Kao da pisci ne mogu biti ljubitelji ratnih zločina i genocida

Zabrana ulaska u Bosnu i Hercegovinu ruskom piscu Zaharu Prilepinu izazvala je konsternaciju u nacionalističkom delu javnosti. Taj slučaj opisuje se kao nezapamćen, kao udar na misleće ljude, maltene kao neka vrsta cenzure i napada na slobodu stvaranja. Ko je još video da se piscima ograničava sloboda kretanja i da se ljudi od pera proglašavaju pretnjom po bezbednost? A reč je o običnom nesporazumu, jer je ulazak u BiH zabranjen Jevgeniju Prilepinu (pravo ime ruskog pisca, Zahar je pseudonim), što nema nikakve veze s njegovim književnim radom.

Nesporazum se zasniva i na široko rasprostranjenom stereotipu da su pisci divni ljudi, listom humanisti, veliki zagovornici slobode, maštači i izmišljači književnih svetova, Argonauti imaginacije, bezopasni sanjari koji ne bi ni mrava zgazili, a kamoli čoveka. Kao da pisci ne mogu da budu teroristi, fašisti, zagovornici teorija krvi i tla, ratni huškači i zagovornici masovnih zločina.

I pisci su samo ljudi, imaju i oni pravo da se odaju mračnim duševnim porivima i snovima o klanju, etničkom čišćenju i genocidu. Nije Prilepinu ulazak u BiH zabranjen zato što je pisac, već zato što je bio komandant paravojne formacije u Ukrajini, u kojoj su ratovali i dobrovoljci iz Bosne i Hercegovine. Kao što, primera radi, Šarl Moras u Francuskoj nije posle Drugog svetskog rata osuđen na doživotnu robiju zato što se bavio književnošću, već zato što je bio kvisling, ideolog antisemitske Francuske akcije, podržavalac višijevskog režima maršala Petena i saradnik nacističkog okupatora.

Oživljavanje velikosrpske ideologije

Nema potrebe da odlazimo toliko daleko u istoriju, niti da idemo čak do Francuske, jer smo u sasvim nedavnoj prošlosti imali priliku da se na domaćem terenu uverimo za šta su sve pisci sposobni kad kucne njihov čas. Spisateljski čas je kucnuo sredinom ‘80-ih godina, kad je nastupilo povoljno vreme za oživljavanje velikosrpske ideologije, na čemu je čitava bulumenta srpskih pisaca predano radila, ne žaleći sebe, a još manje druge ljude i njihove živote. Uloga srpskih pisaca u pripremi za rat je nemerljiva, upravo su oni Slobodanu Miloševiću na tacni isporučili ideologiju koja mu je bila potrebna za razbijanje Jugoslavije, za pokretanje ratnih sukoba, za krvave ratne zločine.

Na čelu te mnogobrojne spisateljske horde stajao je Otac Nacije, Dobrica Ćosić, koji je neumorno radio na tome da njegove opasne, retrogardne ideje postanu stvarnost. I zaista je došlo do pretakanja književnosti u realnost, Ćosićeve ideje su se ovaplotile posredstvom srpske ratne mašinerije u Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini, na Kosovu. Vojne i paravojne formacije oblikovale su stvarnost u skladu sa Ćosićevim književnim zamislima, pretvarajući ljude u leševe, a njihove domove u prah i pepeo.

Upravo je Ćosić koordinisao kolege akademike prilikom izrade zloglasnog Memoranduma Srpske akademije nauka i umetnosti (SANU), koji je Slobodan Milošević prvo osudio, a potom prihvatio u potpunosti, dodatno razvijajući osnovne teze memorandumlija uz malu pomoć tenkova, topova, haubica i sličnih intelektulnih sredstava. Ćosić se u svojim zapisima hvalio da je sa Jovanom Raškovićem osnovao Srpsku demokratsku stranku (SDS) i napisao program partije, da je s Radovanom Karadžićem neprestano radio na utemeljenju SDS-a, da je pisao peticije udruženjima Srba sa Kosova, među kojima je bio poznat pod kodnim imenom “Deda”.

Ćosić je propagirao ideju o srpskoj ugroženosti u susednim republikama, propovedao je ideju humanog preseljenja, bio je Miloševićev stub među intelektualcima, autoritet za koljače poput Ratka Mladića (što se može videti iz njihovih telefonskih razgovora), te ratni savetnik Radovana Karadžića. Njegove ideje žive su i danas, kako u srpskoj javnosti, tako i u samom političkom vrhu. Primera radi, upravo je Ćosić autor ideje o razgraničenju s kosovskim Albancima koja je aktuelna poslednjih nedelja.

Tako je govorio Matija

Pored Ćosića, jedan od viđenijih učesnika artističke ratne akcije bio je i Matija Bećković. On se posebno istakao u odbrani “kolevke srpstva”, putujući 1989. godine po Australiji i Evropi, gde je nastupao pred srpskom dijasporom i propovedao da je “Kosovo najskuplja srpska reč – bez krvi se nije mogla kupiti, bez krvi se ne može ni prodati”, te širio pseudopoetske formule tipa “Kosovo je polutar srpske planete” ili “Srbi u Hrvatskoj su ostatak zaklanog naroda”.

Sledeće godine zajedno s Radovanom Karadžićem učestvovao je u predstavljanju novoosnovane SDS BiH, a potom je s grupom nacionalno onesvešćenih akademika 1991. pokušao da osnuje Srpski nacionalni savet koji je trebalo da radi na ujedinjenju svih srpskih država u Veliku Srbiju.

Savet je propao, pa je ista ekipa osnovala Srpski sabor koji se bavio izradom etničkih karata. Suština Bećkovićevog poimanja sveta može se videti iz jedne njegove rečenice, napisane tokom napada na Dubrovnik, koju navodi Marko Vešović u Zvjerinjaku: “Da se Hitler sklonio u Dubrovnik, bio bi pod zaštitom UNESCO-a!”

Poetika masovnog pokolja

Ako neko misli da se ne može ići niže u neljudskosti od ovog Matijinog ruganja Dubrovčanima koje Bećkovićevi uniformisani istomišljenici zasipaju granatama i mecima, taj ne zna ništa o dubinama ljudskog zla. Uvek može gore, o čemu govori svedočanstvo Vladimira Arsenijevića o Momi Kaporu, koji je 1995. godine tada mladom piscu detaljno ispričao svoj stav o rušenju Vukovara i ubijanju nevinih ljudskih bića: “Nema baš nikakvog razloga da ti bude žao tog grada. Naivno je da misliš da je ono tamo bio neki ne znam kakav barok, razumeš! Jer, to je bio najobičniji provincijski barok, razumeš! Praktično – ništa!”

Zašto bi Kaporu bilo žao Vukovara i njegovih žitelja kad mu nije bilo žao ni sopstvenog rodnog grada, Sarajeva? Tokom opsade Kapor se stavio na stranu ubica Sarajeva, redovno je obilazio Radovana Karadžića na Palama, a kasnije je i branio njegova zlodela kao član Međunarodnog odbora za istinu o Radovanu Karadžiću.

Glede napada na Dubrovnik proslavio se i pesnik Gojko Đogo koji se u razgovoru sa Karadžićem oktobra 1991. godine zalagao za etničko čišćenje: “Spali sve i zbogom! Gore severno od Rijeke dubrovačke ubiti svakoga!”

Ovo bi bila neka poetika masovnog pokolja, skromni Đogov doprinos teoriji književnosti & genocidnosti.

Pokusati svoju porciju krvi

Ljubitelji ratnih zločina i genocida među srpskim piscima toliko su udarnički radili na širenju šovinističke mržnje, ratnom huškanju i propagiranju ideologije krvi i tla da je teško pobrojati sve njihove verbalne artiljerijske napade na mir i život nevinih ljudi. Takva evidencija zahtevala bi desetine obimnih tomova, zato ćemo se zadržati samo na još nekim istaknutim primerima intelektualnog beščašća.

Milovan Vitezović je nastupao na mitingu na Ušću, neposredno pre Miloševića, gde je lansirao poznatu floskulu “dogodio nam se narod”. Milovan Danojlić je pozdravio Miloševićev dolazak na vlast proglasivši ga “novim Karađorđem” koji je “dunuo život srpskoj duši”, da bi do dana današnjeg ostao na istim pozicijama, relativizujući u jednom epigramu genocid u Srebrenici kao pokušaj Amerikanaca da operu savest zbog Hirošime i Nagasakija.

Bivši postmodernista Miroslav Toholj proslavio se kao ratni urednik SDS-ovog glasila Javnost i Karadžićev ministar informisanja, dok je njegov književno-ideološki sabrat Rajko Petrov Nogo bio na poziciji senatora Republike Srpske. Iz njegovog bogatog huškačkog opusa izdvajamo izjavu iz jula 1994. koja govori da pretvaranje ljudi u ljudoždere i vampire nije tek puka književna metafora: “Zar se naša braća Muslimani ne boje naše krvi nenamirene? Mi moramo pokusati svoju porciju krvi!” I kusali su, pili su krv na galone, do potpunog obeznanjivanja.

Himna ratnih zločinaca

Proslavljeni Milorad Pavić uputio je telegram podrške Miloševiću ekspresno nakon Osme sednice, potom je Srbe proglasio za Hazare, telalio kako mali narodi ugrožavaju velike, na primer Albanci Srbe, Miloševiću je tepao da je “Sveti Sava našeg vremena”, a sebi da je “najpoznatiji pisac najomraženijeg naroda na svetu – srpskog naroda”.

Branislav Brana Crnčević se, pored borbe za srpsku stvar perom, opredelio i za mnogo praktičniju delatnost, vodeći Maticu iseljenika koja je poslužila kao posrednik u naoružavanju Srba u Hrvatskoj i Bosni. Oružje je preko Matice iseljenika kamionima transportovano iz skladišta Vojske Jugoslavije u Bubanj potoku u Republiku Srpsku Krajinu i Republiku Srpsku. Dok pesnici švercuju topove, muze ćute!

Ljubomir Simović je napisao dramu Boj na Kosovu, u nameri da kosovski mit održi u životu, po kojoj je 1989. godine Zdravko Šotra snimio film, taman za 600. godišnjicu Kosovske bitke i ustoličenje novog Mesije na Gazimestanu. Pesma “Hriste Bože” iz Simovićevog komada par godina kasnije postala je himna Jedinice za specijalne operacije koja se proslavila ratnim i poratnim zločinima, uključujući i ubistvo Zorana Đinđića. Pre polaska u pokolje, palež i grabež zločinci su se nadahnjivali pevanjem Simovićevih stihova.

Pa se posle pesnici žale kako danas niko ne čita poeziju! Zavisi koju, ima stihova u kojima uživaju čak i ubice.

Historija književnosti i historija beščašća

Mali pregled literata sklonih genocidarijama ovim se nipošto ne iscrpljuje, njihova su remek-nedela nepregledna, ali jednostavno nema mesta za sve. Izvinjavam se svima koje ovom prilikom nisam pomenuo, čime njihove zasluge u borbi za Veliku Srbiju i etnički čiste teritorije, kao i doprinos uvećanju ljudske patnje nipošto ne želim da umanjim.

Navedeni primeri ubedljivo pokazuju da pisci često uopšte nisu humanistički nastrojena bića, već stvorenja opasna po život. U društvu koje se priklonilo zlu niko književnicima ne može da zabrani da se odaju genocidnim težnjama, obožavanju ratnih zločinaca, pružanju podrške koljačkim projektima i sličnim literarnim aktivnostima, pogotovo ako u tome uživaju i ako im se to isplati. Ali, onda niko ne treba da se čudi kad jednom od njih, takođe velikom poštovaocu Ratka Mladića i ostalih srpskih zločinaca, bude zabranjen ulazak u neku zemlju.

Da li su se navedeni pisci i njihova ideološka sabraća upisali u istoriju književnosti, ne znam, o tome neka sudi književna kritika, ako je ima u ovim krajevima. Ali da će njihova imena ostati upisana u istoriju beščašća, i to krupnim masnim slovima – u to nema nikakve sumnje. Na kraju, svaki drugi ishod bio bi nepošten. Sav svoj dar, energiju i ostatke zaklanog duha uložili su u to da ih potomstvo zapamti po zlu, pa će tako i biti. Urezali su nam se bajonetom u sećanje.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera