcem za tešku situaciju u kojoj su se našli – poslodavca koji ne isplaćuje zarade, izvršitelja, koji dolazi da im pleni stvari ili da ih izbaci iz stana, investitora koji ih je prevario ili predstavnika države koji ih nije zaštitio, prepoznali su i u organizaciji Združena akcija “Krov nad glavom”, koja se protivi prinudnim iseljenjima i načinu na koji se primenjuje zakon o izvršiteljima. Oni su se nakon ubistva investitora oglasili saopštenjem u kojem građane pozivaju na solidarnost i zajedničku borbu protiv nesavesnih investitora i izvršitelja, apelujući na “sve one koji su ispunjeni opravdanim besom da rešenje ne traže u usamljenim osvetničkim akcijama”.

„Praktično, u svim slučajevima u kojima smo se angažovali, morali smo sa ljudima da razgovaramo o tome. Nema ko nije u nekom trenutku govorio ili pomišljao da će dići ruku na sebe ili na drugog u toj situaciji. Ono što pričamo svima je da je izlaz iz toga solidarnost, da nas je što više i da čuvamo jedni druge“, “, kaže za Al džaziru Ivan Zlatić iz Združene akcije „Krov nad glavom“.

„Imali smo slučaj u beogradskom naselju Mirijevo, gde je žena pretila da će izvršiti samoubistvo, pa su se izvršitelji onda povukli. Mi smo se onda uključili, pričali s njom, jer život i zdravlje niko ne može da vam vrati. Zato moramo da čuvamo jedni druge i kad se skupimo zajedno, uvek ćemo naći neko rešenje.  Važno je da nas je više od njih. Nije rešenje dići ruku na sebe ili na drugog“, dodaje Zlatić.

Sistem koji okreće ljude jedne protiv drugih

Pomenutu ženu iz Mirijeva izvršitelji pokušavaju da isele iz stana koji je, kaže, uredno platila i uknjižila na svoje ime. Problem je što pravo na isti stan polaže još jedna porodica, koja je žrtva prevare drugog investitora, koga je tužila i dobila spor i, kako kaže, presudu da je stan njen. Sud je poslao izvršitelje, koji se ne obaziru na činjenicu da i pomenuta žena ima neka prava i kako tvrdi, potrvrdu drugog suda da je jedini vlasnik stana. Dve godine pokušavaju da je isele.

“Propisi su nepravedni i onda moramo da se organizujemo da se solidarno zaštitimo u situaciji gde je institucionalni okvir koji propisuje država takav da ide na štetu ljudi koji su slabi i koji ne mogu da se odbrane“, kaže Zlatić.

„Privatni izvršitelj je privatni preduzetnik. On radi za profit svoje kancelarije i nema nikakav motiv da se stara o nečemu što je ljudsko pravo. A krov nad glavom jeste ljudsko pravo i Srbija je potpisnica Evropske konvencije o ljudskim pravima koja je utvrdila da je i to ljudsko pravo. Kada je država privatizovala izvršenja, koja su ranije bila u nadležnosti suda i kad su uvedeni privatni izvršitelji, ono što smo kao društvo dobili, jeste da se nečim što je od društvenog interesa bave ljudi koji su motivisani isključivo profitom. Nije ovo sad neka žalba na same izvršitelje, kao profesionalce, nego na sistem koji nas okreće jedne protiv drugih“, objašnjava Zlatić.

Na pitanje da li je problem u samim zakonima ili u njihovoj selektivnoj primeni, sociolog Srećko Mihajlović kaže da se najčešće radi o neprimenjivanju zakona, odnosno o selektivnoj pravdi.

„Da zakoni za neke važe, a za neke ne važe. Pitanje bespravne izgradnje i nejednakog odnosa vlasti prema onima koji su počinili to delo, o tome najbolje svedoči“, objašnjava Mihajlović.

I? I ništa.

Slična je situacija i kada je reč o naplati potraživanja. Ni Mihajlović ni Zlatić ne spore da treba naplatiti dug koji postoji. Zlatić i njegove kolege se, međutim, protive naplaćivanju duga na način koji dužnika ostavlja bez krova nad glavom.

Mihajlović dodaje da država treba da ima određeno razumevanje prema onima koji nisu u stanju da to plate. „To  je već pitanje socijalne politike. Ali s druge strane imamo situaciju da postoje veliki dužnici, kojima se dug ili oprašta ili prećutkuje, a izvršitelji kucaju samo na vrata onih koji su nemoćni da odgovore na takve zahteve“.

I zaista, gotovo je nemoguće naći u medijima primer da su izvršitelji plenili stvari nekom biznismenu zbog neisplaćenih zarada radnicima ili investitoru koji je oštetio ljude, prodajući im isti stan više puta ili srušivši njihove kuće da bi izgradio svoje stanove.

Možda će se na kraju zaista ispostaviti i da u slučaju ubistva investitora stvari i nisu tako crno-bele, kako je to u početku predstavljeno. Ipak, šta god da je bio motiv ženi koja se u svojoj 70-oj godini odlučila na ubistvo, šta god da je prethodilo toj odluci, trebalo bi da utvrdi sud i bilo bi dobro da proces bude transparentan, efikasan, a presuda dobro obrazložena, kako posle nje ne bi ostala nikakva dilema.

I da paralelno sa sudskim, krene proces vraćanja poverenja u institucije. Za početak, prostom primenom zakona u nekim slučajevima gde je neprimenjivanje do sada bilo najvidljivije. Recimo, na vrhu Kopaonika. Jer poslednja stvar koja je potrebna nekoj državi jeste da njeni građani steknu uverenje da im država u stvari i nije potrebna, te da će i nakon što joj se obrate za pomoć, moći samo da kažu – „i ništa“.

Izvor: Al Jazeera