Kreatori i izvršitelji zločina i genocida ‘sanjaju’ srpske zatvore

Nema države na planeti Zemlji koja tako dobro brine o svojim ljudima u belom svetu kao što to radi Srbija. Najsvežiji primer natprirodne brige za svoje građane na privremenom boravku u mrskom inostranstvu pokazali su nedavno mnogi ministri iz srpske Vlade, na čelu s ministarkom pravde Nelom Kuburović. Dotična je, u izlivu humanosti, najavila da će uskoro uputiti inicijativu Haškom tribunalu da se Ratku Mladiću omogući lečenje u Srbiji. Njen predlog ekspresno su podržale brojne kolege iz Vlade, pre svih ministar odbrane (ili napada?) Aleksandar Vulin, ministar rudarstva i energetike Aleksandar Antić, ministarka građevine Zorana Mihajlović i ministar rada Zoran Đorđević.

Ministar lokalne uprave i samouprave Branko Ružić takođe se složio s kolegama i dao zanimljivo obrazloženje ministarske filantropije: “Ovakva pitanja su, pre svega, humanitarnog karaktera i tiču se elementarne etike koju baštini svaka država koja drži do pravne i svake druge zaštite svojih građana ili sunarodnika.” 

Naravno da je briga o zločincima, masovnim ubicama i ostalim monstrumima stvar elementarne etike. O kome drugom treba brinuti? Pa neće valjda srpski poreski obveznici da se odaju etici tako što će plaćati brigu o žrtvama ili, ne-daj-Bože, ratnu odštetu. Nisu haški optuženici i osuđenici ubijali u naše ime uzalud, to je bila investicija u budućnost, koja tek sad donosi plodove.

Državna podrška haškim osuđenicima

Nisu navedeni ministri usamljeni u svom humanitarnom radu. Pre nekoliko nedelja ministar spoljnih poslova Ivica Dačić zatražio je od generalnog sekretara Ujedinjenih nacija Antonija Gutereša da haški osuđenici koji imaju srpsko državljanstvo služe robiju – logično – u otadžbini. Kao razlog za ovaj čovekoljubivi gest Dačić je naveo da naši zločinci, pardon – heroji, služe kazne u nehumanim uslovima, u čemu se naročito ističe Estonija, sa svojim ozloglašenim robijašnicama, u koje pristojan čovek ne bi gurnuo ni svog najljućeg neprijatelja.

Nije teško saznati da su uslovi u srpskim zatvorima, takođe, nehumani, možda i neljudskiji nego u Estoniji, ali niko ne očekuje da bi haški osuđenici imali isti tretman kao drugi, obični kriminalci. Za njih bi država sigurno pripremila ćelije sa pet zvezdica, uz prateći luksuz, koji su svojim udarničkim koljačkim radom zaslužili. A kad odsluže kaznu sledi im automatski prijem u Glavni odbor Dačićeve Socijalističke partije Srbije, kao što je to slučaj s Nikolom Šainovićem, ili bar redovno nastupanje na tribinama Srpske napredne stranke predsednika Srbije Aleksandra Vučića, ako je suditi po primeru Veselina Šljivančanina.

Država Srbija sve vreme pokazuje da su joj haški robijaši prirasli srcu, pa im zato finansira odbranu, troškove porodičnih poseta, telefonske račune, prikupljanje dokaza i sve što uznicima zatreba. Ta briga nije od juče, već seže do samih početaka rata. Srpska država je zločince snabdevala oružjem, municijom i provijantom; redovno im je isplaćivala plate, a kad bi otišli u mirovinu i penzije; pružala im je medijsku podršku na sva zvona, a takozvani patriotski intelektualci su upregli sve svoje mentalne snage da podstaknu i opravdaju udruženi zločinački poduhvat. Najvažnija je dobra podela rada: kad svako radi svoj posao, lako se ostvare i najteži radni zadaci, poput genocida.

Zapostavljeni sitni kriminalci

Kao što rekosmo, nema države na planeti Zemlji koja tako dobro brine o svojim građanima i sunarodnicima u belom svetu kao što to radi Srbija. Pod uslovom da narečeni građani i sunarodnici nose na duši bar nekoliko hiljada nevinih ljudi. Što automatski dovodi u neravnopravan položaj sve one koji nisu skloni masovnim pokoljima i genocidu.

Pun je svet sitnih kriminalaca iz Srbije koji pošteno rade svoj posao, a država ni hvala da im kaže, kamoli da im plati lečenje u domaji, ili da im obezbedi služenje zatvorske kazne na domaćem terenu, među svojima. Dobro, možda “pošteno” nije baš prava reč, osim ako je ne upotrebimo u smislu koji joj daje Bili Piton u Maratoncima kad kaže: “Ja sam pošteno radio, izlagao sam se opasnosti da me uhvate i oteraju na robiju.”

Širom zemljinog šara ordiniraju srpski džeparoši, obijači zlatara, kradljivci dragulja, šverceri svakovrsne robe, dileri svih mogućih narkotika, kradljivci umetničkih dela i ostale secikese, koje država Srbija tretira kao siročiće. Nigde da se nađe neki humani ministar da kaže kako je briga o našim građanima i sunarodnicima koji su se uputili kriminalnom stranputicom stvar elementarne etike i pitanje humanitarnog karaktera. Nigde zabrinutog političara da se požali na uslove u tuđinskim kaznionama i neljudsko postupanje prema našim žestokim momcima sa italijanskog, švedskog ili austrijskog asfalta. Nepravda, pa to ti je.

Jedino srpski mediji pokazuju izvesnu naklonost prema našim gastarbajterima kriminalne provenijencije, pa im često pišu pohvale i panegirike, o čemu rečito svedoče nasumice odabrani naslovi: “Srpske bande haraju svetom”, “Srpski kriminalci poznati širom sveta”, “Svet tesan za srpsku mafiju”, “Srbi strah i trepet u podzemlju”, “Srpski kriminalci haraju Italijom”… Mediji sličnim jezikom i tonom pišu o srpskim razbojnicima kao o srpskim sportistima koji postižu uspehe u svetu, matrica je ista, samo je u pitanju drugo zanimanje. Važno je jedino da je Srbija zemlja šampiona koji haraju svetom, svejedno da li u tenisu ili u lopovluku.

Negiranje državne politike

Dirljiva je pažnja koju mediji posvećuju našim kriminalnim sircima bez igde ikoga, ali to ipak ne može da zameni očinsku brigu zvaničnih državnih organa. Pritom je favorizovanje haških zločinaca na račun sitne lupeške boranije u dijametralnoj suprotnosti sa zvaničnom politikom države Srbije. Predsednik Vučić već godinama na sva zvona obznanjuje da treba da negujemo protestantske vrednosti, da uvedemo protestantsku radnu etiku, da se ugledamo na protestantske zemlje, ali očigledno nema kome da priča.

U protestantske vrednosti spadaju individualizam, lična inicijativa, spremnost na rizik, oslanjanje na sopstvene sposobnosti, individualna borba za bolji život, “uradi sam” logika – dočim su haški osuđenici sušta suprotnost svemu tome. Oni nikada nisu delovali samostalno, već uvek uz podršku države, javnog mnjenja, u ime naroda, srpstva ili nekog drugog kolektiva. I uvek su računali na pomoć države, koja im nikada nije bila uskraćena.

Za razliku od njih, sitni kriminalci rade na svoju ruku, na sopstveni rizik, pokazujući ličnu inicijativu, bez oslanjanja na bilo kakav kolektiv ili državu. Ako državni organi svim silama podržavaju haške zločince, tim pre bi trebalo da pruže pomoć i sitnim lopovima koji su kudikamo bliže novim vrednostima za koje se naša politička elita zalaže. Ako se to ne desi, ako država i dalje nastavi da potpomaže samo teške ratne zločince, javnost bi s pravom mogla da se zapita: Koliko čovek treba da pobije ljudi da bi zaslužio podršku države?

Stavovi izraženi u ovom tekstu su autorovi i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera