Ko je Srbija pa da je ne prisluškuje NSA

Piše: Marko Matić

Informacija plasirana u srbijanskim medijima da se Srbija našla na spisku zemalja čije razgovore prisluškuje američka Nacionalna agencija za sigurnost ukazala je na nekoliko zanimljivih pitanja vezanih za fenomen globalnog prisluškivanja i njegovo prisustvo u regionu Zapadnog Balkana. I dok je prenaglašeno i tendenciozno fokusirana vest izazvala čak i reakciju srbijanskog šefa diplomatije Ivice Dačića, malo ko se iz stručnog dela javnosti usudio da ukaže na moguće motive i domete ineteresovanja američke obaveštajne zajednice za Srbiju.

Osim anonimnog sagovornika iz Vojnobezbednosne agencije, koji je za beogradski dnevni list Blic rekao da je Srbija interesantna za NSA najviše kada je reč o “mogućem delovanju grupa povezanih sa radikalnim islamistima”, ali i zbog specifičnih odnosa sa Rusijom, drugih naznaka o eventualnom predmetu interesovanja NSA u Srbiji gotovo da nije ni bilo. Vest o interesovanju svemoćne američke agencije za razgovore srbijanskih političara upotpunjena je jedino reakcijom Dačića, koji je prilično mlako i neuverljivo demonstrirao svoje načelno neslaganje sa praksom prisluškivanja, uz istovremeno ukazivanje na nemoć Srbije da bilo šta učini po tom pitanju.

‘Radikalni islamisti’ u toj priči mogu biti tek deo uobičajenog dekora koji inače krasi sve izveštaje srbijanskih bezbednosnih agencija.

Sama činjenica da je “otkriće” da se Srbija našla na spisku od više od 100 država koje su predmet opservacije NSA-e iskorišćena je kao povod da anonimni izvor iz srbijanske obaveštajne zajednice plasira teze o “radikalnim islamskim elementima” i strahu najmoćnije planetarne sile zbog veza omalene Srbije sa ćudljivom Rusijom. To ukazuje na moguće motive nastanka ove verzije priče. Zanimljivo je da je ona plasirana neposredno pred putovanje srbijanskog premijera Aleksandra Vučića u posetu Moskvi, za koju više niko i ne krije da će spadati u red onih neprijatnijih.

U tom smislu, a posebno u svetlu Vučićevog približavanja Nemačkoj, moguće je da je deo srbijanskih obaveštajnih struktura putem medija hteo da “upozori” premijera i javnost o nepoverenju koje Zapad gaji prema Srbiji, uz istovremeno suptilno nametanje neizbežnog zaključka da se takvo ponašanje kod “bratske” Rusije ne može ni zamisliti. “Radikalni islamisti” u toj priči mogu biti tek deo uobičajenog dekora koji inače krasi sve izveštaje srbijanskih bezbednosnih agencija.

Još od devedesetih

Ono što je, međutim, ostalo izvan vidokruga razmatranja medijskih poslanika i njihovih “dobro obaveštenih izvora” jeste činjenica da se Srbija na merama opservacije nalazi još iz perioda ratova devedesetih, ali i to da bi američke obaveštajce, u obimu u kojem im je Srbija uopšte i bitna kao predmet interesovanja, umesto u globalnim razmerama ne baš toliko bitnih veza sa Rusijom, više moglo zanimati područje organizovanog kriminala i sprege koja postoji između državnih struktura i regionalnog podzemlja.  U tom smislu, umesto političara koji se pominju kao mete eventualnog prisluškivanja, daleko interesantniji za opservaciju su pripadnici bezbednosno-obaveštajne zajednice povezani sa podzemljem, kao i istaknuti pripadnici organizovanih kriminalnih grupa.

Što se “radikalnih islamista” tiče, uprkos već tradicionalnom, usiljenom nastojanju srbijanskih obaveštajnih službi da svaki svoj izveštaj začine pričama o opasnostima od “albanskog terorizma” na jugu Srbije i “radikalnih sandžačkih vehabija”, činjenica je da im praksa nije dala za pravo i da je zapadnim obaveštajcima u tom pogledu Srbija interesantna jedino kao tranzitna destinacija za ilegalne imigrante sa Srednjeg istoka, među kojima može zalutati i po neki islamski radikal. Zbog toga nije isključeno da NSA, kao i obaveštajne agencije drugih zapadnoevropskih zemalja, vrši intenzivno nadgledanje ustaljenih ruta za prebacivanje ilegalnih imigranata na područje zemalja Evropske unije.

Umesto političara koji se pominju kao mete eventualnog prisluškivanja, daleko interesantniji za opservaciju su pripadnici bezbednosno-obaveštajne zajednice povezani sa podzemljem, kao i istaknuti pripadnici organizovanih kriminalnih grupa.

U svetlu aktuelnih političkih procesa u regionu, srbijanski zvaničnici i njihovi podređeni operativci mogli bi eventualno biti interesantni i za prisluškivanje povodom namera i akcija zvaničnih državnih struktura prema Kosovu i Bosni i Hercegovini kao potencijalno neuralgičnim tačkama u odnosima sa Srbijom. Bilo koji da je od pomenutih razloga u fokusu američke agencije, jasno je da Srbija na listi njenih prioriteta ne zauzima preterano visoko mesto, niti ima onaj značaj koji joj se pridaje u narcisoidnoj domaćoj javnosti.

Pored, za neke posmatrače, neprijatne činjenice o manjku poverenja Sjedinjenih Američkih Država prema svojim saveznicima, važan momenat delovanja NSA preko državnih granica je odsustvo obavezujućih pravila međunarodnog prava koja bi regulisala i sankcionisala ovu vrstu ponašanja. U odsustvu čvrstih i operabilnih pravila, obim i delokrug rada obaveštajnih službi država određuje se pravilima unutrašnjeg prava i obimom i kvalitetom tehnoloških resursa kojima pojedine države raspolažu.

Hiperprodukcija neprijatelja

Zbog tehnološke superiornosti, SAD je u tom smislu daleko ispred svih ostalih svetskih igrača i bilo bi naivno pretpostaviti da američke agencije tu svoju komparativnu prednost maksimalno i ne koriste. Takođe, naivno bi bilo pretpostaviti i da se pod velom globalne potrage za teroristima ne skrivaju i neki sasvim drugi razlozi za prisluškivanja, koji mogu varirati od države do države, a najčešće se tiču ekonomskih, političkih i bezbednosnih aspekata procesa u njima.

Sve aktuelnije priče o masovnom prisluškivanju komunikacija na globalnom nivou ukazale su na još nekoliko zanimljivih momenata. Naime, u obimnoj delatnosti prisluškivanja, za koju su se otvorile do sada nezapamćene tehnološke mogućnosti, i dalje je prisutan veliki deficit ljudskog faktora, koji je neophodan kako bi se prikupljene informacije na odgovarajući način i procesuirale. Uprkos ovladavanju tehnologijom koja je omogućila široki obuhvat obaveštajnih delatnosti, primeri napada na američki konzulat u Bengaziju, kolapsa vojnih misija u Avganistanu i Iraku, ali i ruskih vojnih avantura u Gruziji i Ukrajini jasno ukazuju da, u eri dominacije tehnologije, usko grlo nastaje pre svega u ljudskom faktoru.

Naivno bi bilo pretpostaviti i da se pod velom globalne potrage za teroristima ne skrivaju i neki sasvim drugi razlozi za prisluškivanja, koji mogu varirati od države do države. 

Na neuspehe američke obaveštajne zajednice da zaštiti nacionalne interese širom sveta nadovezali su se slučajevi WikiLeaksa i Edwarda Snowdena, koji su ukazali na brojne slabosti i sistemske anomalije postojećih obrazaca funkcionisanja NSA-e. Ti slučajevi su pokazali da na sveopštoj paranoji zasnovan sistem pati od rastuće nelojalnosti unutar samoga sebe. Zbog toga bi američke institucije zadužene za civilnu kontrolu obaveštajnih službi trebalo da se zapitaju da li postojeći sistem doprinosi povećanju bezbednosti i zaštiti američkih interesa širom sveta ili, pak, pospešuje njihovo urušavanja i ugoržavanje usled hiperprodukcije sopstvenih neprijatelja.

Stavovi izraženi u ovom tekstu su autorovi i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera