Krvavi status quo Izraela i Palestine
Piše: Boško Jakšić
Potvrđujući staru libansku tradiciju da je leto najbolje vreme za ratovanje, Bliski istok utonuo je ponovo u konflikte, koji dramatično potvrđuju status najnemirnijeg regiona sveta. Građanskom ratu u Siriji, prodoru Islamske države Iraka i Levant, koji su na zauzetoj teritoriji Iraka proglasili halifat, a koji bi trebalo da doseže do Balkana, pretnjama osamostaljenja Kurdistana i nemirima na severu Libana sada se pridružuje i nova tenzija izraelsko-palestinskih odnosa.
“Majka svih bliskoistočnih sukoba” ponovo je udarna vest nakon ubistva trojice mladih Izraelaca na okupiranoj Zapadnoj obali, otetih gotovo tri nedelje ranije i likvidacije palestinskog tinejdžera. Sve je, po skriptima napisanim pre 66 godina, u vreme Prvog arapsko-izraelskog rata propraćeno međusobnim optužbama i pretnjama.
Izraelski premijer Benjamin Netanyahu ne sumnja da iza brutalnog ubistva trojice Izraelaca stoji Hamas, radikalna palestinska grupa koja upravlja Pojasom Gaze i koja je, da stvar bude gora, po ocenama iz Jerusalima dobila legitimitet ulaskom u Vladu Palestine formiranu 2. juna, posle pomirenja sa rivalskim Fatahom predsednika Mahmouda Abbasa.
Palestinska vlast – i sa Zapadne obale i iz Gaze – istom brzinom je optužila najdesniju Vladu u istoriji Izraela da stoji iza ubistva 17-godišnjeg Palestinca Mohammeda Abu Khdaira u istočnom Jerusalimu i da, uprkos mnogim apelima na uzdržavanje iz sveta, ne odustaje od politike odmazde.
Politički lider Hamasa Khaled Mashaal izjavio je da “Hamas nije umešan, niti ima saznanja” o kidnapovanju i ubistvu Eyala (19), Gilada (16) i Naftalija (16), čija su tela nađena nekoliko dana posle otmice, ubistva koje je, razumljivo, odmah poslužilo kao katalizator okupljanja podeljenog izraelskog društva. Zvanični Izrael takođe je odlučno odbacio bilo kakvu vezu sa nasilnom smrću palestinskog tinejdžera, čije je ubistvo izazvalo gnevno reagovanje njegovih sunarodnika.
Ključna uloga SAD-a
Ali pre nego što se krug cinično zatvori, ostaje pitanje da li će spirala nasilja krenuti naviše ili će lideri Izraela i Palestinaca – koji su doskora po ko zna koji put uz asisteniciju SAD-a pregovarali o miru – uspeti da ga obuzdaju. Ključnu ulogu imaju Amerikanci, koji su na usijani pesak Bliskog istoka kročili kao veliki broker još davne 1956. godine, posle Sueckog rata, kada su iz regiona istisnute dve dotle dominantne kolonijalne sile: Britanci i Francuzi.
Poput 30-godišnjeg rata koji je označio kraj Svetog Rimskog carstva, sadašnji konflikti Bliskog istoka vuku korene iz sloma starog poretka. Radikalni šiitski ajatolasi, koji su 1979. smenili šaha Rezu Pahlavija, stvorili su novi antizapadni blok suprotstavljen sunitskim režimima, čiji je patron Saudijska Arabija. Ovi poslednji podržavali su Saddama Husseina tokom iračko-iranskog rata, koji je jedna od važnih faza produženog konflikta.
Pitanje je, dakle, šta može da uradi Barack Obama, koga su ovih dana američki ispitanici istraživanja Univerziteta Quinnipiac proglasili najgorim predsednikom od Drugog svetskog rata. Čini se da stanar Bele kuće ne bi bolje prošao ni na Bliskom istoku. Saveznici koje je napravio ili nasledio posle Georga W. Busha pokazuju se kao nepoćudni, od iračkog šiitskog premijera Nurija al-Malikija do Netanyahua i Abbasa.
Predsednik Obama takođe je osudio ‘ovaj bezumni čin terora protiv nevinih mladića’. S pravom. Ali, Arapi pamte da je ćutao kada je tokom izraelske opsade Gaze 2008-2009. ubijeno više od 1.100 Palestinaca. Telegrama saučešća tada nije bilo.
Tek sada se po Levantu i Mesopotamiji u pravom svetlu pokazuju kataklizmičke posledice Bushove invazije Iraka 2003. godine. Izbor Vlade Iraka, kojom u Bagdadu dominiraju šiiti, omogućio je dominaciju i rast uticaja Irana. Kao tragični paradoks zvuči da Washington danas u pomoć priziva Teheran, ne bi li sprečio napredovanje sunitskih džihadista ISIL-a. Dok Rijad i Teheran pojačavaju svoje rivalstvo za liderstvo muslimanskog sveta, Bliskim istokom – od Iraka, preko Sirije, do Libana – besni sektaški rat.
Nema rešenja na horizontu. Problemi se samo uvećavaju. Obamina obećanja o “novom početku” odnosa sa svetom islama, izrečena na kairskom univerzitetu 2009. godine, tope se u retorti Netanyahuove nepopustljivosti oko neobuzdane gradnje novih jevrejskih naselja na okupiranoj Zapadnoj obali, što je uzrok Abbasove objektivne nemoći da odlučno krene u mirovni proces.
Palestinska vlada tehnokrata, imenovana posle aprilskog pomirenja Fataha i Hamasa, jeste pobeda Abbasove struje, koja je dovela do raspuštanja Hamasove vlade Ismaila Haniye, čime je Palestinska vlast, barem nominalno, proširena i na Pojas Gaze. U Vladi premijera Ramija Hamdallaha nema Hamasovih ministara.
Kabinet palestinskog jedinstva prihvatio je tri principa koji su veoma problematični Hamasu, ali na njima insistiraju SAD i Evropska unija: nenasilje, uvažavanje ranije postignutih dogovora kao što je sporazum iz Osla 1993. i priznavanje Izraela. Bezbedonosna saradnja sa Izraelom, anatema Hamasu, treba da se nastavi.
Nema sumnje da je Hamas pristao na ovakve kompromise zbog više razloga: pritisnut godinama izraelskih ekonomskih sankcija Gaze, gubitkom iranske i sirijske podrške posle izbijanja rata u Siriji, gubitka finansijske potpore među Arapima i, najviše, posle svrgavanja egipatskog predsednika Muhameda Mursija i proglašavanja njegove Muslimanske braće terorističkom organizacijom.
Kako god, nova Palestinska vlada, koja će upravljati do izbora početkom 2015. godine, dobila je podršku Zapada. No ne i Netanyahua, koji je na palestinsko pomirenje uzvratio odobrenjem gradnje novih 1.466 ilegalnih kuća za jevrejske naseljenike Zapadne obale i istočnog Jerusalima.
Pokazalo se da Vlada Izraela, uprkos izglasavanju podrške palestinskoj državnosti u Ujedinjenim nacijama, ima veoma malo entuzijazma prema partnerima sa kojima bi trebalo da pregovara o načelno prihvaćenom rešenju dve države, jevrejske i palestinske. Uostalom, Netanyahu je ponavljao da nema palestinskog “partnera” za dijalog i u vreme kada Hamas nije bio deo vlasti, jer Abbas “ne govori u ime Hamasa”.
Ali upravo u vreme kada raste međunarodna podrška “palestinskoj stvari” dogodilo se ubistvo trojice jevrejskih mladića koji su pohađali ješivu, versku školu, na Zapadnoj obali. Netanyahu, a moguće i Abbas, počinioce zločina odmah su potražili među pripadnicima Hamasa. Realna je pretpostavka da je radikalno krilo Jevreje otelo kako bi ih zamenili za neke od hiljada Palestinaca, mahom Hamasovaca, koji leže po izraelskim zatvorima.
Pucanj u mirovni proces
Šta se onda dogodilo, zašto su likvidirani?
Pucanj u mladiće je pucanj u mirovni proces. Palestinske službe bezbednosti, koje sarađuju sa izraelskim policajcima, umnogome su diskreditovane. Nesumnjivo da je ovo i palestinski pucanj u sopstvenu nogu, koji je Netanyahuu omogućio da, uz masovnu podršku Izraelaca, odmah krene u odmazde. Prvo bombardovanje Gaze. Potom obnova prakse zaboravljene još od 2005. godine: namensko rušenje kuća osumnjičenih za ubistva Izraelaca.
Možda nikada sa sigurnošću nećemo saznati ko se krije iza ubistava. Niko to više neće ni pitati kada izraelski vojni udari u Gazi dovedu do sve većeg broja civilnih žrtava i obrnuto, kada ponovo budu padale rakete na izraelska naselja.
Izraelski premijer je Palestince koji su ubili trojicu Jevreja nazvao “zverima” i “životinjama u ljudskom obličju”, tek nešto blaže od bivšeg premijera Menachema Begina, koji je 1982. godine sve Palestince nazvao “životinjama na dve noge”. Tražio je od palestinskog predsednika da poništi sporazum sa Hamasom.
Dok su grupe mladih Jevreja uzvikivale “Smrt Arapima!”, Hamas je, poput libanskog Hezbollaha 1996. godine, upozorio da Izrael “otvara vrata pakla” ukoliko se usudi da napadne šire područje Pojasa Gaze.
Abbas je osudio ubistvo trojice Jevreja. Gradonačelnik Jerusalima Nir Barkat osudio je osvetničko ubistvo Palestinca. Generalni sekretar UN-a Ban Ki-moon osudio je ubistva Izraelaca. Neuobičajeno oštar bio je i Vatikan. Predsednik Obama takođe je osudio “ovaj bezumni čin terora protiv nevinih mladića”. S pravom. Ali Arapi pamte da je ćutao kada je tokom izraelske opsade Gaze 2008-2009. ubijeno više od 1.100 Palestinaca. Telegrama saučešća tada nije bilo.
Izrael je najavio osvetu zbog ubistva trojice mladića u blizini Hebrona. Užasavanje i bes su razumljivi, ali neophodno je izbeći širenje sukoba. Naravno da ubice trojice Jevreja treba naći i osuditi, kao i ubice mladog Palestinca. Bilo bi to zadovoljenje pravde kojim bi se izbeglo kolektivno kažnjavanje, toliko česta praksa u regionu teško pritisnutom istorijskim antagonizmima i sterotipima.
Može li svet da pomogne diplomatski da se spreči eskalacija? Teško. Od kako je propala prolećna ofanziva državnog sekretara Johna Kerryja, izraelsko-palestinski mirovni proces ponovo je zamrznut. Ništa od “novog početka”. Sve je po starom. Možda nikada sa sigurnošću nećemo saznati ko se krije iza ubistava. Niko to više neće ni pitati kada izraelski vojni udari u Gazi dovedu do sve većeg broja civilnih žrtava i obrnuto, kada ponovo budu padale rakete na izraelska naselja.
Bliski istok u svom najboljem izdanju krvavog statusa quo.
Stavovi izraženi u ovom tekstu su autorovi i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.
Izvor: Al Jazeera