Motovunski festival – kad utisak postaje otisak u sjećanju

Tradicionalno, masovnom zdravicom i prenošenjem čašica u publici iz ruke u ruku, završen je Motovun Film Festival, na svoj 20-ti  rođendan. Matematika, istina, kaže drugačije – jedna je preskočena (13-ta, zbog baksuzluka), pa je na brdu Velog Jože filmovanja, zapravo, bilo ravno 19 godina. No, svejedno, možda baš zato ovog leta nije bilo kiše kao prethodnih, a ona je najveći neprijatelj ovog filmskog vašara pod vedrim nebom.

“Nazdravljamo”, poručio je sa bine Igor Mirković direktor festivala, “ne za kraj ovog, već za početak novog iduće 2018. I nećemo piti domaću rakiju nego ‘eliksir života’ (tradicionalno islandsko piće brennivin) koji su nam donijeli naši ovogodišni partneri sa Islanda”.

Pročulo se, izgleda, da je Motovun tokom festivala stecište dobre energije i još bolje zabave, pa je ove godine i mnoštvo turista sa raznih strana sveta poslednje večeri festival pohrlilo na motovunsko brdo. Poslednje večeri gužva je prevazišla očekivanja organizatora pa se tražila ne karta – već stolica više.

Gosti s Islanda

Jubilarno 20. izdanje Motovun Film Festivala (MFF) počelo je u utorak vikinškim pljeskom i zovom kojim je publika pozdravila goste iz ovogodišnje zemlje partnera – Islanda. Glavnim motovunskim trgom, od zgrade nekadašnje Jugoslovenske revije, pored crkve Svetog Stjepana do ulaza u hotel Kaštel, pre prve projekcije, odjekivao je tradicionalni “pljesak gromova”. Na zvuk bubnja publika je, s rukama visoko iznad glave, uzvikivala “hu”, oponašajući popularno navijačko bodrenje islandske fudbalske reprezentacije.

‘Propeler Motovuna’ filmu Vestern

Glavnu nagradu, Propeler osvojio je film Vestern rediteljke Valeske Grisebah. Istu odluku doneo je i žiri FIPRESCI Međunarodne federacija filmskih kritičara. Reč je o temi suočavanja sa vlastitim predrasudama, kultuloroškim razlikama, ksenofobiji i nepoverenju nakon odlaska grupe nemačkih građevinaca na posao u zabačenom delu Bugarske.

Nagrada Maverick dodeljena je slavnoj poljskoj rediteljki Agnješki Holand, prvoj autorki dobitnici ove nagrade koja se dodeljuje od 2008. godine. Nagrada Maverick namenjena je autorima koji su “individualnošću, slobodnim duhom i inovativnošću širili ili šire granice filmskog izražaja, a ovogodišnja dobitnica jedna je od rijetkih filmskih autora, a kamoli autorica, iz nekadašnjeg Istočnog bloka, današnje istočne Evrope, koja se etablirala izvan domaćih granica i uspješno spojila filmski istok i zapad”, navodi se u obrazloženju izbora za Maverick nagradu.

A reprezentacija islandskog filmskog tima na MFF činili su reditelj Fridrik Fridriksona, Runar Runarsson, producentkinja i članica žirija Ana Mariu Karlsdotir, te producent Grimara Jonson, koji su Rejkjavika stigli u Motovun.

Petodnevno filmovanje započelo je odličnom argentinskom crnom komedijom Počasni građanin.

Festival u bermudama

Ovaj “festival sa dušom”, kako su ga odavno nazvali filmofili, nazivan je i “festivalom u bermudama” jer ne postojini G od glamura, svojstvenog sličnim manifestacijama širom sveta. U svakom slučaju, MFF je i ove godine opravdao takve epitete.

Na slavljeničkom izdanju MFF-a nastavljeno je otkrivanje i promocija malih kinematografija sa svih meridijana i niskobudžetnih filmova koje se uglavnom ne prikazuju ili se, pak, retko vide u domaćim kinima. Zato se pod noćnim nebom ispod tornja ili u okružju srednjevekovnih zidina svako veče dešavala čarolija – što na platnu, što ispred i oko njega. Sjajne filmske priče – dokumentaraca i kratkometražnih do celovečernjih filmova i ovog su puta ponudile tematsku raznolikost.

U glavnom programu prikazano je 19 raznovrsnih filmova, baš kako su autori festival ranije najavili: priče iz gruzijskih vrleti, vesterna u šumama Bugarske, argentijske provincije, francuskog visokog društva. Kroz Deset priča zastrašujućih, bizarnih ili tragikomičnih i istinitih, u vrtu hotela, publika je zavirila i u svakodnevicu umetnika i aktivista koji nisu po volji režimima, od Turske do Rusije.

A na platnu, film Rusija protiv Olega Stancova reditelja Askolda Kurova, prati prati sudbinu ovog ukrajinskog reditelja i aktiviste kog je 2014. uhapsila ruska obaveštajna služba i optužila ga za terorizam. Osuđen je na 20 godina zatvora. Još 2015. Motovun Film Festival bio je prvi festival koji je pokrenuo kampanju za Sencova, a ovoj projekciji filma pridružili su se učesnici kampanje Maša Aljehina i producent MFF-a Mike Downey.

Odbrana od zaborava

Ni sada, kao ni prethodnih godina, nije izostao otpor zaboravu – prikazane su projekcije sa temama iz regiona odnosno bliže i dalje ratne prošlosti.

Svetsku premijeru dobio je dokumentarni film Miroslava Sikavice Glasnije od oružja (u produkciji poznate kuće Factum Nenada Puhovskog) o hrvatskim domoljubnim pesmama iz vremena 90-ih godina prošlog veka, u doba bombi i pucnjave. Sikavica je predočio da se u napadnutoj Hrvatskoj estrada, bez obzira na vrstu muzike ili muzički ukus, homogenizovala u pevačkom domoljublju – neki su to radili iz uverenja, drugi radi podrške i podizanja morala, treći… i svi su pred kamerama pokušali da objasne svoje razloge i načine upotrebe nota protiv pušaka i topova – od Josipe Lisac i Zrinka Tutića, do Vere Svobode i Pere Galića, frontmena grupe “Opća opasnost”…

Sikavica filmom, čije su pojedine sekvence izazivale salve smeha u publici, podseća da su u jednom razdoblju domoljubne pesme “vrtele” umesto špice na kraju TV dnevnika poput Moja domovina Zrinka Tutića i Rajka Dumića, Danke Deutschland interpretatorke Sanje Trumbić ili Kreni, gardo, bandu gazi Ive Fabijana.

Zanimljivo je da su se neki autori i interpretatori, kasnije sudarili s razočarenjem, pa tako, recimo, Zrinko Tutić kaže da danas ono što je tada komponovao – ne bi potpisao.

Filmovi iz rata i o ratu

U malom kinu prikazan je također dokumentarac iz vremena rata Dubina dva, srpskog reditelja Ognjena Glavonića, koji je nagrađen kao na 57. Festivalu dokumentarnog filma u Firenci. Sa audio traka snimljenih u Haškom tribunalu čuju se bezosećajna svedočenja, glasovi koji pričaju o svom učešću u etničkom čišćenju i stravičnim zlodelima. Reč je o masovnoj grobnici kosovskih civila u predgrađu Beograda koja, kako je film predstavljen, svedoči o 17 godina dugoj javnoj tajni neoprostivih zločina.

“Žalosno je i strašno da se relativiziranje zločina smatra ulaznicom za karijeru. Zadnjih godina to se pokušava učiniti sa jasenovačkim žrtvama koje su ogromne i strašne”, kaže Bogdan Žižić, koji je u sklopu programa “Netočno u podne” na terasi motovunskog hotela Kaštel vodio razgovor sa Nenadom Puhovskim i publikom.

Žižić je dobitnik tradicionalne nagrade “50 godina” za bogat rediteljski rad na dokumentarcima, a prikazana su dva njegova filma – Udar na sjećanje o rušenju partizanskih spomenika i Jasenovački memento, njegov poslednji film iz 2015.

Ni na nebu, ni na zemlji

Na 277 metara “iznad realnosti”, kako filmadžije tepaju Motovun Film Festivalu i famoznom istarskom brdu, ove godine je za pet dana prikazano ukupno 125 filmova na četiri platna u četiri kina. Filmski kritičari vele da je MFF “dobro izbalansiran” između svetskih atrakcija i malo poznatih filmova.

A festivalski užitak je skoro svakodnevno podjednak – jutro pojedinima počinje kafom u nekom od lokalnih kafića i izborom za koje će projekcije nabaviti karte, drugima mamurluk od sinoćnjih projekcija i potonjeg tulumarenja uz istarska vina – teran i malvaziju, ne dozvoljava da se razmahnu pre nego što sunce visoko odskoči nad brežuljcima Istre i okolnim vinogradima. A ponuda je bogata – Trg Rudena Ostlunda, dobitnika “Zlatne palme” u Kanu, pobednički film u pulskoj Areni Kratak izlet Igora Bezinovića, nemi film Tuvalu koji prati čitav orkestar ispod pozornice ili nepoznati, ali sjajni filmovi posle kojih utisak postaje – otisak u sećanju.

Najmlađu, ali najredovniju, publiku čine uglavnom studenti čije je privremeno stanište šatorski kamp podno Motovuna, na putu od Motovuna ka Poreču i Pazinu. Kao i za većinu pasioniranih ljubitelja filma i za mnoge od njih su dan i noć zamenili uloge, ali ne odustaju – kao da se takmiče u broju viđenih projekcija.

“Rekao bih da imamo nešto zreliju publiku, možda zbog toga što su oni klinci sa početka festivala porasli, pa više nije samo moderno dolaziti na MFF, nego se interesuju za ono što mi radimo”, kaže direktor MFF-a Igor Mirković, koji za Glas Istre tvrdi kako ne zna za slične kulturne projekte u Hrvatskoj koji su tako dugo održali odziv publike.

Svakako da MFF festival nije samo centar nezavisnog filma nego i bogatog propratnog programa: eudukativnog, zabavnog, muzičkog. Na početku na brdo su stigli rokeri iz benda Let 3, a nakon filma o njihovom nastupu u Severnoj Koreji festival je zatvorila slovenačka muzička avangarda Laibach.

I naravno – sve je bilo zaliveno solidnom količinom piva i dobrim domaćim vinima – malvazijom i teranom.

“In vino veritas”, rekli bi Edo i Evio. I nazdravili u ime sledećeg festival, dogodine, u isto vreme.

Izvor: Al Jazeera