Kosovo je srce Španije

Španija je ovih dana izgubila pravo da organizuje Evropsko takmičenje u dizanju tegova i ovaj se turnir “preselio” iz Korunje u severnoj Španiji – u Poljsku. Izvor ove vesti bio je kosovski dnevnik Gazeta Ekspres i, kako navodi, razlog je što se Španija protivila da na takmičenju prihvati i dizače s Kosova, koje je član Evropske federacije dizanja tegova (EWF), a prihvaćeno je kao član MOK-a 2014. godine.

U retkim obradama ove informacije zapaža se da je sve ovo došlo nekoliko dana nakon što je Tomas Bah, predsednik Međunarodnog olimpijskog komiteta (MOK), govorio protiv toga da se sportisti ne takmiče zbog zabrana političara.

Ova, naravno, ne toliko bizarna koliko ipak “sportska” dogodovština nije samo turnir tegodizača preselila iz Španije u Poljsku već u dobroj meri “seli” i tačku gledišta sa sportske na političke teme.

Iako na tom planu nije bar u Srbiji (van Kosova) bilo izrazitijih reakcija, ona je nesumnjivo u žarištu evropskog problema koji tinja i povremeno se rasplamsa, a tiče se činjenice da je Španija jedna od pet zemalja Evropske unije koja ne priznaje Kosovo zbog zabrinutosti od implikacija na svoju teritoriju, posebno u Kataloniji.

I Rajoy sit i Haradinaj na broju

Upravo nalik tom sportskom uglu španska “pobuna” zbog Kosova bila je veoma aktuelna poslednjih dana i sa aspekta pridruživanja zemalja zapadnog Balkana, odnosno pripreme majskog samita o tome u Sofiji. Pa se desilo da baš istog dana u srpskoj štampi bude objavljen i novi plan o mogućem formatu sofijskog skupa.

Budući da su, osim Španije, koja je bila najavila bojkot sastanka ako tamo predstavnici Kosova budu tretirani kao da je ono država, slično reagovale i druge članice EU-a koje ga ne priznaju, smišljeno je da se “stvar izvadi” na neobičan način. Završnu deklaraciju, naime, predloženo je, treba da potpišu samo čelnici zemalja Evropske unije, a ne i “zapadnobalkanci”. Pa bi tako “i Rahoj (Marijano) bio sit i Haradinaj (Ramuš) bio na broju” jer im potpisi ne bi bili na istom dokumentu. Iako će biti na istom “iventu”.

I, ako je u slučaju prošlogodišnjeg katalonskog referenduma za nezavisnost ove pokrajine te glasne podrške Srbije suverenitetu i teritorijalnom integritetu Španije, a sve zbog Kosova, mogla da važi ovde već objavljena poruka “Katalonija je srce Srbije”, sada je ona izmenjena. Iako deluje šaljivo, ozbiljna je i može da glasi – Kosovo je srce Španije.

Dodaju li se tu i još one četiri zemlje EU-a sa sličnim “kardiološkim” problemima, budući da ne priznaju Kosovo, u sasvim novom svetlu treba čitati i najnoviju odluku Francuske – čiji predsednik Emanuel Makron insistira na “uređenju EU-a” pre nego što se otvore vrata “zapadnobalkancima” – da će ova zemlja uputiti note svima onima koje poslednjih meseci povlače priznanje Kosova ili su u priznavanju neodlučne. U tom slučaju pitanje glasi: ako će se to odnositi na vladu u Budžumburiju (Burundi), zašto se ne bi odnosilo i na Španiju i EUropsku “četvorku”?

Štap u formi šargarepe

Sudbina, ali, po svemu sudeći, i briselska administracija, pak, htele su da se još sijaset političkih događaja i najava zgusne u te dane kad su “dizači” otišli u Poljsku i kad je “pao” pomenuti predlog za sofijske potpise. To zgusnuće istovremeno najavljuje i prilično ubrzavanje događaja u vezi sa Kosovom, Srbijom, njihovim, a i unutrašnjim srpskim dijalogom.

U osnovi politički potez Evropske federacije dizača tegova na pomalo paradoksalan način govori da međunarodne asocijacije nastavljaju procese koji treba da proisteknu iz ostvarenja tačaka Briselskog sporazuma Beograda i Prištine. Dakle, onu da dva entiteta u dijalogu neće ometati jedan drugog u učlanjivanju u internacionalne asocijacije, što se, iako je negde zapisano, “na terenu” ne sprovodi. Štaviše, žestoko se osporava i minira, kao što je slučaj sa prijemom Kosova u UNESCO ili Interpol – ovo drugo je poslednjih nedelja ponovo aktuelizovano.

Međutim, pažljivi posmatrači regionalne, posebno srpske političke scene mogu da zapaze da i sama briselska administracija, oličena i u njenim najvišim predstavnicima, kao i čelnicima zemalja članica, “dodaje gas” u pitanjima briselskog dijaloga i konačnog dogovora.

Budući da je ovo pitanje najuže povezano i sa procesom integracije, odnosno pristupanja Srbije (naravno, i zemalja regiona) Evropskoj uniji, stiče se utisak da su u slučaju Srbije i ta dva procesa čvršće vezana. Čak se u izvesnom smislu oni čuveni “štapovi” iz metafore o njima i šargarepi nekako pretvaraju u “šargarepe”.

Vučić kao Tuskov ‘najveći Srbin’

Najupadljivija u tom smislu je informacija jedne beogradske agencije koja je, pozivajući se na dokumenta za sofijski sastanak u koja je “imala uvid”, objavila nekoliko teza iz plana za Sofiju. Među njima dominira predlog da će se izdvojiti i “značajna finansijska sredstva” za zemlje regiona ako one “učine vidljive pomake u oblasti vladavine prava”.

Sve ovo nipošto ne protivreči Makronovom predlogu, a veoma je u skladu sa činjenicom da je poslednjih nedelja i visoka predstavnica EU-a za spoljnu politiku i bezbednost Federika Mogerini ponovo “predsofijski” obilazila region. I pritom dodatno ohrabrivala Srbiju u istom smeru, ali i u smeru odlučnijeg nastavka dijaloga sa Prištinom. I to u drugoj poseti za samo mesec.

U ovu seriju su se potpuno nedvosmisleno uklopile i najnovije posete Beogradu belgijskog premijera Šarla Mišela, uz čiji je dolazak saopšteno da za dijalog BGD – PR i srpsko pridruživanje donosi i set predloga koji za sada nisu za javnost.

Naravno, tu je i poseta predsednika Evropskog saveta Donalda Tuska Beogradu. Ona je, pak, ponajviše ličila na “štap od šargarepe” jer je u njenom centru bilo potpisivanje sporazuma o 45 miliona evra podrške od Evropske investicione banke za obnovu aerodromske infrastrukture. Pritom je sve bilo krunisano i javnim obraćanjem na tečnom srpskom i nizom ličnih pohvala “najvećem Srbinu od svih Srba”, predsedniku Aleksandru Vučiću.

Ko je rekao “Vučić”?

U seriji ovih događaja, a bilo ih je još – i posebno uzimajući u obzir nedavni predsednikov susret posle samo nekoliko nedelja sa nemačkom kancelarkom Angelom Merkel, koja ga nije toliko (do neukusa) hvalila poput Tuska, ali je on sam javnost informisao da je bilo približno tako – jasne su dve stvari.

Prvo, kosovsko-briselski proces se zaista zgušnjava i ubrzava, neki analitičari jetko ocenjuju: do mere da je “Vučić sateran u ćorsokak”. I drugo, bez obzira na sve zamerke u vezi sa autokratskim preuzimanjem svih prerogativa vlasti u svoje ruke – taj je proces i iz Evrope delegiran njemu, Vučiću.

‘Papiri su na našoj strani, ali ne i sila’

Vučić je, pak, zauzet, a zapravo zaštićen frtutmama koje vlasti u sadejstvu sa njima naklonjenim medijima svakodnevno proizvode – od ponovnog zatezanja sa Hrvatskom do nejasnih rezultata samog unutrašnjeg dijaloga čije poentiranje, odnosno završni udarac (coup de grace) i on sam delegira samom sebi, stalno ga odlažući. Stoga ubrzano daje seriju izjava u kojima se prikazuje da mu je lična muka sve veća, kao i problemi koje mu nameću – jači igrači u svetu.

Ne odustaje od mantre da jeste za kompromis u kojem obe strane nešto gube, sokoli publiku time da albanska strana ni to neće, objašnjava da on neće u vezi sa Kosovom ništa da dadne jer nema ni šta zato što su oni pre njega već sve dali, ali da problem sada mora da se reši, da ne bi ostao “našoj deci”, koja moraju da znaju u kojoj će zemlji živeti.

Ključna, u tom prenemagačkom smislu, najogoljenija, ali i najjača i najtačnija Vučićeva teza je ona koju je izgovorio pred jednim od pobrojanih “taze” evropskih posetilaca: “Svi papiri su na našoj strani, ali nije i sila”. Ona je u svetu, među većima i jačima, odnosno – u Americi.

Kako će se izaći i kojom inercijom iz ovakvog ubrzanja zaista nije lako predvideti, pogotovo zato što je, po svemu sudeći, sve u rukama – najnepredvidljiivijeg. Ali, važno je još reći: nije reč ovde samo o pripremi javnosti – pripremaju se i državni organi, posebno najznačajnija demokratska institucija – parlament.

Potpuno derogranje najvišeg organa zakonodavne vlasti, koje vladajuće stranke poslednjih meseci sprovode, tvrde sa pravom pojedini analitičari i sve bezglasniji opozicionari, ima za cilj upravo da se o “najskupljoj srpskoj reči”, Kosovu, ne priča u Skupštini, gde bi se moralo da priča, nego da se odluka donese onde gde je i delegirano. Ako bude iole tačno, kao što autor veruje, ono što u gornjim redovima piše!

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere

Izvor: Al Jazeera