Novi zakon i stare bolesti u Srbiji

Piše: Jelena Milić

U Srbiji je početkom avgusta usvojen dugo očekivani set medijskih zakona: Zakon o javnom informisanju i medijima, Zakon o javnim medijskim servisima i Zakon o elektronskim medijima. O tome šta se u njima nalazi, šta su najznačajnije novine, šta nedostaje… pisano je mnogo, no najvažniji korak napred je, navodno, “izlazak države iz medija”.

Stanje pre usvajanja zakona su karakterisali dug proces pripreme raznih verzija spomenutih zakona i široka platforma onih koji su u njemu učestovali, s jedne strane, te činjenica da je, ipak, usvojen nabrzinu i da, ustvari, nije bilo klasične javne rasprave, s druge strane. Proces najbolje oslikava izjava jednog od predstavnika medijskih udruženja u Srbiji: uvid u verzije zakona koje je Vlada poslala Skupštini na razmatranje imao je šef Delegacije Evropske unije u Srbiji, ali ne i medijska udruženja.

Sve je više medija u Srbiji, članova vrlo glasnog ‘Putinovog orkestra’, koji se, ima indicija, finansiraju ruskim novcem, ali o tome ne postoji pisani trag.

Načelno se i jedni i drugi slažu da je načinjen korak napred, mada udruženja naglašavaju da usvojenim zakonima nedostaje nekoliko bitnih amandmana, koje su i sami predlagali.

Najinteresantniji je onaj koji je došao od predstavnika Udruženja nezavisnih novinara, a koji su podržali i poslanici Demokratske stranke – da se vodi (i) evidencija državne pomoći medijima koja dolazi iz inostranstva. Ovaj amandman nije usvojen, a trebao je biti.

U Srbiji se ionako zna koliko sredstava medijima stiže kroz donacije Vladinih fondova, poput USAID-a i EU-a, odnosno onih koje odvajaju država Norveška i druge vlade političkog Zapada i međunarodne organizacije kojima one pripadaju.

Donirana sredstva se moraju iskazati u projektnim ugovorima Agenciji za privredni registar. Kroz finansijske izveštaje, neretko i domaćim bankama preko kojih stižu, moraju biti predočeni detalji projekta…

Ovo, pak, nije slučaj sa sve većim brojem medija u Srbiji, vrlo glasnim delom “Putinovog orkestra”, koji se, ima indicija, finansira ruskim novcem, ali o tome ne postoji pisani trag. To je razlog više da se intenzivno prate aktivnosti organizacija koje sve više putuju u Transnjistriju i Rusiju, a koje u Srbiju “bezazleno” pozivaju “fudbalsku reprezentaciju Luganska “na prijateljski meč”.

Formalni izlazak države iz medija

Ovim setom zakona normiran je samo formalan izlazak formalne države Srbije iz medija. Izlazak odmetnutih ili stranačkih delova sistema bezbednosti i suštinskih kontrolora tokova novca u Srbiji iz medija nije se mogao ni formalno normativno urediti. Ili se nije htelo ni pokušati, jer to se mora uraditi drugim zakonima.

Kao i u većini tranzicionih zemalja na putu ka EU, sam sadržaj zakona nije toliko upitan koliko mogućnost njihove primene, pa će i o značaju efekata ovih zakona na društvo u Srbiji biti smislenije pisati za godinu-dve. No, o atmosferi u kojoj su ovi zakoni usvojeni ima smisla pisati već sada. Ovo se pogotovo odnosi na medijsku sferu, u kojoj to da li je javnost adekvatno informisana uvek i svugde više zavisi od integriteta novinara i urednika, nego od zakona. A u Srbiji, nažalost, profesionalni integritet neretko nije na ceni.

Čak i ako počnu da se provode u praksi, ovi zakoni neće biti u stanju da izleče neke od teških bolesti medijske sfere u Srbiji. Neki samoproglašeni progresivni mediji će i dalje skakati na svaku političku nekorektnost onoga ko im trenutno nije u milosti, a svesno će ne samo prećutkivati nekorektnosti onih kojima su naklonjeni, nego će se istim metodama i sami uveliko služiti. Mizoginija kojoj je bila izložena Vanja Ćalović, direktorka crnogorskog nevladinog udruženja MANS, najbolji je primer za to.

Mediji koji su – ili po ideološkom opredeljenju redakcije ili po narudžbi vlasnika, koja ne mora biti ideološka, već čisto ekonomski motivisana – skloniji srpskom približavanju političkom Istoku i dalje će tvrditi da se u Srbiji o EU piše nejčešće samo pozitivno, dok će sami nastaviti da o njoj pišu negativno, a neretko i netačno.

Izlazak odmetnutih ili stranačkih delova sistema bezbednosti i suštinskih kontrolora tokova novca u Srbiji iz medija nije se mogao ni formalno normativno urediti.

A takvih medija, da se ne lažemo, bliskih vrhu države ima podosta i vrlo su uticajni. U njima je globalizacija pošast, a politički je Zapad, pored ekonomskih inidikatora koji govore suprotno, pred finansijskim slomom.

Stvarni obim ekonomske razmene sa Rusijom, recimo, po automatizmu se u njima predstavlja kao najveći i ključni za budućnost Srbije, bez obzira, naprimer, što famozni ugovor o slobodnoj trgovini sa Rusijom iz 2000. godine iz tog režima isključuje sve ono što Srbija suštinski ima mogućnosti da Rusiji proda u većem obimu. Da se ne govori što Srbija generalno proizvodi vrlo malo bilo čega što se može prodati bilo kome.

Aktivisti nevladinih organizacija, kulturni radnici i druge javne ličnosti, pogotovo oni koji zagovaraju ljudska i manjinska prava i suočavanje sa prošlošću, ponovo postaju lake mete samoproglašenih patriotsko-nacionalističkih struktura, koje u medijima, bez kritičkog osvrta na njihove stavove, dobijaju sve veći prostor. Ovaj simptom, kao i homogenizaciju javnosti u vezi s lažnim spoljnim neprijateljima i nametnutim arbitrarnim kolektivističkim vrednostima na unutrašnjem planu, Srbija je već imala kasnih osamdesetih i ranih devedesetih. On se razvio u skoro fatalnu bolest, od koje nam, izgleda, nisu ostala antitela.

Psi rata iz Bosne, Hrvatske, Ukrajine…

Usložnjavanje odnosa političkog Zapada i Rusije, uzrokovano ruskom nelegalnom aneksijom Krima i podrškom teroristima na istoku Ukrajine, ponovo ga je podigao na nivo na koji bi i oni koji su iskreno posvećeni demokratizaciji Srbije u samoj Srbiji, ali i zapadna međunarodna zajednica, morali ozbiljnije ukazivati već sada.

Polako se otkriva da se ista propaganda o razmeri trgovine organima, koja je služila, pre svega, za demonizaciju kosovskog stanovništva generalno, a ne za pravdu za žrtve, pojavljuje sada i u proruskim medijima u Rusiji i Ukrajini, kojom se, bez ikavih dokaza, demonizuju Ukrajinci koji neće rusku okupaciju.

Još gore, psi rata iz istočne Ukrajine, za koje se otkriva da su to bili i na ratištima u Bosni i Hercegovinu, na Kosovu i u Hrvatskoj, u većini medija u Srbiji, pa i onih pod nadzorom države ili vodećih partijsko-tajkunsko-policijskih struktura, proglašavaju se herojima bliskim “braći Srbima”.

Nekad su “Hrvati nizali ogrlice od očiju pobijene srpske dece”, sad “Ukrajinci na krst u centru grada razapinju rusku decu, naočigled užasnutih majki”, bez trena obzira na to koliko su pošasti takve priče izazvale u regionu samo pre dvadesetak godina.

Oni koji letuju u Hrvatskoj i time “ne poštuju žrtve ‘Oluje’, treba poklati”. Takvom “mediju” premijer Srbije Aleksandar Vučić da ekskluzivu o svom reformskom planu. Svako očekivanje EU-a od zemlje kandidata za članstvo da uskladi svoju spoljnu politiku sa politikom EU-a predstavlja se kao “ultimatum” i, naravno, poredi sa onim koji je Austro-Ugarska uputila pre 100 godina.

Psi rata iz istočne Ukrajine, za koje se otkriva da su to bili i na ratištima u BiH, na Kosovu i u Hrvatskoj, u većini medija u Srbiji, pa i onih pod nadzorom države ili vodećih partijsko-tajkunsko-policijskih struktura, proglašavaju se herojima bliskim ‘braći Srbima’.

Svaki skupi kredit koji dođe iz Rusije predstavlja se kao bratska ekskluzivna pomoć baćuški iz Rusije. Koncept ljudskih prava, načelno, nakaradni je izum za penetraciju američkog hegemonizma. To šta Rusi, Kinezi, Indijci… rade svojim građanima, makar došlo i do femicida, njihovo je “suvereno unutrašnje pravo”. Svako pitanje o netransparentnim državnim ugovorima sa Etihadom, o stvarnim razlozima trošenja para u Srbiji jednog od šeikova iz Ujedinjenih Arapskih Emirata, napad je na državu. Kritika i kontrola vlasti se predstavljaju kao antireformsko, antipatriotsko, pa i krivično delovanje.

Dodatni problem je što je o štetnosti ponašanja jednog ili grupe medija – koji su to, ustvari, prestali da budu, ako su ikada i bili – teško moguće pisati u drugim medijma, iz nakaradnog uređivačkog principa da se to ne radi. Zato je bilo toliko moguće na osnovu obaranja jednog marginalnog sajta nenaklonjenog Vučiću i organizovanih napada na jedan drugi mnogo kvalitetniji sajt toliko pričati o cenzuri u medijima u Srbiji, o autocenzuri, a skoro da se nije moglo postaviti pitanje zašto je nestala blog-sekcija najčitanijeg internetskog portala u Srbiji, koji je, inače, u nemačko-švajcarskom vlasništvu. Apsurdno, pitanje je postavio sam Vučić na kraju, no ni on na njega nije dobio odgovor. Možda i zato što je spomenuta blog-sekcija ukinuta upravo zato što su najčitaniji autori kritički pisali o njegovom ponašanju tokom poplava, smetova, ali i generalno o njegovoj uzurpaciji vlasti u Srbji. Autocenzura ili ne, autogol jeste zasigurno.

Neplatiše struje krive za sve

Srbija je, navodno, počela da izvodi državu iz medija, ali i da ponovo na velika vrata uvodi govor mržnje u te iste medije, ovog puta uz blagonaklonost političkog Zapada.

Iako je, naime, jedan od najvećih problema Srbije danas budžetski deficit, izazvan nemogućnošću naplate poreza i doprinosa, javašlukom u javnim preduzećima, koja su partijski plen bila i ostala, zbog krađe budžetskih prihoda i njihovog neracionalnog trošenja, opet najviše onih u vlasti i onih bliskih vlasti, sve će da se opasno svaljuje na neplatiše struje, Albance sa juga Srbije. Naravno da treba da plaćaju struju, ali drugi zbog tog i drugih ozbiljnijh dela nisu demonizovani, pogotovo ne na etničkoj osnovi, kao oni nedavno, a posebno to nije činio premijer kao što je učinio s njima. On je uspeo tom prilikom u Skupštini da pokaže svoje pravo lice: Ustavom definisan koncept zaštite ljudskih i manjinskih prava je predstavio kao nešto što država na kašičicu deli ako se “dobro ponašate”.

Da bi se “umanjila šteta” ovog skandaloznog Vučićevog poteza, skoro svi medji u Srbiji su sutradan pisali o Velikom Trnovcu i “albanskim neplatišama”. Srpskim neplatišama, tranzicionim čerupatorima Srbije, s druge strane, ponuđeno je da upravljaju javnim preduzećima. Ostalim srpskim neplatišama oprošteno je neplaćanje pretplate za Radio-televiziju Srbije. Oprošteno je i onima koji su ilegalno gradili. Srbima prebijačima američkih građana je dato gotovo milion dolara… I tako bi se moglo pisati skoro unedogled.

Srbija je, navodno, počela da izvodi državu iz medija, ali i da ponovo na velika vrata uvodi govor mržnje u te iste medije, ovog puta uz blagonaklonost političkog Zapada.

Možda se može izvesti država iz medija, ali teško neodgovorni agresivni nacionalistički Vučićev “izlet”, kao i njegov kult ličnosti i glorifikacija “putinizacije” iz većine srpskih medija. Uz blagoslov političkog Zapada, koji je najviše zatvarao oči pred svim ovim negativnim trendovima, zbog “normalizacije odnosa sa Kosovom”, gde se neplaćanje struje kosovskom provajderu Srba sa Kosova iz Beograda podsticalo kao borba za “očuvanje državnog integriteta i suvereniteta na Kosovu”.

Stavovi izraženi u ovom tekstu su autorovi i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera