(Ne)dokaziva trgovina organima na Kosovu

Piše: Ratko Femić

Poražavajuće je za novinara kada napiše dobar tekst, ali nema gde da ga objavi. Kako je tek tužiocu koji ima dokaza za optužnicu, ali nema suda koji bi sudio optuženima? Baš u toj situaciji je šef specijalnog tima EULEX-a za istrage zločina Oslobodilačke vojske Kosova Klint Vilijamson.

Predstavljajući izveštaj o trogodišnjoj istrazi na osnovu nalaza izvestioca Saveta Evrope Dika Martija, koju mediji nazivaju istragom o trgovini organima na Kosovu (što je ne samo podiglo očekivanja već ih i okrenulo u drugom smeru), izjavio da ima dovoljno dokaza protiv visokih rukovodilaca OVK-a i da bi već sad mogao da podigne optužnice za te zločine kad bi postojao specijalni sud koji se njima bavi. Haški tribunal nije imao mandat da istražuje zločine koji su se dogodili posle NATO bombardovanja Savezne republike Jugoslavije 1999. godine, a Vilijamsonova istraga se odnosi baš na taj period.

Posle nekoliko godina medijskog prevrtanja ove teme, građani su očekivali nekoliko stotina žrtava ovog bestijalnog zločina.

Iako je ovakav izveštaj korak napred prema pravdi za nealbanske žrtve, suviše je rano za pohvale, jer još nema ni optužnica, a kamoli pravosnažnih presuda. Raznih smo se najava naslušali, mada ove stvarno zvuče najozbiljnije, uprkos nezadovoljstvu dela javnosti zbog toga što je Vilijamson rekao da nije došao do dokaza o trgovini organima kidnapovanih Srba, ali da postoje “ubedljive indicije” da se dogodilo desetak takvih slučajeva.

Posle nekoliko godina medijskog prevrtanja ove teme, građani su očekivali nekoliko stotina žrtava ovog bestijalnog zločina. Iako ni oni zahvaljujući kojima je priča obelodanjena i potvrđena – bivša glavna tužiteljka Haškog tribunala Karla del Ponte i Dik Marti – nisu tvrdili da su razmere divljih transplantacija koje su navodno rađene na severu Albanije u periodu neposredno po završetku rata na Kosovu u junu 1999. godine bile baš tolike. Marti kaže da nikad nije u prvi plan stavio trgovinu organima, da je govorio o nekim slučajevima te da je Vilijamson došao do istog rezultata.

Priča o ‘Žutoj kući’

Najveći broj otmica nealbanaca na Kosovu dogodio se posle raspoređivanja mirovnih snaga. I Martijeva i Vilijamsonova istraga inicirane su posle objavljivanja knjige “Lov, ja i ratni zločini”, u kojoj Karla del Ponte otkriva da je podatke o ilegalnom transportu otetih nešto kasnije dobila i od UNMIK-a. Funkcioneri i istražitelji UNMIK-a su došli do podataka da su tokom leta 1999. godine kosovski Albanci do granice Kosova i severne Albanije kamionima transportovali 300 otetih ljudi. U selu Riba, tridesetak kilometara od gradića Burel, nalazila se i “Žuta kuća”, u kojoj su, prema iskazima pojedinih svedoka, zarobljenicima odstranjivani organi.

Haški istražitelji su, zajedno sa ekipom UNMIK-a, u februaru 2004. godine, pored “Žute kuće” pronašli komade gaze, upotrebljene špriceve, prazne plastične vrećice za infuziju i prazne bočice lekova, među kojima i oni za opuštanje mišića, koji se obično koriste kod hirurških zahvata, prazan plastični kontejner za držanje opreme neophodne za intravenoznu terapiju kod davanja infuzije, kao i za odlaganje medicinskog otpada nakon upotrebe. U jednoj od prostorija “Žute kuće” su, pomoću forenzičkog spreja luminola, pronašli i tragove prskanja krvi na zidovima i podovima, osim na delu poda bez mrlja dugom dva i širokom pola metra, na kojem se pretpostavlja da je bio sto. Vlasnik kuće tvrdio je da mu se tu porodila žena, ali i da je tu sečeno meso zaklanih životinja.

Funkcioneri i istražitelji UNMIK-a su došli do podataka da su tokom leta 1999. godine kosovski Albanci do granice Kosova i severne Albanije kamionima transportovali 300 otetih ljudi.

Haški istražitelji pokušali su u februaru 2004. godine da ekshumiraju one grobnice na lokalnom groblju koje su im izgledale sumnjive, ali su ih sprečili meštani sela Riba. Tužilaštvo za ratne zločine Srbije je, osim “Žute kuće”, pominjalo i psihijatrijsku bolnicu pri zatvoru broj “320” kao mesto gde je bilo moguće raditi ovakve intervencije. Odatle su, navodno, preko aerodrome Rinas, u blizini Tirane, organi transportovani do klinika za transplantaciju.

Trgovina organima otetih Srba koji su prebacivani na sever Albanije, gde su navodno rađene hirurške intervencije, jeste najmonstruoznija i, samim tim, najupečatljivija od svih optužbi, ali je to, ipak, samo deo jedne užasne postratne kampanje OVK-a posle koje je nestalo stotine civila, uglavnom Srba, ostalih, kako se to rogobatno kaže, nealbanaca, ali i “nelojalnih” Albanaca.

Teško do dokaza

Dokazivanje trgovine organima je jako teško. Prva velika prepreka je što tela još nisu pronađena, ali i ako se pronađu posmrtni ostaci, teško će se utvrditi da li je neko toj osobi izvadio organe. S obzirom na to, verovatno je i Vilijamsonov optimizam da se nada da će do osnivanja specijalnog suda biti pronađeni i dokazi za trgovinu organima bio samo kurtoazan, u funkciji ublažavanja reakcije javnosti zbog velikih očekivanja.

Trgovina organima tu uopšte nije osnovno pitanje, niti je, sem u medijima, ikada to i bilo. Osnovno pitanje je nestanak ljudi. Identifikacija posmrtnih ostataka doprineće jačoj optužnici i kažnjavanju odgovornih za njihovo kidnapovanje i ubijanje. Već znamo za ozbiljne indicije da je nekoliko stotina (prema Karli del Ponte, blizu 300) nestalih sa Kosova skončalo u tajnim logorima u Albaniji. Sada su prikupljeni dokazi da je sam vrh OVK-a umešan u sistematske zločine protiv nacionalnih manjina na Kosovu, a naročito protiv Srba i Roma, etničko čišćenje, zločine protiv čovečnosti, uključujući ubistva, kidnapovanja i nehumano postupanje prema civilnom stanovništvu. Vilijamson tvrdi da je spreman da podigne optužnice za zločine protiv čovečnosti i bez podataka o trgovini organima.

Tri godine od početka istrage, sud koji bi se bavio ovim zločinima još nije uspostavljen, ali njegovo formiranje i početak rada očekuju se početkom sledeće godine.

Izgleda da to nije očekivano, jer su Vilijamsonov izveštaj nespremno dočekali kako Vlada Kosova tako i međunarodna zajednica, pre svega američka i administracija Evropske unije, odnosno nekoliko najrelevantnijih evropskih država. Zbog toga, tri godine od početka istrage, sud koji bi se bavio ovim zločinima još nije uspostavljen, ali njegovo formiranje i početak rada očekuju se početkom sledeće godine.

Problematično je to što dotad oni koji strepe od rezultata istrage i suđenja mogu da saznaju da li su u opasnosti, izbrišu tragove, zastraše i uklone svedoke, ili jednostavno nestanu, kao što su nestajali i svedoci protiv najverovatnije budućeg premijera Ramuša Haradinaja. I sam Vilijamson je potvrdio da je bilo sve više zastrašivanja kako je istraga napredovala.

Optužnica za lidere OVK-a

Mnogi od komandanata OVK-a uniforme su zamenili odelima, oružane formacije političkim partijama, a bojište političkom arenom. Marti je u svom izveštaju za trgovinu organima optužio ljude bliske aktuelnom, ali sudeći po raspoloženju nove parlamentarne većine, i odlazećem kosovskom premijeru Hašimu Tačiju. Spekuliše se da je među osumnjičenima i sadašnji narodni poslanik u kosovskom Parlamentu Fatmir Ljimaj.

Pre nekoliko godine ekipa emisije “Reakcija” beogradske Televizije B92 imala je na uvid dokumentaciju UNMIK-a u kojoj se ističe da postoje svedoci koji bi mogli da potvrde da je Haradinaj organizovao prebacivanje sa Kosova u Albaniju Srba koji su bili zatočeni u napuštenom rudniku u mestu Krum, na kosovsko-albanskoj granici, ali bi bilo iznenađenje ako bi Haradinaj došao na udar Vilijamsonove istrage. Ovaj bivši haški optuženik zasad je najizgledniji premijer Kosova. Ipak, predstavnici Tužilaštva za ratne zločine Srbije pominjali su baš njega u vezi sa ovim slučajem.

Presude zločincima, osim satisfakcije za žrtve, trebalo bi da doprinesu i stvaranju osnova za uspostavljanje vladavine prava, što je u interesu građana Kosova, a naročito nacionalnih manjina.

New Yorker je u maju prošle godine kao glavnog organizatora niza kriminalnih radnji označio Sabita Gecija, “velikog gazdu” prištinske mafije i jednog od bivših komandanata OVK-a. Geci je 2011. godine osuđen na 15 godina zatvora zbog ratnih zločina počinjenih protiv civila u dva logora na severu Albanije.

Srbi koji su ostali na Kosovu, sabijeni u nekoliko enklava, i porodice otetih 15 godina čekaju na istinu, pravdu i formiranje ovakvog suda. Presude zločincima, osim satisfakcije za žrtve, trebalo bi da doprinesu i stvaranju osnova za uspostavljanje vladavine prava, što je u interesu građana Kosova, a naročito nacionalnih manjina. Ovo je možda poslednja prilika da žrtve ovog zločina dobiju pravdu.

Stavovi izraženi u ovom tekstu su autorovi i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera