Kosovo strahuje od ‘modela Republike Srpske’
Piše: Boris Varga
Statut Zajednice srpskih opština započeće odmah pošto Kosovo, kako je najavljeno, 15. decembra bude dobilo svoj telefonski pozivni broj, navodi se u izveštaju ministarke za dijalog Edite Tahiri koji je kosovska Vlada nedavno predala Evropskoj uniji. Briselskim sporazumom i pregovorima između Beograda i Prištine u avgustu prošle godine dogovoreno je formiranje Zajednice/Asocijacije srpskih opština (ZSO), koja ima za cilj da srpsku etničku samoupravu integriše u državni sistem Kosova.
Međutim, izrada i usvajanje Statuta ZSO duže vreme bili su blokirani zbog stalne opstrukcije rada Kosovskog parlamenta od strane opozicije, čestim bacanjem suzavca i prskanjem biber-spreja. Prošle godine, u sukobima koje su ispred zgrade Parlamenta izazvale uglavnom pristalice pokreta Samoopredeljenje, na policiju su bačeni Molotovljevi kokteli, a više kosovskih policajaca zatražilo je lekarsku pomoć.
Sukob u Ukrajini
Slični sukobi zbog decentralizacije izbili su i u prestonici Ukrajine. Minskim mirovnim sporazumom (takozvani “Minsk 2”, dopunjen u februaru 2015), koji su postigli Ukrajina, Rusija i predstavnici separatista uz podršku Nemačke i Francuske, predviđa se specijalni status, odnosno autonomija za samoproglašene separatističke Donjecku (DNR) i Lugansku narodnu republiku (LNR).
Zakon o dodeli specijalnog statusa tim teritorijama i izmene Ustava usvojene su u ukrajinskoj Verhovnoj radi u avgustu prošle godine, ali se on ne primenjuje. Usvajanje je pratio pokušaj opozicije da blokira Parlament, kao i nasilne demonstracije ukrajinskih nacionalista ispred Parlamenta, u kojima su od granate poginula četiri, a ranjeno više desetaka pripadnika ukrajinskih snaga bezbednosti.
Deo ukrajinske opozicije i ratnih dobrovoljaca smatra usvajanje akta o decentralizaciji, koji podrazumeva i amnestiranje iz rata učesnika DNR i LNR, te uključivanje separatista u politički sistem Ukrajine, “izdajom ukrajinskih nacionalnih interesa” od strane predsednika Petra Porošenka i njegove parlamentarne većine. Ministar unutrašnjih poslova Ukrajine Arsen Avakov za ovaj zločin optužio je ultradesničare iz partije Svoboda. Incident ispred Ukrajinskog parlamenta jedan je od ozbiljnih sukoba u Kijevu s ljudskim žrtvama od revolucije na Majdanu 2014, kada je, posle snajperskog masakra, smenjen predsednik Viktor Janukovič.
Međutim, sprovođenje Minskog mirovnog sporazuma Ukrajina i Rusija tumače na svoj način, što generalno ugrožava krhki mir. Porošenko odbija da implementira zakon o autonomiji za Donbas dok separatisti ne prestanu s oružanim provokacijama, ruske snage ne napuste teritoriju Ukrajine i dok se Kijevu ne dozvoli kontrola granica s Rusijom. Tada na toj teritoriji treba da se organizuju izbori uz pomoć OEBS-a i po demokratskim standardima. S druge strane, Rusija, koja inače lobira za “jači” oblik federalizacije Ukrajine, zastupa interese separatista iz DNR-a i LNR-a i smatra da prvo treba da se počne sa decentralizacijom, a tek onda sve ostalo.
Proces evropskih integracija Srbije, Kosova i Ukrajine u velikoj meri zavisi od političke i teritorijalne decentralizacije, koja je predviđena Briselskim sporazumom i Mirovnim sporazumom iz Minska. Stoga zapadne diplomate ulažu ogroman napor kako bi se u parlamentima Kosova i Ukrajine usvojilo i implementiralo neophodna akta koja regulišu položaje neintegrisanih zajednica srpskih enklava, koje su sada isključivo pod kontrolom Beograda, kao i separatističkih rusofilskih delova oblasti Donjecka i Luganska, koji su u ratnim sukobima 2014. uz pomoć Rusije proglasili nezavisnost.
Decentralizacija ili destabilizacija?
Mirovni sporazum iz Minska i prekid ratnih dejstava na istoku Ukrajine stalno se krši (od primirja, “Minska 2”, poginulo je više stotina civila i pripadnika snaga bezbednosti), a tenzije su posebno rasle približavanjem predsedničkih izbora u SAD-u. Pobeda Donalda Trampa unosi određenu dozu neizvesnosti u ovu zamršenu situaciju, a do izbora se nije žurilo ni s osetljivim odlukama i političkim potezima, kao što je decentralizacija.
Stvaranje novih struktura po etničkoj osnovi podjednako plaši političke aktere u Kijevu i Prištini, koji upozoravaju ne samo na faktor destabilizacije unutar države i “legalizovanje separatizma”, već i novi način da se utiče na unutrašnju i spoljnu politiku Ukrajine i Kosova. Posebno se strahuje da bi teritorije s ekskluzivnim statusom uticale na težnju srpske samouprave na Kosovu prema Beogradu, odnosno proruskih separatističkih DNR i LNR prema Moskvi.
Mnogi u tome vide strah od negativnih posledica iz “dejtonskog modela”, koje bi u Ukrajini i na Kosovu, slično kao Republika Srpska u BiH, mogle stvoriti ne samo zonu stalne nestabilnosti i paralisati funkcionisanje države, već i uticati na promenu spoljnopolitičkog kursa Kijeva i Prištine, za koji su te dve potpuno različite, ali prozapadne zemlje odabrale da idu prema NATO-u i EU-u.
Grupa za legalne i političke studije iz Prištine u svojoj analizi upozorava, prenosi portal Balkan insight, da ZSO može postati lokalna kosovska verzija Republike Srpske iz Bosne i Hercegovine, te da će ta zajednica na Kosovu imati sličnu separatističku ulogu.
Treći nivo vlasti
Agron Bajrami, glavni urednik Koha Ditorea i autor te analize, kaže da ZSO može da se “transformiše u treći nivo vlasti, koji će delovati, ako ne de iure, onda de facto izvan legalnih okvira Kosova”, te dodaje da “to može defunkcionalizovati i destabilizovati legalni sistem te zemlje”, koja u takvim uslovima neće biti u mogućnosti da funkcioniše nezavisno.
Sa druge strane, grupa ukrajinskih autora iz nekoliko naučnih institucija grada Lavova izradila je studiju razvoja situacije na istoku Ukrajine, u kojoj se navodi da posledice Mirovnog sporazuma iz Minska mogu biti izuzetno štetne, jer preko davanja autonomije Donbasu Kijev “integriše teritorije koje su bile uništene u ratu, s frustriranim građanima i organizovanim kriminalom”.
Te teritorije bile su pod punom vojnom i bezbednosnom kontrolom Rusije i njene propagande, te su prema Ukrajini sasvim neprijateljski raspoložene. Grupa ukrajinskih autora smatra da će takva integracija neminovno dovesti do “BiH-zacije Ukrajine”, te stvoriti “unutrašnju liniju konflikta koji će vremenom postati prepreka za integraciju Ukrajine u EU”.
Ukrajinski novinar iz Londona Bogdan Dzjupin smatra da Putin ne želi da Ukrajina bude Hrvatska, u kojoj je devedesetih likvidirana Republika Srpska Krajina, već “Rusija želi Ukrajinu da vidi kao nekad iscepkanu Bosnu i Hercegovinu, kojom, po malim enklavama, na svoj način upravljaju lokalni lideri”.
Pogled sa Balkana na Ukrajinu često se povezuje s lošim stranama “dejtonskog iskustva”. Profesor s Fakulteta političkih nauka u Beogradu Jovan Teokarević smatra da će, za razliku od većeg dela Ukrajine, koji je pod kontrolom Kijeva, istočni deo, koji će imati neke posebne aranžmane u smislu regionalne autonomije, “ostati pod dugotrajnim uticajem Rusije, mnogo većim nego što ga u Bosni ima Srbija na Republiku Srpsku”.
Kavkaski model
Rusija je veoma vešta u manipulaciji podeljenim društvima i secesionističkim krajevima. Faktički od raspada SSSR-a Moskvi je u rukama jedino ta poluga i ostala kao sredstvo da koliko-toliko zadrži uticaj na postsovjetskom prostoru u zoni svojih tradicionalnih interesa. Tako je uz pomoć ruskih snaga bezbednosti stvoren “zamrznuti konflikt” u Nagorno Karabahu, koji drži status kvo između Jermenije i Azerbejdžana, te održava dugotrajno prisustvo Moskve na južnom Kavkazu. U Gruziji, na severnom Kavkazu, to su separatističke republike Abhazija i Južna Osetija, koje je nakon “petodnevnog rata” u avgustu 2008. Rusija priznala kao nezavisne države.
U evropskom delu bivšeg SSSR to je “zamrznuti konflikt” Pridnjestrovlje (Transdnjestarska Republika) u Moldaviji, u kojoj se nalazi i ruska vojna baza. Nakon pobede proruskog kandidata Igora Dodona na predsedničkim izborima sredinom novembra ove godine očekuje se otopljavanje odnosa Kišinjeva s Moskvom. Moldavija je uz Gruziju i Ukrajinu sa Briselom potpisala Sporazum o asocijaciji s EU-om i čini ključno jezgro programa EU “Istočno partnerstvo”.
Dodon najavljuje reviziju tog sporazuma sa Briselom i približavanje Evroazijskom ekonomskom savezu, koji predvodi Rusija. Govori se i o federalizaciji, odnosno integraciji separatističkog Pridnjestrovlja nazad u Moldaviju, predlog koji je Rusija zastupala još početkom 2000-tih godina. Takvo integrisanje dve decenije separatisanih i proruski raspoloženih teritorija duž reke Dnjestra u veoma siromašno i podeljeno društvo Moldavije nesumnjivo bi imalo uticaja na promenu spoljnopolitičkog kursa Kišinjeva ka Rusiji.
Kvazireferendumi
Sve u svemu, iako je Zapad trenutno najveći arbitar u rešavanju pitanja decentralizacije Ukrajine i Kosova po etničkom ključu, najviše koristi od toga u geopolitičkom smislu mogla bi da ima Rusija. Ruska Federacija se u tom nestabilnom okruženju i uslovima krize u EU ekspanzivno vraća u Jugoistočnu Evropu: od podrške Republici Srpskoj u BiH, Srbiji na Kosovu, Pridnjestrovlju i proruskim kandidatima u Moldaviji do podrške separatističkim teritorijama na Donbasu, gde se Moskva odrekla projekta “Novorusije” i sve je više spremna da te traumirane teritorije “vrati” Ukrajini.
I ne treba imati iluziju o lojalnosti tih teritorija s konstantnim separatističkim tendencijama. Svaka od njih svesna je svoje posebnosti i u neprijateljskom je odnosu prema centru i preostalim delovima zemlje. Dokaz toga jesu nelegalni referendumi: referendum o nezavisnosti severa Kosova 2012, referendumi u DNR-u i LNR-u o nezavisnosti Donbasa 2014, referendum o nezavisnosti Pridnjestrovlja održan još 2007, kao i najavljen referendum o otcepljenju Republike Srpske 2018. godine. Rukopis svih ovih kvazireferenduma, uz onaj na Krimu 2014, nesumnjivo vodi prema Kremlju…
Međutim, u promenljivom geopolitičkom okruženju moguća su iznenađenja, ne sasvim prijatna po države koje su rastrgnute između suprotstavljenih velikih sila. Daljnjim slabljenjem uticaja EU-a i SAD-a, Zapadni Balkan i Ukrajina postaju glavni poligon za povratak gubitnika Hladnog rata na međunarodnu arenu.
Polarizacija društva
Rusija priželjkuje neku vrstu “novog sporazuma iz Jalte”, kojim bi Zapad odustao od integracije Ukrajine, Moldavije i Gruzije u sferu interesa EU-a. Prostor bivše Jugoslavije ostao bi pod uticajem Brisela, ali je sasvim sigurno da se Rusija, koja se tu poslednjih godina dobro “usidrila”, više sa Balkana neće mrdati kao što je to učinila početkom devedesetih.
Ipak, silazak s evropskog puta mogao bi tranzicionim državama doneti bumerang. Ako Ukrajina, Moldavija i Gruzija budu prepuštene političkom uticaju Moskve, Rusija će dobiti “izdajničke”, nepokorne i ratoborne republike, koje će ozbiljno ometati zaokruživanje proširene zone Ruske Federacije u Evroazijski ekonomski savez.
Na Balkanu, kod država koje se nadaju ruskom usponu i balansiranju između Brisela i Moskve, kakva je Srbija, već sada je sve prisutnija polarizacija društva na one koji su za EU ili Rusiju. Stoga, ako se destabilizuje EU ili Brisel potpuno zatvori vrata za daljnja proširenja, nezadovoljni svojim statusom u Srbiji, ponovo bi se mogli pojaviti “stari” zahtevi, poput onog za etničku personalnu ili teritorijalnu autonomiju u Vojvodini iz devedesetih, moguća pobuna u Preševskoj dolini s početka dvehiljaditih ili, pak, neki novi zahtev, kao što je federalizacija Srbije, koji poslednjih godina sve glasnije dolazi iz Novog Sada.
Stavovi izraženi u ovom tekstu su autorovi i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.
Izvor: Al Jazeera