Kolundžija: U umjetnosti nema mjesta politici

Razgovarala: Saida Mustajbegović

Prije četiri i po decenije prepoznat je kao talenat koji se rađa jednom u sto godina. Za divljenje je podatak da je ostvario više od četiri hiljade koncerata. No, prvi koncert odsvirao je sa svega šest godina pred mamom, na kuhinjskom stolu.

„On je srećna kombinacija srca i duha…“, kazao je svojevremeno za srbijanskog violinistu Jovana Kolundžiju njegov učitelj Henryk Szeryng, Poljak i jedan od najvećih majstora violine dvadesetog vijeka.

U subotu, pred sarajevskom publikom, u pratnji sestre, dugogodišnje saradnice i istaknute pijanistkinje i pedagogice Nade Kolundžije, poslije sedam godina odsvirat će izuzetno zahtjevnog Bacha, po čijim izvođenjima je Kolundžija poznat, a na programu su i kompozicije Mozarta, Saint-Saensa i Sarasatea.

Važno mu je da se druži sa kompozitorima koji na neki način pričaju i njegovu životnu priču.

U intervjuima Kolundžija ističe da je njegov učitelj Henryk Szeryng razlog što on od svih kompozitora izdvaja Bacha i Mozarta, jer je bio jedan od najvećih njihovih izvođača u dvadestom vijeku. 

Virtouz na violini priča o počecima, svom učitelju Szeryngu, ratovima, kupovini svoje violine…

• Bili ste u bivšoj državi ljubitelj publike u mnogim dvoranama na ovim prostorima. Jedan od posebno dragih gostiju bili ste u zagrebačkom ”Lisinskom”. Dugo niste imali koncert tamo. Zašto?

– Kolundžija: Nisam imao tamo koncert od ovih vremena, krajnje neprijatnih za sve. Nisam dobio zvaničan poziv da bilo gde u Hrvatskoj nastupam, osim par privatnih poziva kojima sam izašao u susret. Bilo je par agenata koji su me zastupali i koji su pokušali nešto, ali nije bilo odgovora. Mene to čudi, jer sam ja punio sale. I svako je mogao da nađe komercijalan razlog zato da se ne prekine nešto što je postojalo, a bilo je jako lepo.

Uvek u Lisinskom „na kartu više“, nije to jednostavno čini mi se. Svake godine sam tamo svirao ili sa Zagrebačkom filharmonijom ili sa Radio orkestrom ili sa Nadom ili sam. Imao sam čak koncert u zagrebačkoj Katedrali, gdje je stalo 2.500 ljudi samo u taj prostor, a mnogo ih je ostalo vani. Svirao sam solo Bacha. Svirao sam jednom čak i na toj čuvenoj violini koja je zaveštana u Akademiji znanosti i umjetnosti… To su sve lepe stvari koje vam život čine krajnje ispunjenim. I vidite potpuni smisao u onom što radite. Ovo dalje ne razumem.

• U nesretnim vremenima koja spominjete, za one koji ne poznaju Vašu biografiju, prestali ste svirati – niste nekoliko godina svirali.  Zašto?

– Prestao sam da sviram.

• Pretpostavljam da je to jedini period u vašem životu kada niste svirali.

– Da. Nešto više od dve godine nisam imao nijedan koncert. Nisam čak ni vežbao. Zatvorio sam violinu i tražio sam neko rešenje iz sebe za ono što se događalo ka drugima. Pokušavao sam da shvatim nešto što mi je kao čoveku koji je toliko krstario bivšom zemljom i svetom bilo nejasno… Bio sam svedok jednom očajnom vremenu i bilo mi je teško razumljivo. 

Naravno, da bi se uopšte bavili ovim poslom, kao umetnik morate biti emotivni. Pokušavao sam nešto racionalno da shvatim. Shvatio sam da se mora nastaviti – život ide dalje. 

Naravno, pošto ja nisam mogao bez violine, iza toga 1993. godine mislim da sam napravio jedan obrt koji sa ovom pauzom nema veze. Dogovorio sam dosta koncerata od Bacha do Brahmsa u četiri večeri. To je bio odgovor na to stanje u kojem sam se nalazio.

Obično to niko ne radi ili je prava retkost da je to neko u svetu uradio. Nije mi jasno zašto sam ulazio u nešto što je hazard i na neki način i rizik i što je ogromno posvećenje. Tad sam radio po deset sati. Mada, tada nemate dovoljno vremena da radite u odnosu na to koliki je program. Imam iskustvo u nečemu što malo ko ima. Lep je osećaj upustiti se u tako nešto i preživeti.   

• Znači, u Vašoj umjetnosti nema prostora za politiku?

– Ne. Ne. Ja i politika. Ako gledam šta je politika, onda ja o njoj mogu imati samo najgore mišljenje – mada reč nije ni kriva ni dužna. Politiku vode ljudi, koji su naopaki, čini mi se ili ta kritična masa ne može da bude u korist pametnih rešenja. I sve ono što se dešava je kao da mi radimo sami protiv sebe. Ne razumem potpuni nedostatak doživljaja – realnog, pametnog, ljudskog… I to se nastavlja i dan-danas.

Gledam ja šta se dešava u mojoj zemlji i u drugim. I dalje je to neko nerazumevanje (ako gledamo iz ugla političara) opštih vrednosti. Olako se propuštaju šanse. Pre godinu sam bio u zemlji koja je pre decenije bila na kolenima – Južna Koreja. Postali su jedan od džinova u ekonomskom smislu i razvojnom. To je bilo pravo čudo doživeti sa aspekta kulture. 

Ne govorim o Evropi koja je stara dama, koja već to sve ima.  Ako poredim to gde smo mi sada i jednu Koreju koja je bila na kolenima i šta je sve mogla da uradi dok smo mi dvadest i dve godine radili protiv sebe… Ne znam gde je greška, ali je evidentno da je na svakom koraku. 

• Vrlo je zanimljivo ono što stalno ističete, da ste kupili svoju violinu. S druge strane, danas često čujemo kako mladi umjetnici nemaju poticaje. Možete li to komparirati? 

– Tražio sam violinu dugo. U tridesetim godinama imao sam jednu turneju po Americi i jedan menadžer, Maxim Gershunoff, ponudio mi je ugovor i rekao mi je da moram naći violinu koja je kvalitetnija. Tada sam to shvatio najozbiljnije, a i znao sam da se sa tom koju sam imao ne mogu iskazati najbolje. Onda sam uzeo sve što je tada zaradio, sve što sam zaradio ja i kredite od nekoliko banaka i kupio violinu Gunruekius.

Uzeo sam kredite koje sam mogao da platim, jer sam imao koncerte i zarađivao. Danas u ovim teškim vremenima ne znam kako mladi mogu da kupe instrument. To je teško. Ali oni koji vrede i ostavljaju jak trag dobijaju violine od raznih mecena koji su kolekcionari.    

• Najljepši ton „boja“ violine po Vama je…?

– Del Gesu. To nije moja violina. Mada za najbolju violinu na svetu važi ona koju je Stradivarius napravio.

• Sa kojim instrumentom je, po Vama, violina kompatibilna?

– Sa glasom, ne postoji drugi instrument. Svi instrumenti su nastali na nekom oponašanju ljudskog glasa. A ja mislim da je violina najbliža ljudskom glasu, jer ima istu tu vibraciju koju i pevač proizvodi kad peva. Obožavam ljudski glas, pogotovo kada su veliki interpretatori tu. Ali ja sam rob violine.

• U mnogim intervjuima ističete da ste individualac. Nije li to svaki umjetnik?

– Jeste na neki način. Ali moj je put bio takav da sam to zaista bio. Jer u godinama kada se ljudi formiraju lako postaju rob nekog jakog uticaja. Ja sam se sa svojim učiteljem Szeryngom družio dosta, ali na sreću nisam ga viđao svaki treći dan u nedelji kako se obično školujete ako idete u neku akademiju.

Ja sam njega sretao po nedelju dana u Meksiku, pa onda po dva i po meseca u raznim gradovima Evrope… To mi je dalo puno prostora da ja između tih naših susreta kreiram stvari kroz svoje viđenje muzike i pokušaje da nađem rešenje. Zato ja nisam postao rob njega ili bilo kakve škole.   

• Djeca koja budu prepoznata kao „wunderkind“ rijetko ostvare ozbiljnije karijere u zrelijim godinama. Zašto je to tako? Kako Vi gledate na to?

– Imao sam normalan put. Počeo sam da sviram sa šest godina. Sledila su takmičenja, domaća, savezna… I tu sam uglavnom pobeđivao. Tako sam upoznao kasnije svog učitelja Szerynga na takmičenju u Poljskoj. Tako da sam imao jedan normalan put gdje nisam bio ugrožen. Kod wunderkinda je najveći izazov preživeti pubertet. Pre toga ste genijalno dete, onda dolazi pubertet gde se nešto prelomi u vašu korist ili protiv vas. I tu nastaju problemi koji se često ne mogu prevazići. Ako ste wunderkind ne znači da te čeka ozbiljnija karijera u zrelijim godinama. Tako da sve to ide od prilike do prilike, od čoveka do čoveka. Tu nema pravila. 

• Kako ste Vi pregrmili pubertet?

– Nisam ga ja ni osetio. Znam da postoji. Osetio sam ga kao dečko koji se pretvara u muškarca, ali u smislu violine, ne pamtim ništa što je bilo drukčije ili opasnije. 

Izvor: Al Jazeera