Kojim mostom preko provalije: Srpska posla u Hrvatskoj ulici

Rat je davno okončan, a za minule 22 godine smenjivale su se u Zagrebu i Beogradu vlade i predsednici, pa se ponekad čak činilo da su ta dva grada i bliža od onih 393 kilometra fizičke udaljenosti. Međutim, uzajamno se menjao i dnevno-političkom logikom dopunjavao spisak nepočinstava koja su službeni Zagreb i Beograd jedan drugom pridodavali kao otežavajuću okolnost za normalizaciju odnosa dveju država i njihovih većinskih naroda.

Ima li razloga za poverovati da dolaze druga vremena? Ili se bar tome vredi nadati posle poruka izrečenih na dan nedavne inauguracije novog predsednika, a dojučerašnjeg premijera Srbije Aleksandra Vučića?

“Došlo je vreme da Srbija i Hrvatska naprave pozitivan iskorak u međusobnim odnosima”, rekla je, kročivši u Beograd, predsednica Hrvatske Kolinda Grabar-Kitarović.

“Danas je vreme za mostove preko dubokih provalija naše prošlosti”, uzvratio je Vučić, ne misleći, verovatno, samo na provaliju prošlosti prema Hrvatskoj.

A kako se taj prelazak “preko dubokih provalija” skorije ili davne prošlosti vidi ispod nivoa visoke politike?

Vox populi iz (ne)postojeće ulice

“Znate li gde je Hrvatska ulica?”

“Znam. U Kotežu!”

Tako će vam, uglavnom bez razmišljanja, odgovoriti većina beogradskih taksista, ne dopuštajući ni da posumnjate u njihovu profesionalnost i znanje gde se nalazi Hrvatska ulica. A onda najčešće sledi protivpitanje: “Mislite – Srpska [ulica]?”

Sličan kontradijalog u Zagrebu je nemoguće i zamisliti još od početka ‘90-ih, kad je ukidanje ulica i naziva koji, izuzev Nikole Tesle, čak i asociraju na Srbiju – ozvaničeno državnom politikom i pratećim odlukama. Ta dva srpsko-hrvatska detalja sa imenima ulica mogu, uz obilje drugih, istovremeno biti i simbolična ilustracija pokušaja da se izračuna “kvadratura kruga” današnjih međusobnih odnosa dve države i dva naroda, naroda koji su verovatno najsličniji na planeti, iako se uporno trude da jedni drugima i svetu pokažu suprotno.

Pitanje simbola i stava

Na području Beograda i gradskih opština postoji više od 100 ulica, po nekim podacima 120, čiji su nazivi i imena vezani uz Hrvatsku – od Zadarske i Riječke do Dalmatinske, Hvarske i Bračke.

Zagrebačka ulica u širem centru grada je pre dve godine preimenovana u Koče Popovića, narodnog heroja i partizanskog komandanta koji je rođen u toj ulici, ali je ubrzo usledio predlog opozicione Demokratske stranke da se ime glavnog grada Hrvatske nadene nekoj od gradskih ulica.

„To nije pitanje administracije već simbola i stava i toga da li je Beograd svet ili to jednostavno više nije“, obrazložio je Balša Božović, šef odborničke grupe DS-a u Skupštini Beograda i predsednik Gradskog odbora DS-a.

U međuvremenu, Tito je proteran sa trga u Zagrebu, ali je ustaški vođa Jure Francetić ostao bez ploče u čast njegovog toboženjeg antifašizma.

Mnogi beogradski taksisti pomenutu Hrvatsku ulicu zovu “Srpskom” još od ratnih ‘90-ih, ili koju godinu kasnije, kad su skoro svakodnevno pomerane granice (samo)dokazivanja nacionalne samosvesnosti i patriotizma. Naziv ulica nekad je činio samo kockicu mozaika koji simbolizuje bratstvo i jedinstvo, udenuto i kojekuda u Hrvatskoj, ali i u radničko naselje Kotež u Beogradu krajem šezdesetih. Tad je i Hrvatska ulica ucrtana među ulice Bitke na Neretvi, Sutjeska, Tjentište, Partizanski blok, Augusta Šenoe, France Bevka…

Od te simbolike je ostalo samo ime. To što u zvaničnim gradskim dokumentima i kartografiji i dalje stoji ime Hrvatska (ulica) i što će vas svaki GPS uređaj ili taksista dovesti na adresu ako je tako kažete i upišete, danas ne znači ništa mnogim žiteljima ove ulice. Oni su odavno poskidali sve table s natpisima, valjda vođeni neporecivim srpskim inatom, ili, pak, ubeđenjem da je to uzvišeni patriotski čin.

Table i adrese

“A jeste li čuli da negde u Hrvatskoj postoji Srpska ulica?”, kočoperno protivpitanjem odgovara vremešni gospodin.

To pitanje istovremeno postaje i njegov jedini odgovor zašto nigde, ni na jednoj zgradi, pa ni na njegovoj, u koju upravo ulazi, nema table sa imenom ulice. A kako onda da odnosi Srbije i Hrvatske budu bolji ako ljudi na obe strane razmišljaju nipodaštavajući jedni druge? Na to pitanje odgovor prelazi na teren ličnog:

“Nije to moj posao! Ja sam penzioner, a to je politika. Provocirajte Vi nekog drugog! Trebalo bi ovako: kako oni prema nama, tako i mi prema njima!”

Dok letnja žega pritiska tristotinak metara dugu Hrvatsku ulicu, između drvoreda i obilja zelenila staje gradski autobus 43. A na tabli stajališta ne piše Hrvatska već – Slavka Kolara, ime susedne ulice, koja izlazi na Hrvatsku. Naizgled nebitan detalj, ali se uklapa u mimikriju kojom lokalno stanovništvo izbegava identifikaciju vlastite adrese.

Samo po tragu na zidu pored broja sedam vidi se da je nekad tu bila postavljena tabla sa imenom ulice – ostali zidovi su ili prekrečeni ili isprani kišom. Jedino vlasnici radnji, po zakonu, moraju da istaknu adresu pa se i namernik bez GPS-a može orijentisati gde je samo ako se zagleda u izlog trafike, cvećare, frizerskog salona, dućana sa auto-delovima ili roštiljarnice na kraju ulice.

Vlasnik prodavnice autodelova Volan Goran Janković ima lokal u ulici od 1993.

„Kad poručujem robu mnogi se čude kad im kažem adresu – Hrvatska 14A. Drugi ne veruju, treći se ponašaju normalno – ali svi donesu robu. Taksisti su odavno upisali sebi u planove grada da se zove Srpska i to je sad tako. Nemam ništa protiv naziva ulice, naprotiv – ja sam jugonostalgičar i ne da mi ne smeta, nego me podseća na vremena kad se lepo živelo. I ne znam što bi to nekom smetalo“, priča Goran.

‘Ima nas svake fele’

U hladovinu ispod trema Goranove prodavnice svraća poštar Deki, koji već 36 godina šparta okolnim ulicama.

„Kad su bili socijalisti na vlasti 22 puta su odavde u opštinu Palilula slali dopis da se promeni ime Hrvatska u Srpska. Neki su čak na zgrade okačili i table ‘Srpska’, ali im opštinari nisu dali, kažu: ‘Ljudi, ne može to tako’. Bunili su se i ‘90-ih, ali badava, pa su to batalili. A neće je nikad ni promeniti, ja da ti kažem! Neće, jer nas niko više ni za šta ne pita, kad smo svi otišli u…“, psovkom završi poštar Deki, tvrdeći da mu je svejedno kako pošiljaoci pišu adresu – on ionako zna gde ko stanuje.

„Ovo naselje, Kotež, to ti je totalno mešano – eks Juga, ima svake fele – i Srba, i Hrvata, i Bosanaca, i Goranaca. Ima i Nemaca. Emin mi je drug iz detinjstva, ako je to važno – majka mu je Hrvatica, a otac muslimanske vere. Moji su poreklom iz Crne Gore, a pored mene, u Ulici Franca Bevka – živi Slovenac. Svi smo ovde odmalena, a nismo ni za vreme rata jedni druge gledali popreko“, nadovezuje se Goran, za kojeg „od Jadranskog mora nema lepšeg na svetu“.

A samo stotinak metara dalje niz Hrvatsku ulicu – drugačiji pogled na Jadran.

„Ne znam da li bih baš više išla tamo. Ja lično imam strah, vidite šta se sve sad događa, te provokacije, ustaštvo… Ko zna šta može da se desi. Bili su u Hrvatskoj i ranije podozrivi prema beogradskim registracijama. Ovde u Srbiji je veći prag toleranicije. Evo, ne verujem da bi se tamo u Hrvatskoj, bilo gde, zadržalo ime Srpska ulica. A meni lično ime Hrvatska ulica ne smeta, a i što bi – navikli smo se već. Zovi me i lonče, samo nemoj da me polupaš“, kaže Gordana, sedeći u hladovini cvećare, naslonjene na trafiku čiji je zajednički vlasnik njen suprug Dragan.

U izlogu uredno zalepljeno ime radnje i adresa – Hrvatska 10 A.

„Narodu nikad ne možeš ugoditi“, umeša se „starosedelac“ Dragan, čiji su roditelji u Kotežu još od 1966. Uveren je da su za „probleme između Srbije i Hrvatske više krivi pojedinci nego narod“.

„Više su razni pojedinci, da ih sad ne nabrajam, napravili gluposti nego što se narod i za šta pitao. Više je to poteklo od politike i kriminala, ali su nam svima ostavili loše nasleđe“, kaže on.

U Dalmatinskoj – mirno more

Ista opština – Palilula, samo druga ulica, a opet „hrvatska“ – Dalmatinska. Decenijama isto ime, a sve table na svom mestu.

Gospođa sa pletenom korpom, punom robe iz obližnje bakalnice, s čuđenjem podiže pogled:

„A jeste l’ vi iz gradske komisije za ulice kad vas to interesuje? I šta fali imenu Dalmatinska? Ja sam ovde rođena, moliću lepo… Imena ulica su civilizacijske tekovine, a ne dnevna politika“, odgovori ljutito, reklo bi se iznervirana činjenicom da se i odnos prema imenima ulica uopšte može staviti u kontekst politike i kao ilustracija odnosa među državama i narodima.

Par desetina metara dalje, u lokalnom kafiću trojica mladića, na stolu dva piva i šveps.

„Smeta li vam ime ulice? Znate li kako je dobila ime?“

„Ne, ne smeta. Zašto bi? Meni svejedno kako se zove“, kaže jedan.

„Nisam nikad ni razmišljao o tome“, dodaje drugi.

Treći nije znao da je Dalmacija u Hrvatskoj, a posle se ispostavilo – ni druga dvojica.

Možda se smenom generacija gube na važnosti poimanja geografije, toponima, porekla, pripadnosti? Za ovu pretpostavku još nema dokaza u političkoj svakodnevici. Istovremeno, šefovi država, premijeri ministri i ini zvaničnici se već uveliko rukuju gde god stignu, ljudi preko nametnutih granica odavno putuju bez viza, muzika nikad nije ni znala za ograničenja i zabrane, a jednako tako i novac i trgovina uvek nađu svoj put.

I lepo zvuče metafore o iskoracima i koracima preko najavljenih ćuprija što nadrastaju i premošćuju provalije, ali…

Ostaje pitanje može li se taj optimizam podsticati samo političkim deklaracijama ili dobru volju možda treba uzajamno i konkretno pokazati ličnim primerom – i rečju i delom, sugerisati, pa čak diskretno i nametnuti?

Obrnutih iskustava smo se nagledali i naslušali nedavnih godina kad su ogoljenom propagandom i medijskom invazijom na zdrav razum nametani netrpeljivost i mržnja.

Izvor: Al Jazeera