London između Hladnog rata, Brexita i Trumpa

Slučaj Solsberi, trovanje dvostrukog špijuna Sergeja Skripalja i njegove kćerke Julije, u italijanskom restoranu ovog inače veoma mirnog engleskog gradića, podigao je cunami koji se iz časa u čas preliva preko demokratskih tekovina Ujedinjenog Kraljevstva. Pred naletom “istočne goropadi” (Beast of the East, kako je nazvan ledeni talas krajem zime) sve druge globalne i lokalne opasnosti – od terorizma, preko Bregzita, do nepredvidivog predsednika SAD-a – potisnute su u neki treći plan. I pre nego što je dokazano ko je zapravo upotrebio taj stravični hemijski otrov (novičok) proizveden u Rusiji, identifikovan je glavni krivac, pozvani su zapadni saveznici da se pridruže britanskom Ostrvu, dok se “unutrašnjim neprijateljima” pronalaze “neoprostive greške” u biografiji samo zato što su onomad izrazili odobravanje za neke poteze Kremlja, ili su, kritikujući domaće medije, gostovali i pohvalili “Putinovu propagandnu mašineriju” (Russia Today).

Po atmosferi koja vlada među vodećim političarima i u najuticajnijim medijima, može se zaključiti da je Velika Britanija ubeđena da je otpočeo novi drugi hladni rat, i ona je rešena da se upusti u beskompromisnu borbu “protiv Putinove Rusije” i njegove “trovačko mafijaške strategije”. London više ne može u potpunosti da računa na onakvo jedinstvo svojih saveznika kakvo je postojalo u vreme pravog Hladnog rata. “Sa Bregzitom ostajemo sami u opasnom svetu”, kako je to u naslovu konzervativnog Tajmsa ocenio poznati analitičar. Prekoatlantski most, koji je, preko Velike Britanije, spajao Evropu sa SAD-om, ozbiljno je napukao dolaskom Donalda Trampa na čelo Amerike. Na geopolitičkoj mapi sveta Ujedinjeno Kraljevstvo izgubilo je svoj nekadašnji uticaj… Sve su to surove istine sa kojima se Velika Britanija suočava, čak i kad ne želi da ih vidi.

No, bez obzira na njih, ili baš zbog otežavajućih okolnosti, London pokušava da kreira privid nekadašnje moći. Tereza Mej je Vladimiru Putinu uputila – ni manje, ni više – “ultimatum”, termin bremenit teškom istorijskom konotacijom, koji se ni u vreme Hladnog rata nije prečesto upotrebljavao, a pogotovo ne pod okolnostima kada, bez obzira na sumnje, nema dokaza ni ko je naredbodavac, ni ko je izvršitelj ovog monstruoznog zločina.  Očekivano, Putin je odbacio “ultimatum”, jer koji bi se predsednik upustio u razjašnjavanje afere u malenom engleskom gradu, bilo da mu je ultimatum postavljen pred izbore ili posle njih, na kojima mu je, kako se i znalo, ubedljivije nego igde u Evropi potvrđen i četvrti mandat do 2022. godine.

‘Rusija treba da umukne i da ode!’

Uz podršku javnosti, premijerka je proterala 23 ruskih diplomata, usledila je rutinski protivmera iz Moskve, potom je iz Velijke Britanije isterano još pedesetak ruskih diplomata, ali za sada nijedan ruski oligarh, čiji milioni su završili na bankovnim računima svih britanskih partija. Najviše su proputinovi i protivputinovi tajkuni udebljali, prema pisanju medija, buđelar vladajućih torijevaca. Šta može da vidi Putin dok sa pijedastala svog četvrtog mandata, sa osmehom gleda na Atlantsku alijansu, koja je u pravom Hladnom ratu bacila Sovjetski savez na kolena?

U Nemačkoj je Angela Merkel, posle šest meseci, uspela da zakrpi koaliciju, Emanuel Makron je morao da oformi novu partiju kako bi se (privremeno) skrajnula krajnja desnica u Francuskoj, u SAD-u šef Bele kuće je pod istragom jer ga sumnjiče da je prihvatio rusko mešanje u predsedničke izbore. A u Velikoj Britaniji? Ministar odbrane Gevin Viliamson procenio je pred celokupnim Kraljevstvom: “Rusija treba da umukne i da ode!” “Ako se do sada nije mnogo potresao, pretnja našeg ministra odbrane Putinu je uterala strah u kosti”, zaključio je posprdno londonski Telegraph. Ali, ako ovakvo rezonovanje, nezapamćeno u zemlji koja se diči vojnim strategijama i analitičkim odbrambenim taktikama, nije baš uzeto za ozbiljno, ultimativni istupi premijerke doneli su joj široku podršku i učvrstili njenu vlast.

Samo godinu dana pošto je raspisala prevremene izbore, na kojima je izgubila većinu, Tereza Mej je, upotrebom “strogoće prema Kremlju”, osvojila titulu “nove gvozdene lejdi”, za kojom je od početka svoje političke karijere bezuspešno tragala. Tako je to bivalo kad god je Velika Britanija htela da pokaže svoju imperijalnu važnost. Zar Margaret Tačer nije povratila veru u značaj zemlje kada je pre 35 godina preko “sedam mora” poslala armadu da od Argentine odbrani skup stenovitih folklandskih ostrvaca i pribavila sebi veliku narodnu podršku. Ali, daleko je ova zemlja od nekadašnje Tačerkine Velike Britanije. Posle mlake podrške “takozvanih saveznika”, američki predsednik je, ne pominjući trovanje u Solsberiju, čestitao Putinu na četvrtom mandatu i predočio da u skorom susretu pregovaraju o kontroli trke u naoružanju.

Invazija Iraka i trovanje u Solsberyju

Još je više drvlja i kamenja bačeno iz Londona na predsednika Evropske komisije Žan-Kloda Junkera što u čestitku predsedniku Rusije nije ubacio i nervni otrov iz afere “Skripalj”. Angela Merkel i Emanuel Makron bili su “disciplinovaniji”, pa su Putinu “poželeli uspeh u novom mandatu”, ali su izbegli da mu čestitaju. Britanski zvaničnici svejedno su “frustrirani” što su ih “izneverili Brisel i Vašington”. A ni ostali saveznici nisu se baš sa dovoljno entuzijazma pridružili osudi predsednika Rusije. Čudno je što London, usred mukotrpnih i užurbanih nagađanja o uslovima pod kojima će Velika Britanija ostaviti Evropu, očekuje od članica Evropske unije da se solidarno i podjednako revnosno podvrgnu osudi Putina. Još je neverovatnije što London tek sad oseća da ga Vašington “izneverava”, kao da su zaboravljeni svi prethodni ispadi Donalda Trampa, poput onih kada je podržao ultradesničarske grupe, a Terezi Mej poručio da bi joj bolje bilo da “obrati pažnju na islamske teroriste”.

Ali, za demokratsku zemlju, kakva je Velika Britanija, još je pogubniji diktat diferencijacije u unutrašnjoj politici. Ako je Džeremi Korbin, kome su se, kao lideru najjače opozicione Laburističke stranke, smešili izgledi da na budućim izborima (posle obavljenog Bregzita) postane premijer, proizveden u “Putinovu marionetu”, šta je onda ostalo od višepartijskog sistema i “unutrašnjeg dijaloga” (izraz koji je sa vrha promovisan i u Srbiji, iako je on sveden na monolog koalicije na vlasti). Za lidera opozicije diferencijacija je već završena.Korbinu se uzima za zlo što je izrazio sumnju u umešanost Putina u trovanje u Solsberiju, a još više što “u ovakvom trenutku” podseća da je Velika Britanija ušla u irački rat na osnovu lažnih podataka da Sadam Husein poseduje oružje za masovno uništavanje.

Od invazije Iraka, kako gotovo jednoglasno rezonuju mediji, prošlo je 15 godina, a Korbinovo poređenje Solsberija sa ulaskom u irački rat je “cinično” (Independent) i ne može se posmatrati kao “izolovan čin”. Kao dokaz da Korbin ne može biti objektivan geopolitički komentator iznose se podaci iz biografije ovog doslednog i dugogodišnjeg antiratnog aktiviste. Ističe se da on ima “dug dosije” i da je odavno obeležen kao “protivnik NATO-a  i Zapada”. Zapanjujuće je sa kojom se žestinom celokupna medijska i politička elita ustremila na lidera laburista samo zbog toga što je izneo svoje mišljenje: “Treba sačekati dokaze pre nego što se ultimatumima zarati sa Moskvom.” Na veoma grub način Korbina napada čak i levoj opciji naklonjen Gurdian, koji zaključuje da je Korbin “problematičan” zbog njegove kritike EU-a i SAD-a, rata u Iraku, Avganistanu, Libiji… Dok oštra reakcija britanske premijerke izaziva opštu podršku, Korbinu se savetuje da se jasnije disancira od Putinove Rusije i prestane da kritikuje NATO ako misli da jednom pobedi konzervativce i postane premijer Velike Britanije.

Sergej Skripalj nije Franz Ferdinand

Na “ražnju” je i Aleks Salmond, bivši škotski premijer, dugogodišnji lider Škotske nacionalne partije, koji je, posle izgubljenog referenduma o škotskoj nezavisnosti od Velike Britanij , dao ostavku, kao što je i obećao. Zamera mu se što i dalje, posle Solsberija, ima svoj “tok šou” na Russia Today, koju nazivaju “direktnom propagandnom ispostavom Kremlja”. Od Salmonda se ogradilo i rukovodstvo njegove partije, koju je on praktično doveo na vlast u Škotskoj. Sve je masovnija i glasnija kampanja da se emitovanje programa Russia Today zabrani u Velikoj Britaniji.

Britanski ministar spoljnih poslova Boris Džonson upravo je u Parlamentu podigao alarm na najviši stepen, stavljajući znak jednakosti između Adolfa Hitlera i Vladimira Putina: “Predstojeći Mundijal u Rusiji biće isto kao Hitlerova Olimpijada 1936. godine”, ocenjuje britanski šef diplomatije. Samo pre tri meseca Džonson je, kao “ubeđeni rusofil”, u Moskvi sa Sergejom Lavrovom javno polemisao, a bezbednost mu nije bila ni na koji način ugrožena. Sada se boji da “engleski navijači neće biti zaštićeni”, jer je “službenik britanske ambasade zadužen za zaštitu Britanaca proteran iz Moskve”. Engleze lišiti svetskog fudbalskog spektakla… čak je i to moguće ako je nacija ugrožena. Retorika je toliko usijana da ne bi bilo čudno kad bi zaista počeo – vrući rat.

Tek sporadično može se pročitati usamljeno mišljenje, pa se tako u jednoj kolumni apostrofira da Skripalj nije austrougarski prestolonaslednik Franc Ferdinand (ubijen u Sarajevu 1914. glodine, čime je otpočeo Prvi svetski rat), da trovanje dvostrukog agenta nije isto što i ubistvo prestolonaslednika, da ultimatumima nema mesta, a da takva atmosfera najviše odgovara Putinu, protiv koga su usmereni napadi sa Ostrva.

Rat – ni hladni, ni vrući – nema smisla

A za koje ciljeve se bore suprotstavljene strane u tom novom hladnom ratu? Analitičari u Velikoj Britaniji argumentuju da je u taj rat već odavno ušla Putinova Rusija. Glavna razlika sa pravim Hladnim ratom je što se bitka više ne bije ni za komunizam, ni za kapitalizam, već je to boj “autoritarnih režima protiv liberalne demokratije”, ističu pojedini ugledni analitičari. Kad pričaju o “hladnom ratu 2.0”, oni naglašavaju jake veze koje su ruski zvaničnici uspostavili sa zapadnim ekstremnim desničarskim aktivistima, publicistima, ideolozima i političarima.

Iako je zakleti levičar, Džeremiju Korbinu se javno preporučuje da pročita novu knjigu Antona Šekhovstsova Rusija i zapadna krajnja desnica (Russia and the Western Far Right), u kojoj je autor istražio i dokumentovao rastući uticaj Rusije na krajnju desnicu u zapadnoj Evropi. Preporučiti britanskom levičaru da čita o uticaju Moskve na desnicu u Evropi je očigledan paradoks. Korbin je na sasvim drugoj strani, odavno je pročitao desnicu u Velikoj Britaniji, čak i unutar svoje stranke. On predvodi pokrete koji se bore za humaniji odnos prema imigrantima, bori se protiv rastuće islamofobije, za besplatno školstvo i zdravstvo, za pravo na drugačije mišljenje. Pridobio je ogroman broj mladih ljudi. Ipak, on se retorički diskredituje na sličan način na koji autoritarni režimi nipodaštavaju svoje glavne opozicionare.

Rat – ni hladni, ni vrući – nema smisla, ne zato što je Rusija jaka i što Velika Britanija nema više čvrstih saveznika, već zato što se upotrebom ovakvih retoričkih optužbi London približio, a možda čak i prevazišao neke od svojih protivnika.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne održavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera