Kakvi novi projekti kad te odbiju sedam puta?

Piše: Bojana Belčević

Sada već davne 1992. godine Srđan Dragojević je doživeo “instant uspeh” sa svojim filmom prvencem, tinejdžerskom komedijom Mi nismo anđeli. Suprotno od onoga što se možda od njega tada očekivalo, okrenuo se ekranizaciji ratne priče, i to u vreme kada je rat još trajao, snimivši Lepa sela lepo gore. I ponovo suprotno od onoga što su od njega očekivali oni koji su pratili njegove izjave tokom 90-ih, i onih koji su ga znali iz buntovne pank-rok mladalačke faze, učlanio se 2010. godine u Socijalističku partiju Srbije, postavši član Glavnog odbora stranke, a kasnije i državni poslanik u Skupštini Srbije.

Kaže da je u SPS ušao pod uslovom da kao slobodan čovek može uvek da iznese svoje mišljenje, doprineseći time odbrani javnog interesa. Danas, uoči kampanje za nove izbore u Srbiji, razgovaramo sa Srđanom Dragojevićem, između ostalog, i o tome vredi li se u Srbiji petljati u politiku.

• Nedavno ste izjavili da je samo jedna inicijativa koju ste pokrenuli zaživela za prethodne tri godine, koliko ste poslanik. Gledajući unazad, da li je uopšte vredelo ulaziti u politiku?

– Mislim da nije. Premalo je to za tri godine. Imao sam brojne inicijative. Pokušavao sam da pomognem samostalnim umetnicima, od kojih mnogi imaju brojne probleme koji se tiču poreza i kamata na porez, za koje oni nisu odgovorni, zato što je lokalna samouprava kasnila sa isplatom doprinosa za penziono i zdravstveno. Ljudi ne mogu da odu u penziju, da overe zdravstvene knjižice, leče svoju decu. Tri godine od kad sam otvorio to pitanje ništa se nije desilo.

Pokušao sam da otvorim pitanje kriminalne privatizacije Beograd filma, pokušao sam da sprečim prodaju Avala filma. Kome god ministarstvu sam se obraćao, dobijao sam odgovor da nije nadležno. Bavio sam se i mnogim drugim stvarima koje nisu vezane za kulturu, predlagao sam da vlasnici objekata koji dobijaju priliku da ozakone svoje objekte,budu u obavezi da okreče i uljude svoje fasade. Na potpuno nerazumevanje sam naišao. Tako da moram da odgovorim na Vaše pitanje odrično. Mislim da je to malo. Boriti se za razna pitanja, a da to ne rezultuje bilo kakvim pomakom je isto kao kad pišete scenario pa nikad ne uspete da snimite film.

Tunel kao šira slika sukoba

• Ove godine se navršava 20 godina od kako je snimljen film Lepa sela lepo gore. Ima li razlike u percepciji tog filma odmah nakon premijere i danas, gledajući sa ove distance?

– Film je imao vrlo težak start. Suočen je bio sa brojnim predrasudama, ali nakon toga je prikazan u 40 zemalja, bio je najgledaniji film u Brazilu i Australiji, što je popriličan kuriozitet. Ušao je u Halivelovu enciklopediju od 1.000 najboljih filmova svih vremena, zajedno sa Pre kiše Milča Mančevskog, bio je na listi od 20 najboljih filmova časopisa Sight and Sound. Preživeo je dve decenije, vrlo malo stvari preživi dve decenije u današnje vreme hiperprodukcije.

U Bosni postoji i dalje ambivalencija prema filmu, ja mislim da je to stvar čitanja. Ima dosta ljudi koji metaforu tunela tumače u smislu da su oni ti koji su bili u tunelu za vreme opsade Sarajeva. Oni imaju potpuno pravo na takvo viđenje, samo što se moja metafora tunela nije odnosila na Sarajevo, već na širu sliku tog sukoba. Običan svet dosta ceni taj film. Ja nekoliko puta godišnje idem u Sarajevo i mogu da primetim da ljudi koji su imali otpor prema njemu, sada ga više nemaju. Meni je drago zbog toga.

• Naveli ste koje inicijative niste uspeli da sprovedete u delo, a sada nas ponovo očekuju izbori. Da li ćete uzeti učešća u kampanji?

– Pomoći ću svojoj partiji u segmentu kojim se bavim, a to je promovisanje kulture.

• Kako komentarišete zaoštravanje odnosa između SPS-a i Srpske napredne stranke?

– Na šta tačno mislite?

• Recimo, najskorije smo imali trzavice nakon otvaranja Prokopa, kada je Milutin Mrkonjić (SPS) izjavio da su naprednjaci samo prekrečili ovu železničku stanicu…

– Zar ne mislite da svako ima prava da iznese svoje mišljenje? Ja mislim da je to osnova demokratije i da to mora da bude osnova demokratije i u bilo kojoj koaliciji. Ali, u situaciji u kojoj se svaka kritika proglašava neprijateljskim gestom, onda imamo problem. Ono što ja vidim je da mediji zdušno, gladni skandala, traže svaku sitnicu da izazovu aferu.

• Mislite da to mediji rade, a ne političari?

– Mislim da je veliki deo odgovornosti i na medijima. Pritom mislim da mediji tu čine medveđu uslugu slobodi mišljenja i govora, jer se stvorila psihoza kada neko iznese najbezazleniju kritiku.

• Čak i kada imamo kritike na račun toga ko za koje medije daje izjave?

– Ja sam protiv toga i mislim da su takve stvari neoprostive. Određivati kojim medijima smete da date izjavu je nešto što se nije događalo ni 90-ih godina. Ja sam tada veoma oštro kritikovao mnoge poteze vlade Slobodana Miloševića. Apsolutno me niko nikada nije proglašavao izdajnikom zato što sam to govorio za ovaj ili onaj medij.

• Čini se da u SPS-u nekako često ima ljudi koji samostalno istupaju, čije izjave kasnije partija treba da ‘pegla’?

– Vi to zovete samostalnim istupanjem, ja bih radije to nazvao pravom i privilegijom da se slobodno misli. Mi imamo vrlo jasnu, konkretnu, uravnoteženu politiku, plan i strategiju. Postoji vrlo jasan program SPS-a. Ne vidim da svačije pravo na slobodno mišljenje može da se nazove različitim istupanjima i nesinhronizovanošću. Onda pričate o partijama u totalitarna vremena, onda pričate o Savezu komunista Jugoslavije, gde niko nije mogao da ima drugačije mišljenje. Mene prožima jeza od takvog razmišljanja.

• Ovih dana je usvojen amandman na Zakon o oglašavanju koji ste podneli, po kojem se oglašavanje kulturnih proizvoda izuzima iz vremena predviđenog za reklame na televizijama sa nacionalnom frekvencom. O čemu se tu radi?

– Time je praktično oglašavanje proizvoda iz kulture i kulturnih manifestacija proglašeno saopštenjem od javnog interesa, čime se stvara formula da se kultura reklamira besplatno i da se reklamni blokovi po satu televizija sa nacionalnom frekvencom i javnog servisa prošire za minut. Odbor na kulturu je izglasao da se predloži da REM [Regulatorno telo za elektronske medije] uputi preporuku televizijama da postupe na ovaj način.

• Kako se selektuje ono što predstavlja kulturu?

– Moja preporuka je, a ona je ugrađena u sam amandman, da to budu projekti koji su dobili podršku Ministarstva kulture, pokrajinskog ministarstva, sekretarijata za kulturu i drugih ustanova koje finansiraju kulturu, a definitivnu listu bi davao Nacionalni savet za kulturu. Po meni bi bilo najbolje da Nacionalni savet ima konačnu reč. Treba učiti na lošim iskustvima. Na primer, da je Nacionalni savet određivao nosioce nacionalnih penzija, verujem da se ne bi stvorio negativni publicitet i ne bi se provukle neke ličnosti sa estrade. Meni je jako bitno da se ne kompromituje čitava ideja. Ukoliko se desi da se neko sa estrade provuče da se reklamira besplatno, sve propada. To se ne sme desiti.

Druga važna stvar je ko bi to radio. Čak mislim da bi REM, koji se organizaciono bavi time, mogao da ponudi takvu logističku podršku.

• Glasno se zalažete protiv decentralizacije kulture, što je u suprotnosti sa osnovnim pravcima delovanja kulturne politike u Srbiji…

– To na šta se decentralizacija svela najbolje svedoči primer sudbine direktorke KC Požega. Dođe neka nova bahata lokalna vlast i ženu izbace sa posla, bez obzira ko je ona i šta je uradila. Ja lično mislim da kultura ne sme da zavisi od toga da li je novi predsednik kulturan ili nije i da li ima ambicije da zaposli šurnjaju u tom domu kulture. Ja imam suprotan stav da kultura treba da bude centralizovana. Recimo, imao sam predlog za obnavljanje domova kulture i njihovo umrežavanje, kako bi kulturni sadržaju cirkulisali, što je jeftinije i mislim da bi bio veliki doprinos vraćanju kulture čak i na ono mesto koje je imala 90-ih godina. Odogovor Ministarstva kulture bio je da se zalaže za decentralizaciju kulture.

• Da li mislite da je nepun mandat ministarstva dovoljan da bi nekakvi rezultati bili vidljivi, ideje sprovedene?

– Dovoljno je i šest meseci, ali pod uslovom da ministar u bilo kom resoru ima apsolutno poverenje predsednika vlade i autonomiju u svom resoru. Da ne može da se desi da upravni odbor Narodnog pozorišta izabere jednog čoveka, a da godinu i po dana na vladi ne prolazi taj izbor. A ako me pitate da li u ovakvim okolnostima koje ja opisujem može bilo šta da se uradi, ja mislim da ne može.

• Imate to iskustvo da ste ovde ostvarili zapaženu karijeru, zatim otišli u Ameriku i tamo nekoliko godina radili u velikom studiju, a sada ste opet ovde i bavite se pitanjima kulturne politike. Kako gledate na to iskustvo, izgleda da se ipak vredi vratiti?

– Ja sam 1999. godine otišao pre pada Slobodana Miloševića, u trenutku kada je moj film Rane bio zabranjen za reklamiranje i kada ja nisam dobio ni honorar za to. Dobio sam poziv američkog studija da budem vezan za njih, razvijam određene projekte i možda nešto režiram za platu od 130.000 dolara godišnje u vreme kada sam imao par hiljada nemačkih maraka kao celu imovinu za sebe i svoju porodicu. To je praktično bio iznuđen potez. Osim toga, znao sam da će nakon Rana biti veoma teško da dođem do novog filma dok je Milošević na vlasti.

Za te dve godine zapravo ništa nismo uradili, iako sam podnosio razne projekte. Bio sam u obavezi da ponudim četiri projekta godišnje, a ponudio sam 23, koje su odbili. Jedan film smo počeli da pripremamo, ali ga je studio povukao iz priprema iako je scenario bio bolji, jer je u isto vreme počeo da se priprema Oceans Eleven, koji se bavio sličnom tematikom, a imao je veći budžet. Na kraju sam izgubio strpljenje. Sedeti dve godine i ne raditi ništa je Božija kazna.

• Kako izgleda raditi u korporativnom sistemu, koji se potpuno razlikuje od sistema u kojem ste do tada radili?

– Realnost korporativnog, studijskog načina snimanja je takva kakva jeste. Vi dobijate scenario, možete da ga minimalno korigujete, imate dugotrajan kasting, koji traje tri-četiri meseca, i u kome se srećete sa 300-400 glumaca i na kraju producenti zahtevaju iste one glumce koje su tražili na početku kastinga protiv kojih sam ja bio. To vam je simulacija demokratije. Rediteljske mogućnosti su sužene, a ja nikad nisam stavljao materijalne vrednosti u prvi plan. Kada smo došli do toga da obnovimo ugovor, moj uslov je bio da ponovo razmotre scenario After, nastao na osnovu istinitog događaja, koji mi je bio jako važan: o tri Jevreja oslobođenih iz logora u Nemačkoj 1945. godine koje žele da organizuju pljačku zlata koje je po logorima vađeno iz zuba mrtvih Jevreja. I oni ponovo razmotre taj predlog i ponovo ga odbiju.

Tako sam ja spakovao kofere i poveo porodicu u Beograd 2002. godine. Mislio sam da je ovde došlo bolje vreme i da ću moći u svojoj zemlji mnogo više da radim, ali nisam bio u pravu. Ako pogledate da sam sedam puta konkurisao na konkursu Filmskog centra i da su me sedam puta odbili, možda sam napravio grešku u koracima.

• Za Vaše filmove važi to da su veoma gledani u regionu, između ostalog i zbog toga što tretirate stvarnost koja je zajednička i prepoznatljiva u svim zemljama bivše SFRJ…

– I Lepa sela… su bila gledana, samo na piratskim kasetama. Ona su bila prvi zvanično distribuiran film u Sloveniji, recimo, za ostali deo regiona bilo je prerano. Ali već Rane su godinu dana kasnije igrale u bioskopima u Hrvatskoj. Parada je imala 600.000 gledalaca u regionu, u Bosni je potpuno isti broj gledalaca bio u Federaciji [Bosne i Hercegovine] i u Republici Srpskoj.

• Da li ćete se i dalje baviti stvarnošću ovih prostora i u budućim projektima?

– Ja nemam buduće projekte. Kada vas odbiju sedam puta, onda više nemate projekte. Pokušavam da nađem druge načine da budem kreativan.

Izvor: Al Jazeera