Kako je Obama napustio Izrael

Piše: Boško Jakšić

Nije to više nikakva tajna: otvoreni lični animozitet Baracka Obame i Benjamina Netanyahua učinio je da se odnosi SAD-a i Izraela spuste na najniži nivo poslednjih 67 godina.

U krugovima desničarske izraelske administracije nema dileme da je ozbiljnoj krizi kapitalno doprineo američki predsednik.

Bivši izraelski ambasador u SAD Michael Oren, koji je u Washingtonu službovao od 2009. do 2013., odlučio je da nediplomatski otvoreno saopšti ono u šta su mnogi u Izraelu sumnjali od kada je u Belu kuću ušao predsednik sa srednjim imenom Hussein: Obama je okrenuo leđa Izraelu.

U tekstu pod naslovom “Kako je Obama napustio Izrael”, objavljenom u Wall Street Journalu, Oren kaže da su i predsednik Obama i premijer Netanyahu pravili greške koje su štetile međusobnim odnosima, ali da ih je američki predsednik pravio “namerno” i tako godinama svesno kvario odnose dva strateška saveznika.

Počelo je davno, još jula 2008. kada je Obama kao predsednički kandidat kružio od palestinskog Ramallaha do izraelskog Sderota, nervirao Izraelce najavom da će, ukoliko bude izabran, prihvatiti da bez preduslova pokrene razgovore sa Iranom čiji je tadašnji predsednik Mahmoud Ahmadinejad pozivao da Izrael bude “zbrisan sa mape sveta”.

Različiti stavovi

Netanyahu, tadašnji lider opozicionog desničarskog Likuda, nije mnogo krio da priželjkuje da se u Belu kuću useli Obamin republikanski protivkandidat John McCain, ali sa Obamom se složio oko toga da Iran treba sprečiti da se dokopa nuklearnog oružja.

Od kako su preuzeli komande svojih država 2009. godine, razlike u stavovima dvojice lidera su ne jednom stavljale na probu odnose koji su dotle smatrani vrhuncem savezništva.

Ambasador Oren u tekstu kojim najavljuje knjigu svojih memoara tvrdi da je Obama već tada prekršio dva zlatna pravila međusobnih odnosa: izbegavanje iznošenja neslaganja u javnost, i obećanje obe strane da jedna drugoj neće priređivati neprijatna iznenađenja promenama političkog kursa.

Obama je, smatra Oren, već tokom prvog susreta sa Netanyahuom maja 2009. otvorenim zahtevom za potpuni moratorijum gradnje jevrejskih naselja na okupiranim teritorijama prekršio pravilo “bez iznenađenja”. Onda je to potvrdio i narednog meseca kada je, za razliku od svojih prethodnika, održao govor u Kairu, a da prethodno sa sadržajem nije upoznao izraelskog premijera.

Obama, na čije su poglede u mladosti uticali liberalni Jevreji Čikaga, na Izrael gleda kroz prizmu liberalizma, dok optiku Netanyahua čine bezbednost i sila. 

Izrael je društvo koje ne zaboravlja. Kada je 2010. Jerusalem Post pravio istraživanje, tek devet procenata ispitanih smatralo je da je Obamina administracija naklonjena Izraelu, dok je polovina procenila da je propalestinska. Razlike između Obame i Netanyahua, od pitanja kao što su jevrejska naselja do modernog cionizma su se uvećavale.

Usledila je kolekcija koja je razotkrivala da se SAD i Izrael udaljavaju: Obamino presretnuto ćaskanje sa bivšim francuskim predsednikom Nicolasom Sarkozyjem o tome kako ne vole Netanyahua. Provokativna izraelska odluka o gradnji novih jevrejskih naselja u Istočnom Jerusalimu saopštena je 2010. u vreme posete potpredsednika Joea Bidena.

Netanyahuova lekcija Obami o izraelskoj istoriji kada je šef Bele kuće maja 2011. posle četiri decenije napravio zaokret američke spoljne politike i podržao ideju da granice Izraela i buduće palestinske države prate granice pre rata 1967. uz određene razmene teritorija.

Iako Oren konstatuje da Obama “nikada nije bio anti-izraelski”, što potvrđuje razvoj vojnih odnosa i sektora bezbednosti, ostaje glavna zamerka, s kojom će se danas u Izraelu složiti mnogi, da je Obama propalestinski nastrojen.

“Zaprepastio” je Izrael ponudom da podrži istragu Saveta bezbednosti UN-a o ilegalnim jevrejskim naseljima, ili podrškom naporima Egipta i Turske da se razotkriju nuklearne tajne Izraela.

Ambasador Oren piše da Obama od Palestinaca nije tražio ništa, uprkos činjenici da je palestinski predsednik Mahmmoud Abbas “prekršio sva svoja obećanja… a nikada nije platio cenu”.

Kruna “iznenađenja” je Obamino pokretanje tajnih pregovora o Iranu, o čemu Netanyahu u startu nije znao ništa, i predsednikov stav da vojno rešenje – mogućnost bombardovanja Irana o čemu se u Jerusalimu govorilo – neće rešiti iransku pretnju.

Američko otopljavanje prema Iranu, kolikogod obazrivo i uslovno, u Izraelu je izazvalo buru nezadovoljstva jer se smatra da režim u Teheranu predstavlja “egzistencijalnu pretnju” jevrejskoj državi, a da ajatolasima ne treba verovati kada tvrde da nemaju ambiciju da proizvedu atomsku bombu.

Netanyahu je oko toga bio jasan: sprečiti nuklearni dogovor čak ukoliko to tokom procesa uništava saradnju sa Obaminom administracijom. Nije se bazirao na optužbe da “uništava tkivo odnosa”.

Ono što je fermentiralo godinama, pre pet meseci izbilo je na površinu. Sukob između dvojice javno je eskalirao u februaru, kada je Netanyahu prihvatio poziv republikanaca da govornicu Kongresa iskoristi kako bi upozorio na opasnosti sporazumevanja sa Teheranom oko iranskog nuklearnog programa.

Kako Obama taj dogovor smatra najvećim dometom svoje spoljne politike, nije prikrivao nezadovoljstvo što je Izraelac pristao da dođe u posetu o kojoj Bela kuća nije bila obaveštena i, još više, da otvoreno minira njegov diplomatski projekat.

Ambasador Oren priznaje da je to bila Netanyahuova svesna greška, ali da je i ona bila iznuđena Obaminim prethodnim ponašanjem.

Izraelac nije strahovao od izolacije. Uz nos američkoj podršci rešenju izraelsko-palestinskog sukoba po formuli dve države, rekao je da Palestinci neće dobiti državu dok god je on premijer. Izbori na kojima je u martu dobio četvrti mandat pokazali su da birači cene njegovu odlučnost. Obama ga nije pozvao da mu čestita pobedu.

Utjecaj medija

Danas su američko-izraelski odnosi gori neko ikada, što je umnogome rezultat ličnog animoziteta dvojice lidera koji međusobno gaje “intelektualnu sumnjičavost”, kako je pisao Peter Beinart, autor knjige “Kriza cionizma”

Obama, na čije su poglede u mladosti uticali liberalni Jevreji Čikaga, na Izrael gleda kroz prizmu liberalizma, dok optiku Netanyahua čine bezbednost i sila.

Nije neobično da je Obama, u vreme dok se 2004. kandidovao za Senat, bio među retkima koji se protivio gradnji barijera na Zapadnoj obali. Zadržao je uticaj tekstova Davida Grossmana i Amosa Oza, najuticajnijih izraelskih mirovnjaka, i njihovih oštrih kritika okupacije palestinske zemlje.

Obamina shvatanja nikada se nisu uklapala u militantne stavove Netanyahuovog Likuda. “Mislim da postoji greška unutar proizraelske zajednice koja kaže da ste, ukoliko ne prihvatite nepokolebljivi pro-Likudov pristup Izraelu, protivnik Izraela, da ste anti-Izrael, a to ne može da bude mera našeg prijateljstva sa Izraelom”, govorio je Obama tokom kampanje 2008.

Za antagonizam prema Netanyahuu, zaključuje ambasador Oren u knjizi “Saveznik” koja uskoro izlazi iz štampe, umnogome su krivi američki liberalni Jevreji i američki novinari jevrejskog porekla, poput trostrukog pulicerovca Thomasa Friedmana iz The New York Timesa, koji su u pokrivanju Izraela koristili “pristup dvostrukih standarda”.

“Prisustvo toliko Jevreja u štampi i na ekranima retko znači podršku Izraelu”, piše Oren. “Upravo suprotno je čest slučaj, jer neki američki novinari Jevreji mašu svojim jevrejstvom kao akreditivom za kritikovanje Izraela”.

Ništa slučajno da su nedavno i Bela kuća i kancelarija izraelskog premijera demantovali pisanje Yediot Ahronota da je Obama pozvao Netanyahua da ga poseti sredinom jula.

Stavovi izraženi u ovom tekstu su autorovi i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera