Malo Crniće – općina mrtvog kapitala koja prkosi statistici

Radni dan, oko podne. Njih četvorica, sede na klupicama ispred lokalne prodavnice, koja im zamenjuje kafanu. Ispred njih prazne i poluprazne pivske flaše. Penzioneri, među njima i vlasnik prodavnice, razvlače sparni julski dan kao žvaku.

Poziv neznanca na razgovor o tome kako se živi u Malom Crniću, jednoj od opština sa najmanjim prosekom plata u Srbiji, spremno dočekuju.

“Na televiziji čujemo da dobro živimo. A kako stvarno živimo, mi znamo”, otvara sednicu "debatnog kluba" Bogoljub Zdravković, penzionisani čuvar Kazneno-popravnog doma u Zabeli.

“Mrtvo je selo, nema posla”, nadovezuje se Slavoljub Nedeljković, čija odeća prektivena krečom ukazuje da upravo pravi pauzu u poslu.

 “Za mlade nema posla, ko može odlazi u inostranstvo”, dopunjuje ga Miroljub Stokić, koga svi, kako kaže, zovu Lukić, pa ćemo ga i mi tako zvati.

Malo Crniće, ruralna opština od desetak hiljada stanovnika u blizini Požarevca, a na stotinak kilometara od Beograda, spada u kategoriju nerazvijenih, a prosečna plata je gotovo duplo manja od republičkog proseka i iznosi oko 240 evra. Može li se s tim preživeti mesec? Može, ako je neko zaposlen, kažu meštani i dodaju da je takvih malo.

"Debatni klub" u Malom Crniću: Slavoljub Nedeljković, Bogoljub Zdravković i Miroljub Stokić

Zaposlen svaki peti

Zvanična statistika kaže da je u Malom Crniću oko 1890 zaposlenih, dakle tek svaki peti od ukupnog broja stanovnika koji tu živi.

A da je "statistika kao bikini - otkriva sve, a ne pokazuje ništa" pokazuje i primer ove opštine.

Naime, od 13.500 koliko ih je prijavljeno u toj opštini, oko 4.000 radi u inostranstvu, kaže za Al jazeeru predsednik opštine Malo Crniće Mališa Antonijević.

I taj podatak dobrim delom objašnjava od čega žive oni koji ne rade. Doznake iz inostranstva su jedan od najvažnijih izvora prihoda meštana Malog Crnića. I objašnjenje za veliki broj relativno novih, velikih kuća. Neko bi rekao, iracionalno velikih, jer u mnogima niko i ne živi, pa praktično predstavljaju mrtav kapital - niti se koriste, niti se prodajom može vratiti uložen novac. Takve najčešće umesto nekadašnjih poruka “Nismo kod kuće”, na kapiji nose oznaku “Stop. Security home” kao upozorenje potencijalnim lopovima da je kuća zaštićena alarmom. Uz njih stoje i one manje reprezentativne - čiji vlasnici nisu otišli "preko" i one zapuštene, čiji se vlasnici neće vraćati.

A kako se doznake iz inostranstva ne evidentiraju kao klasična zarada, onda je jasno da statistički podatak o malim platama ne odgovara u potpunosti realnosti na terenu, objašnjava predsednik opštine.

Ipak, novčanih pošiljki iz inostranstva očigledno nema dovoljno da bi se nekoj banci isplatilo da tu otvori ekspozituru. Čak ni bankomat. Meštanima je za platni promet na raspolaganju samo pošta.

Opština, koju čini 19 sela, nema ni kilometar kanalizacije. Nema ni velikih preduzeća, što je čini idealnom za proizvodnju organske hrane, jer nema zagađenja, tvrdi predsednik opštine, uz napomenu da se ta šansa slabo koristi.

Najveće firme su lokalni lanac trgovina “Lilić” i građevinsko preduzeće “Neimar put”, ali pošto im je teritorija na kojoj posluju znatno veća od opštine u kojoj im je sedište, onda im ni svi zaposleni nisu iz Malog Crnića.

Nekada najveća firma mlin “Mlava” dugo je bila u stečaju, a posle sudskog spora njeni objekti vraćeni su opštini, ali umesto nekadašnje proizvodnje brašna, peciva, testenina, u zakupljenom delu tog ogromnog prostora sada se privatna firma bavi mašinskom obradom motora.

Dok je mlin "Mlava" radio, manje se odlazilo u inostranstvo, kažu meštani

“Eh, dok je mlin radio…”

Na pomen mlina koji je još u drugoj polovini 19. veka izgradio poznati češki industrijalac koji je živeo u Srbiji Ignjat Bajloni, sva četvorica penzionera ispred prodavnice uzdahnu kao što se uzdiše kad se pomene neko drag ko više nije tu.

“Eh, dok je mlin radio, nije se ni u inostranstvo toliko išlo. Bilo je posla, bile dobre plate”, priseća se Slavoljub Nedeljković. 

I glavna sestra u lokalnom domu zdravlja Milada Kostić nosi istu emociju prema “Mlavi”. Suprug joj je radio u toj firmi više od 30 godina.

“Kad je mlin prestao da radi, tamo negde 2000-2001. godine, tad je počelo odumiranje Malog Crnića”, kaže i dodaje da je najveći problem lokalnih poljoprivrednika što više nema garantovanog otkupa pšenice, kukuruza i suncokreta, tri kulture koje se najviše gaje u ovom kraju.

“Svaka vlast se uvek zaklanja iza te priče o ponudi i potražnji, o tržištu. A ne pominje kolike su subvencije za poljoprivrednike u zapadnim zemljama”, reći će čovek koji živi od tržišta – vlasnik pomenute prodavnice Radoslav Stević. A tržište je u Malom Crniću takvo da mnogima mora da daje robu “na crtu”, pa plate kad mogu. Njegova radnja “Munđar-plus” zbog toga bi uskoro mogla da promeni naziv u “Munđar-minus”.

“I Amerikanci imaju tržište, ali oni svoj rod otkupe po dobroj ceni, štite svoje farmere”, uveren je Bogoljub Zdravković.

Predsednik opštine Antonijević, inače kadar Srpske napredne stranke Aleksandra Vučića,  kaže za Al jazeeru da se najveći deo opštinskog budžeta izdvaja za pomoć poljoprivrednicima. “Pre ove funkcije sam obrađivao više od 80 hektara zemlje i znam muke poljoprivrednika”, kaže.

Predsjednik općine je dostupan

Dodaje i da je, od kad je pre dve godine preuzeo mandat, uveo praksu organizovanja javnih rasprava o budžetu, na kojima se raspravlja o potrebama meštana. “Dolazi dosta ljudi, kažu šta ih muči i nastojimo onda da odvojimo sredstva da rešimo te probleme. Prema tome krojimo opštinski budžet”.

Doktor Emad Esleem kaže da u Domu zdravlja imaju sve što im treba da pokriju potrebe sve starijeg stanovništva

Za razliku od funkcionera u većim sredinama, Antonijević i ličnim primerom pokušava da pokaže da je dostupan građanima u svakom trenutku. Bez problema smo ga dobili na mobilni telefon, čiji je broj objavljen na opštinskom sajtu.

“Jedan od razloga da se kandidujem je bio upravo da pomognem ljudima”, kaže.

Slučajni uzorak ispred pomenute prodavnice, međutim, nije čuo za javne rasprave o budžetu.

“Nas nisu zvali, ko da nas zove”, kaže Lukić, a na pitanje jesu li oni zvali predsednika opštine, kad je već ostavio broj telefona, Bogoljub Zdravković uzvraća: “Šta ima mi da ga zovemo”.

I tu se priča prebacuje na (ne)zadovoljstvo vlašću, bivšom i sadašnjom, lokalnom i republičkom.

“Žito se sad otkupljuje za 8-12 dinara (7 do 10 evrocenti) po kilogramu. Koja je vlast dobra sa tom cenom?  Pre šest godina bilo je 29 dinara (oko 25 evrocenti). A koliko je za to vreme poskupelo gorivo, struja?”, pita Zdravković, na šta mu jedan od prisutnih, koji nije želeo da se predstavi, dobacuje da su oni “žuti”, što su pre bili na vlasti, sve rasprodali.

Zdravković se ne da smesti: “Penzija mi je posle ovih smanjenja još uvek manja nego što je bila 2012. Oteli su, pa sad vraćaju oteto. Za tri godine, uzeli su mi 1000 evra. A struju ovde seku, ako dug pređe 10.000 dinara (85 evra)”.

“Psuju Vučića, pa glasaju za njega”

“Koja god vlast da dođe, mi nismo zadovoljni”, pomirljivo će Lukić, napominjući, polušaljivo, da bi najradije da se Tito vrati.

“Ma svi su oni dobri”, ciničan je Nedeljković.

Neka imanja traže nove vlasnike, a neka čekaju da se vlasnici vrate iz inostranstva

“Lepo je što se rade putevi, ali koliko naših firmi radi te puteve, a koliko je stranih”, ubacuje se i Stević.

“Nije nama važno ko je na vlasti, koja stranka, već šta radi za nas. Nismo mi protiv vlasti, nego protiv toga što se radnik i seljak ne cene”, zaključuje Zdravković.

Sličan prizor, kao i na početku priče, zatičemo i u Smoljevcu, jednom od sela ove opštine, poznatom po velikom broju gastarbajtera, koje se ponosno naziva i “selom malih privrednika”.

U kafanici smeštenoj u prizemlju nedovršene privatne kuće, jedini gosti - četvorica srednjih godina.  Gustiraju pivo za jednim stolom. I njihova priča je da nema posla. Kafića i prodavnica razne robe ima iznenađujuće mnogo za selo te veličine.

“Da nam nije dijaspore, pasli bismo travu”, ilustruje situaciju jedan od njih.

S njima je i vlasnik kafane Miodrag Jović, jedini koji pristaje da se predstavi. Njegova priča o nezaposlenosti u opštini je malo drugačija.

“Neće ljudi da rade. Pet fabrika da otvoriš sutra ovde, opet ne bi radili. Ne isplati im se, kažu, za te plate. Što bi radili za 250 evra, kad im baba i deda ili roditelji pošalju najmanje toliko iz inostranstva i ne moraju ništa da rade”, objašnjava, nakon što se prethodno deklarisao kao apstinent na izborima, koji ne podržava nijednu od opcija koje su trenutno u ponudi.

Ostali ga prekidaju povicima da su plate zaista male i da se od tog novca ne može živeti, te da zato ko god može, ide u inostranstvo.

U Smoljincu ima iznenađujuće mnogo kafića i prodavnica razne robe za selo te veličine.

“Kažu skup benzin, a onda 10 puta dnevno kolima odlaze do prodavnice ili kafića koji su na pet minuta hoda. Pa mene bi mrzelo samo da otvaram kapiju toliko puta”, tvrdi uvereno, rizikujući da ga optuže da zvuči kao lik koji se svakodnevno pojavljuje na malim ekranima u Srbiji.

“Ma ovde ćeš videti da svi psuju Vučića, ali većina njih posle glasa za njega”, objašnjava jedan od preostale trojice gostiju. Onda ustaju i odlaze u seču drva, što im je trenutno glavni izvor prihoda.

Mušterije umiru, mladi odlaze

Jović nastavlja da objašnjava da u inostranstvu samo školovani ljudi mogu fino da žive, a nekvalifikovana radna snaga živi gore nego u Srbiji.

“Kao fizikalac u Austriji, zaradiš više nego u Srbiji, ali te i stan i hrana više koštaju. Ko hoće da radi, može i ovde pristojno da živi, a kuću većina ima”, tvrdi Jović, navodeći kao primer rođaka koji je “emigrirao” u obližnji Požarevac. “Radi kao pekar, svake noći od 22 do šest ujutro, osim nedeljom, ima platu 600 evra, stan plaća 60. I pristojno živi. Al’ danas niko neće da bude pekar”, priča iznervirano, napominjući da tu priču ponavlja već deset godina.

A školovanih ni sad nema puno u opštini. Tek jedan odsto ih je sa fakultetom, dok ih je sa nezavršenom ili završenom osnovnom školom čak 70 odsto, sa srednjom nešto više od 20 odsto, pokazuju podaci iz Regionalne strategije ruralnog razvoja Braničevskog okruga, kojem pripada i ova opština. Nezaposlenih je krajem 2016. bilo 430, od toga polovina bez kvalifikacija.

Gastarbajteri se retko odlučuju da novac ulože u neki biznis u zavičaju

Ipak, i Jović priznaje da lokal sve slabije posluje iz godine u godinu. “Pre 10 godina kad sam otvorio, bilo je super. Ali od tada je umrlo bar 50 mojih mušterija, deviznih penzionera, koji su mesečno ostavljali i po 100 evra u mojoj kafani. Kad sam otvorio, u Smoljincu je bilo 10 kafića, sad su ostala četiri. Za pet godina, ostaće jedan”.

Prva generacija gastarbajtera iz ove opštine otišla je još sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka. Decu su obično ostavljali u selu, da ih čuvaju babe i dede. Mnogi od njih, kad su stekli penziju, vratili su se u zavičaj.

Malo ko se, od onih koji rade u inostranstvu, odluči da novac uloži u neki posao u zavičaju. Ponekad posluže kao posrednici.

“ Imali smo prošle godine jednu italijansku firmu koja je došla kod nas i uložila u našu zemlju i zaposlila do sada osam ljudi. To je bila direktna strana investicija. S njima smo stupili u kontakt preko jedne naše sugrađanke koja je radila dugo u Italiji”, objašnjava predsednik opštine, kome su roditelji takođe radili u inostranstvu, kao i on sam, dok mu, kako kaže, deca nisu stasala za školu, pa se vratio u rodno mesto gde se bavio ugostiteljstvom i uzgojem svinja. 

“Sad se u inostranstvu rađa već treća generacija, oni ostaju tamo da žive, a stariji se vraćaju da ovde provode penzionerske dane, a ne da pokreću neki biznis. Trend se promenio, ovi koji su sad u inostranstvu više nemaju potrebe da grade velike kuće. Možda će tek neki iz te treće generacije koji su se školovali u inostranstvu, biti više zainteresovani da ovde ulažu u neki biznis, pošto kuće već imaju”, nada se Antonijević.

Međutim, još jedan trend se, kažu meštani, promenio. Nekad su roditelji odlazili u inostranstvo, a decu ostavljali u selu, sa babama i dedama. Sada, kažu, u inostranstvo odlaze kompletne porodice. A broj stanovnika u Malom Crniću iz godine u godinu je sve manji.

Izvor: Al jazeera