Mladenović: Pozorište nikad kukavičkije u Srbiji

Razgovarao: Mladen Obrenović

Svojim predstavama kazališni redatelj Kokan Mladenović nikoga ne ostavlja ravnodušnim. Angažiranim djelima otvara osjetljiva pitanja i propituje aktuelne društvene teme. Uskoro će u Narodnom pozorištu Sarajevo biti izvedena premijera predstave Prosjačka opera, koju potpisuje zajedno s kolegicom Kornelijom Goli. Komad star 300 godina doživio je slavne prilagodbe u izvedbi Bertolta Brechta i Vaclava Havela. Ono što donosi može se primijeniti za bilo koje mjesto i vrijeme, a bavi se fenomenima kao što su organizirani kriminal, korupcija, veze političara i ljudi s druge strane zakona.

• London s početka 18. stoljeća, kakvim ga je predstavio John Gay u predstavi Prosjačka opera, ogrezao je u kriminal, korupciju, nemoral… Jesmo li se imalo promijenili u odnosu na originalnu priču?

– Ansambl predstava Prosjačka opera Johna Gaya nastala je u jednom vremenu koje neverovatno liči na naša vremena, u vreme raslojavanja na izuzetno bogate i izuzetno siromašne, u vreme kad zakoni postoje da se primenjuju isključivo na sirotinji, u vreme gde moral prestaje da bude važna kategorija u društvu, a interes i novac su sve ono što određuje njegove koordinate. Nakon 200 godina i Brecht je pokušao da vidi šta je ostalo od komada Johna Gaya i ustanovio da se svet nije nimalo promenio. Naša tragedija je što i danas možemo na isti način da odgovorimo na to pitanje. Da, svet se nije promenio. To je svet nemorala, nepravde, a mi smo tom svetu poremećenih vrednosti na globalnom nivou dodali mnogo naših specifičnih balkanskih nijansi, mnogo javašluka, agresije, nepoznavanja demokratije i naših ličnih prava. Došli smo do toga da živimo u državama koje su sve samo ne demokratske, sve samo ne uređene, gde ne postoji suštinska demokratija i uvek imamo neke nove totalitarizme. To je mnogo podudarnosti da ih čovek ne bi iskoristio.

• Jeste li za baš slučajno izabrali Sarajevo za postavku ove predstave?

– Što se samog Sarajeva tiče, koliko god to bila nesreća nekih sirotih ljudi, mene su jako obradovali radnički protesti prošle godine u BiH, prvi nakon rata u bivšoj Jugoslaviji. Neko se drznuo da kaže kako je gladan, da ima svoja ljudska i radnička prava, da su ti ratovi i nacionalistička pustoš ostavili uništenu ekonomiju i doveli na vlast neki polusvet koji vodi isključivo računa o sopstvenim interesima. Upravo u prilog toj radničkoj pobuni, u prilog toj pobuni sirotinje ovde dodajemo komentar takvog sveta, dodajući mu naravno i priču o pozorišnoj sirotinji.

• Stalno spominjete pobunu u svojim izjavama, no treba li toj pobuni vođa?

– Naravno. I to je možda ključni problem prostora u kome živimo. Ne postoje vođe. Ni u kome bar u javnoj sceni Srbije ne možemo da prepoznamo neku nezavisnu ličnost koja bi van ostvarivanja svojih vulgarnih ambicija i lične koristi uspela da povede narod.

Zašto Beograd ne želi ‘Koštanu’?

• Zbog postavljanja mjuzikla Koštana, koji je trebao biti izveden u Pozorištu na Terazijama, imali ste raznih problema. Na kraju, postavit ćete je u Budvi. Jeste li razmišljali da je postavite u Sarajevu, jer je poveznica umjetnik Božo Vrećo koji će glumiti naslovnu ulogu?

– Razmišljao sam, ali ne mislim da bi dobro legla ovde. Razlozi ne bi bili isti kao u Beogradu, jer sam tamo platio cenu svojih političkih stavova, pa je Pozorište na Terazijama odustalo od saradnje i pokazalo zavidan vid transfobije zbog same ličnosti Bože Vreće. Koštana jeste neko ko, bar po izvornom komadu, dolazi odnekud svojom umetnošću, darom, seksualnošću uznemiri čitav jedan grad, poremeti sistem ustaljenih vrednosti i kad sistem ne može da evoluira i da prihvati, on to rešava tako što je bukvalno progna iz mesta. Božo Vrećo je veliko iznenađenje za Beograd, za Novi Sad, ali za Sarajevo – ne. On tu već živi, nastupa…

S druge strane, tamo postoji jedna izražena transfobija koju u Sarajevu bar ne primećujem. Verujem da bi ovde došlo do jedne druge vrste nelagode, a to je da neko van pozorišnog obrazovanja dobije dominantnu glavnu ulogu u komadu gde se očekuje da ljudi sa završenim stručnim školama opslužuju glavnog junaka. Mislim da bi se sa tom vrstom malograđanštine sreli ovde i da to ne bi bilo baš tako jednostavno.

Nadam se i voleo bih da se predstava izvede i u Sarajevu, više puta. U pregovorima smo sa MESS-om, ali će imati svoju budvansku premijeru, novosadska i beogradska igranja, pa će i ovamo. Jako mi je važno da nismo odustali od te ideje, iako je vreme takvo da vas tera odustane od progresivnih stvari jer većina neće da ih prihvati. A to što većina prihvata je ovo što čini naš trenutni život, pa je bolje razlikovati se od takve većine po svaku cenu.

• Pričate li o Srbiji ili o BiH, odnosno može li se takvo promatranje Srbije primijeniti i u Bosni i Hercegovini?

– Toliko smo slični u negativnostima da je paradoks da se smatramo različitim. Verujem da postoji izuzetna bliskost, gotovo bratstvo naših nacionalista koji manipulišući nacionalnom mržnjom drže sebe na vlasti tako dugo i ne odgovaraju ni za šta drugo sem što, kad se ispostavi da su uništili zemlje kojima vladaju, uvoze oružje, zaprete ratovima, cepaju Bosnu, iskopavaju neke ratno-konfliktne situacije itd.

• Ima li i takvih likova u Prosjačkoj operi?

– Ima žestokih reči na temu vlada, na temu politike kao takve, na temu polusveta koji je uzurpirao naš politički život. Živimo u zemljama koje vrlo jasno nemaju vladavinu prava, nego vladavinu politike. Nama je pravo ono što se političari dogovore da je pravo. Za njih ne važe čak ni moralni zakoni, a kamoli oni u pisanom obliku.

• Često govorite o pobuni, no smatrate li sebe pobunjenikom?

– Došli smo u jedno strašno vreme gde govoriti istinu na sav glas, gde govoriti neke normalne stvari koje čine ljudski život u nekim uređenijim zemljama čine nekoga pobunjenikom. Napravili smo čitav jedan sistem uništavanja elementarnih ljudskih vrednosti. U tom zaokruženom nemoralu, gde su uništene sve vrednosti zalaganje za normalan život ustvari znači suštinsku pobunu.

• Osim što ste pobunjenik, postali ste i svojevrsni prognanik. Jedna po jedna vrata teatarskih kuća u Srbiji Vam se zatvaraju pod vrlo neobičnim izgovorima. Tko upravlja tom nevidljivom rukom koja Vam zatvara sva ta vrata?

– Rekoh jednom prilikom, a propos neke krivične prijave koja je podignuta protiv mene u Beogradu, da je vrlo jasno ko je netalentovani režiser ove predstave. Aktuelna vlast u Srbiji oličena u premijeru Aleksandru Vučiću ima potrebu da ima opsesivnu kontrolu nad svim tokovima nezavisne misli. Oni su uspeli da od medijskog sveta Srbije naprave Severnu Koreju.

Istovremeno, pozorište od koga uvek očekujem pobunu je nikad kukavičkije u Srbiji. U Beogradu premijera ima, ali gotovo redovno se ne tiču aktuelnog života. Postradala je cela jedna potencijalna hrabrost, potencijal promena koje nosi kultura. Teatar ima tribunsku važnu moć javne reči na svojoj sceni i ako ume da je koristi, ume i da napravi mnogo nelagode. Blistav mi je primer takve nelagode sve ono što Oliver Frljić radi u Hrvatskoj i u zemljama gde režira predstave.

• Zapravo je Frljić Vaš pandan, koji je šokirao hrvatsku i ne samo hrvatsku javnost, pogotovo otvarajući neke teme iz ‘90-ih?

– Nismo spremni da čujemo ništa van šablona. Te ‘90 nisu završene i to se vidi po novogovoru naših političkih elita, po tome što Srbija kupuje i uvozi oružje, što se Hrvatska naoružava, što malo malo neko stavi upitnik nad Bosnom i Hercegovinom. Propustili smo veliku priliku da suštinski raščistimo sa ‘90-ima, kao što smo ‘45. pod plašt bratstva i jedinstva gurnuli ogromne masakre koji su se desili na prostoru biše Jugoslavije. To su opasne krhotine jednog sveta i ubeđen sam da ćemo jednom iznova da se sečemo, samo zato što smo sve to tako nesmotreno gurnuli pod tepih.

I onda smo dozvolili da se vrate ‘90-te, da se vrati isti vokabular i isti ljudi na javnu scenu. I mi o tome ćutimo. Za mene je to lična sramota. Mene je sramota zemlje u kojoj je predsednik Vlade Aleksandar Vučić, a predsednik države Tomislav Nikolić. Imate zakletog četničkog vojvodu koji se nikad nije odrekao javno svoje ideologije, imate Šešeljevog omladinca i ministra informisanja u vreme vlasti Slobodana Miloševića, u vreme ubijanja novinara, zatvaranja svake slobodne reči u Srbiji, koji danas vode jednu zemlju sa nekim proevropskim frazama, u nekim novim odelima. I mi na to pristajemo. Danas ti ljudi koji su obeležili nemoral ‘90-ih nas uče moralu, evropskim vrednostima, demokratiji, ljudskosti itd. Da se to dešava nekom drugom, verovatno bi bilo jako smešno, ali se dešava nama.

Mladi kao najbolji izvozni proizvod Srbije

• Ljudi koji su spremni na kritiku, jasnu i glasnu, jako je malo. Ako bih pokušao nabrojati to bi bili Zoran Kesić, Marchelo, zaštitnik građana Saša Janković, Vi, možda poneki medij… Gdje su svi ostali?

– Neko je rekao da su najbolji izvozni proizvod Srbije su mladi i pametni ljudi koji u desetinama hiljada napuštaju zemlju. Po meni – s potpunim pravom. I jedna generacija u zrelim, srednjim, 40-im godinama koja bi mogla da bude suština stabilnih promena napustila je zemlju. Oni koji nisu otišli ili su se zatvorili u neke unutrašnje emigracije, zgroženi svim ovim što se dešava, i ne učestvuju u političkom životu, niti učestvuju u bilo kakvim izbornim aktivnostima, čak ni kao glasači. I drugi su oni koji su shvatili pravila igre, odrekli se svega onoga što su govorili, ušli u taj politički sistem i funkcionišu kao voljni i nevoljni poslušnici današnjeg režima u Srbiji. Ali gotovo da ne postoji niti jedno jedino žarište oko koga bi se moglo okupiti neka opozicija u Srbiji. Ne nazire se u Srbiji neki mogući vesnik pobune i žalosno je kad ovako nabrajate tu količinu ljudi, njih baš nema samo za prste jedne ruke, ali ih ima veoma, veoma malo i ni na koji način ne mogu da budu nosioci nekih korenitih promena.

• Ako se vratimo na Bosnu i Hercegovinu, može li teatar biti pokretač promjena, a sve na tragu nekih prošlih, boljih vremena?

– Verujem da postoji šansa u povezivanju, zajedničkim projektima, saradnji teatara kao što je za Budva Grad Teatar radio Dino Mustafić predstavom Srodne duše, po Aristofanovim komedijama Žabe i Ptice. To je prva oficijelna koprodukcija između Banja Luke i Tuzle za koju znam, i to 20 godina nakon rata. Izolacija je nešto najgore što može da se desi jednoj kulturnoj sredini i zato je veliko provetravanje nešto što mora da se dogodi.

• Imaju li teatar i ljudi u njemu snage za to ‘provjetravanje’?

– Nije nama vlast kriva za sve. Pozorište u svim ovim zemljama naseljavaju kukavice i malograđani, neki ljudi koji su zadovoljni svojim platama, koji su zaboravili zbog čega su upisivali pozorišne akademije, koji su izgubili svaku želju da teatrom menjaju svet i da utiču na svet u kojem žive i u kome se mera umetnosti svela na meru platnih razreda. Ta pozorišna malograđanština, uljuljkana i samodovoljna, kojoj ne odgovara nikakva promena je podjednako velika prepreka promenama. Kao što su to i političari koji nemaju nikakvu kulturnu politiku i koji ne znaju ništa o značaju obrazovanja i kulture za sudbinu jednog naroda. Mi smo saučesnici u zločinu koji se zove raspad kulture na našim prostorima.

• Spominjete riječi pobuna i provjetravanje. Zanima me je li Prosjačka opera na tom tragu i u Sarajevu, ali i u pozorišnoj kući u kojoj će biti postavljena?

– Nadam se da jeste. Kroz songove i mnogo ciničnih opaski na umreženost izvršne vlasti, policije i kriminala, ne osuđujući pritom nikoga konkretno poimence i po partijama, ona bukvalno govori o jednom raspadu vrednosti koji možemo da vidimo na ulici. Kako kaže sam kraj predstave: Laž je sve što kažu, a istina da te lažu. Kompletan sistem društvenih vrednosti je pogrešan i mi pokušavamo da kroz ovu predstavu publiku suočimo sa tim.

Predstava počinje tako što jedan ansambl koji je perfektno navežbao Prosjačku operu Johna Gaya ne dobije na kraju do dana premijere niti kostim za svoju predstavu, niti dekor od te večite pozorišne sirotinje i mora da odluči hoće li otkazati predstavu za što ima sva moralna prava ili će igrati predstavu. Oni se odlučuju da igraju, ali da iskoriste tu situaciju da kažu štošta u lice onima koji su došli i oni koji odlučuju o njihovim pozorišnim sudbinama. Tu počinje taj dualizam, to preplitanje napravljenih scena iz predstava i onoga što iskoristimo da kažemo o našem svetu.

• Hoće li nekoga dotaknuti ono što čuje s pozornice?

– Neće. Naši političari su toliko drogirani vlašću da, ukoliko ih ne prozovete imenom i prezimenom ili pokažete baš prstom na njih, neće reagovati. Kad govorite o političarima, monstrumima, nevaspitanim ljudima na vrhu vlasti, o kriminalcima u vlasti, oni će uvek pomisliti pre na čoveka koji sedi u stolici pored njih nego na sebe same. Oni su prosto ukinuli sebi stid i moral kao kategoriju, oni nemaju nikakav moralni okvir koji bi ih naterao da im bude nelagodno. Jednostavno, njima nikada nije nelagodno.

Izvor: Al Jazeera