Osiromašeni uranijum u Srbiji – između spina i smrtne prijetnje

Vlada li epidemija raka u Srbiji? Ako je verovati naslovima tipa: “Uranijum kosi Srbe”, “NATO je namerno sejao rak po Srbiji”, koji se ovih dana, po ko zna koji put, pojavljuju na naslovnim stranama, uglavnom provladinih medija, Srbija je zemlja u kojoj se čovek, osim malim boginjama, lako može “zaraziti” i rakom.

Povod za novu seriju tekstova sa starim, ali ne nužno i proverenim podacima, ovog puta je najava formiranja komisije za istraživanje posledica NATO bombardovanja po zdravlje ljudi i životnu sredinu. I to ne jedne, nego dve.

Jednu je predložila predsednica Skupštine Srbije Maja Gojković i taj predlog je podržan u skupštini Srbije. Komisiju bi trebalo da vodi predsednik skupštinskog odbora za zdravlje i porodicu, poslanik Srpske napredne stranke Darko Laketić i on bi trebalo i da odredi njen sastav. Ipak, za sada nema detalja kako bi ova komisija radila, odnosno koje bi podatke koristila, ali je zamišljeno da prvi izveštaj podnese 2020. godine.

Drugu je još pre više od godinu dana predložila grupa stručnjaka različitih profila, a koja bi, najavljeno je, trebalo da bude formirana do kraja meseca uz koordinaciju više ministarstava.

Dvije komisije, nijedno istraživanje

Iako nije poznato da je tokom dve decenije od okončanja NATO bombardovanja u Srbiji urađeno neko relevantno istraživanje o posledicama bombardovanja po zdravlje ljudi i životnu sredinu, javnost je periodično, obično putem tabloida, kao ovih dana, bombardovana alarmantnim podacima o značajnom porastu broja obolelih od raka, pri čemu je kao uzrok navođen osiromašeni uranijum kojim su bile “obogaćene” bombe koje je NATO avijacija bacala.

Na bombardovanim lokacijama nema prisustva osiromašenog uranijuma

U Institutu za nuklearne nauke Vinča za Al jazeeru su potvrdili da u Srbiji postoje četiri lokacije koje su sadržale zrna osiromašenog uranijuma – Pljačkovica (blizu Vranja), Borovac, Bratoselce, Reljan (blizu granice Srbije i Makedonije).

Kako se navodi u odgovoru, sve četiri lokacije su odmah po završetku ratnih dejstava obezbeđene – zabranjene za prolaz ljudi i stoke, a zatim dekontaminirane.

“Iz predostrožnosti, na tim lokacijama je i dalje zabranjen prolaz ljudi i stoke, a od 2011. godine sve one su u programu monitoringa kojim se proverava eventualno prisustvo ostataka materijala iz municije u zemljištu i vodama. Program vodi Agencija za zaštitu od zračenja i nuklearnu sigurnost Srbije, koja te podatke i zvanično objavljuje. Sve podatke o ovim aktivnostima treba zatražiti od Agencije”, navodi se u odgovoru Instituta Vinča na naše pitanje postoje li delovi teritorije Srbije na kojima je uočeno prisustvo osiromašenog uranijuma koje bi predstavljalo opasnost po zdravlje ljudi, biljnog i životinjskog sveta.

Agencija za zaštitu od jonizujućih zračenja i nuklearnu sigurnost Srbije navodi da se svake godine u okviru redovnog programa monitoringa radioaktivnosti, a u cilju procene ugroženosti životne sredine i procene zdravstvenog rizika za stanovništvo, kontroliše radioaktivnost svih parametara životne sredine u Republici Srbiji, sa posebnim delom monitoringa koji se odnosi na  merenja radioaktivnosti na dekontaminiranim lokacijama na kojima je bilo dejstava municijom sa osiromašenim uranijumom.

U Agenciji tvrde da se na pomenute četiri lokacije vrše ispitivanja na uzorcima zemljišta, biljaka  i uzorcima voda sa javnih česmi, te da svi dosadašnji podaci kojima Agencija raspolaže,  “ukazuju da na navedenim lokacijama  nisu utvrđene povećane koncentracije radionuklida, kao ni prisustvo osiromašenog uranijuma”.

Najava formiranja dve komisije, međutim, još ne znači i da će građani Srbije u skorije vreme dobiti pouzdanu informaciju o tome da li ih osiromašeni uranijum ubija i u kojoj meri. Tim pre što je stručna javnost podeljena na one koji čvrsto veruju da su posledice NATO bombardovanja bombama  sa osiromašenim uranijumom pogubne po živote ljudi i životnu sredinu i one koji govore da za tako nešto nema dokaza, odnosno da broj obolelih I umrlih od raka poslednjih godina ne ukazuje na neku vanrednu pojavu.

Predstavnici prve grupe traže formiranje Nacionalne laboratorije koja bi ispitivala posledice NATO bombardovanja.  Sve i da im želja bude uslišena, pitanje je koliko bi godina prošlo do njene realizacije. Primera radi, prvi koraci za formiranju Nacionalne laboratorije za kontrolu mleka napravljeni su još 2004., a intenzivirani nakon afere otkrivanja povećane količine štetnog aflatoksina u mleku 2013., da bi tek ove godine počela s radom. Pri tom je dobar deo sredstava obezbedila Evropska unija.

Vetar u leđa ideji formiranja komisije koja bi se bavila posledicama osiromašenog uranijuma dala je vest s početka ove godine da je italijanska parlamentarna komisija koja godinama istražuje uzročnu vezu osiromašenog uranijuma i pojave tumora kod italijanskih vojnika koji su boravili u mirovnim misijama od Avganistana i Iraka do Kosova i Bosne i Hercegovine zaključila da su oni bili izloženi zastrašujućim nivoima osiromašenog uranijuma u međunarodnim misijama, što je „pomoglo” sejanju smrti i bolesti raka.

U Italiji je od leukemije i drugih malignih bolesti tokom poslednjih dvadesetak godina umrlo više od 300 vojnika koji su bili u misijama NATO, a gotovo 4.000 je teško bolesno.  Mnogi od njih bili su stacionirani u Bosni i Hercegovini i na Kosovu, ali i drugim lokacijama gde je korišćena municija sa osiromašenim uranijumom.

Italijanski primjer za tužbu protiv NATO

Izveštaj iz Italije trebalo bi da bude neka vrsta polazne tačke za rad parlamentarne komisije koja bi trebalo da utvrdi posledice korišćenja municije sa osiromašenim uranijumom na tlu Srbije.

Italijanska komisija imala je pred sobom i analize uzoraka tla na kojem su boravili njihovi vojnici, ali i medicinske izveštaje obolelih i o njihovim rezultatima ispitivala stručnjake, pa tek na osnovu tih podataka i svedočenja, izvodila zaključke.

Izveštaj italijanske parlamentarne komisije ponovo je otvorio i pitanje moguće tužbe Srbije protiv NATO-a zbog bombardovanja. Raniji pokušaji tužbi SR Jugoslavije 1999. godine pred Međunarodnim sudom pravde i porodica žrtava bombardovanja pred Evropski sudom za ljudska prava nisu uspeli.

Pitanje je i šta će biti na raspolaganju poslanicima Skupštine Srbije. Ko će, kada i gde uzimati uzorke zemljišta i vode, koju medicinsku dokumentaciju će koristiti, ko će to sve analizirati?

Italijani su imali jasan uzorak – vojnike koj su se kretali po terenu gde su padale bombe sa osiromašenim uranijumom, pa se nakon toga razboleli. Pri tom, kako su naveli italijanski mediji, i azbest, prisutan u brodovima, avionima, helikopterima, je doprineo da se te bolesti šire i razvijaju. Koji će uzorak koristiti komisija?

Dr Danica Grujičić, neurohirurg i jedan od inicijatora za formiranje stručne komisije, odnosno koordinacionog međuresornog tela, koje se zalaže i za osnovanje nacionalne laboratorije za istraživanje posledica NATO bombardovanja, za Al jazeeru kaže da ne shvata smisao parlamentarne komisije i smatra da tim pitanjem treba da se bave isključivo stručni ljudi.

Ko će donijeti zaključke – politika ili struka?

“Uplitanje političkih tela kao što je skupština u celu tu priču nije pametno. Skupština, naravno, treba da ima kompletnu informaciju o tome šta će koordinaciono međuresorno telo koje je pod kontrolom tri ministarstva da uradi, ali ne mogu se poslanici baviti posledicama po životnu sredinu i zdravlje ljudi i donositi zaključke. Zaključke mora da donese struka i da o njima obavesti javnost”, smatra Grujičić, koja je poznata po svojim javnim istupima u kojima tvrdi da je NATO bombardovanje naftnih i hemijskih postrojenja u SR Jugoslaviji, kao i korišćenje municije sa osiromašenim uranijumom ostavilo pogubne posledice po životnu sredinu, te da je nakon toga broj obolelih od raka u Srbiji u osetnom porastu.

Epidemiolog dr Zoran Radovanović, koji ovih dana radi na svojoj knjizi o raku, smatra da je ponovno pokretanje priče o nekavoj “epidemiji raka” u Srbiji usled osiromašenog uranijuma samo još jedan u nizu spinova vlasti da bi se skrenula pažnja s Kosova i drugih problema.

Dr Danica Grujičić i Društvo za borbu protiv raka se u svojim istupima pozivaju na podatke prema kojima je broj obolelih od raka u Srbiji 2,7 puta veći od svetskog proseka. Provladini mediji porede broj obolelih i umrlih od raka 1998. godine, pre bombardovanja (18.841 oboleli, 12.162 umrla) i 2015. (38.066 obolelih, 21.865 umrlih), pozivajući se na podatke Republičkog zavoda za javno zdravlje Srbije “Dr Milan Jovanović Batut”.

S druge strane, jedan od vodećih onkologa u Srbiji i direktor Instituta za onkologiju dr Radan Džodić je u jednom intervjuu pre godinu i po rekao da je prema poslednjoj studiji Globokana iz 2012. (međunarodni projekat koji obuhvata 184 zemlje i bavi se procenom učestalosti oboljevanja i smrtnosti od raka) Srbija negde u sredini po broju obolelih, ali je smrtnost veća od proseka.  

Slično za Al Jazeeru tvrdi i dr Zoran Radovanović.

Zašto se u Srbiji više umire od raka?

“Srbija ima staru populaciju, a rak je bolest starih. Tako da kada se gleda u odnosu na opštu populaciju to izgleda kao da je u Srbiji rak više zastupljen, ali kada se primene standardizovane metode, mi smo neupadljivi u odnosu na ostale evropske zemlje”, kaže Radovanović, pozivajući se na podatke koje je dobio od Registra za rak Instituta za javno zdravlje Srbije i Međunarodne organizacije za istraživanje raka, koja radi pri Svetskoj zdravstvenoj organizaciji.

Kao primer, navodi Dansku, koja, iako jedna od najrazvijenih država, ima veću stopu obolelih od raka nego Srbija. Radovanović kaže da, kada je reč o stopi smrtnosti od raka, Srbija jeste pri vrhu evropske lestvice, ali za to, kaže, postoje dva ključna razloga – građani u Srbiji se kasno javljaju lekaru, a drugi je što lečenje nije dovoljno dobro, odnosno postoje liste čekanja.

“Kad nekom ko ima maligno oboljenje, kažete da dođe za, recimo, tri meseca, rak se za to vreme širi i jasno je da se smanjuju šanse za izlečenje”, objašnjava Radovanović, dodajući da se u Srbiji od raka ipak  ne umire više nego što bi se očekivalo.

S druge strane, zagovornici tvrdnje da je osiromašeni uranijum uzrok sve veće rasprostranjenosti raka ističu da je Srbija po broju dece obolele od raka među prvima u Evropi. 

Međutim, institucija koja je nadležna i već godinama vodi evidenciju o broju obolelih i umrlih od raka i koja bi mogla da da precizno tumačenje tih podataka i objasni da li je Srbija zaista u evropskom vrhu, kad je reč o broju obolelih od ove bolesti – Republički institut za javno zdravlje Srbije Dr Milan Jovanović Batut – za sada se ne oglašava. Ni posle pet dana nisu odgovorili na pitanja Al Jazeere na tu temu. 

Radovanović: Uranijum nije kancerogen

“Nema epidemije raka, a ako nema epidemije, nema ni uzroka koji bi je izazvao. Cela podvala sa osiromašenim uranijumom se sastoji u tome što je izmišljena posledica nepostojećeg uzroka, da bi se narod bavio tom problematikom”, tvrdi Radovanović, navodeći da Međunarodna agencija za istraživanje raka raka uranijum nije stavila na listu od 500 kancerogena.

“Postoje liste sigurnih, verovatnih i mogućih uzroka raka. Medju njima nije uranijum”, kaže dr Radovanović.

Radovanović je, inače, i u svojim ranijim istupima, objašnjavao da uranijum ima mnogo širu primenu od one u bojevoj municiji – od izrade fotografija do pojačanja sjaja zuba u stomatologiji i ugradnje u avione radi stabilnosti, a da ga ima i u obrzemljištu.

Primera radi, pisao je u autorskom tekstu objavljenom pre dve godine, Irak i Kuvajt su svojevremeno “pogađani sa više desetina puta većom količinom OU nego naš deo sveta. Pominju se poremećaji zdravlja u Bagdadu, Basri i Faludži, ali podaci nisu pouzdani, a područje je jako zagađeno bombardovanjem iračke atomske centrale 1991, izlivanjem nafte iz brojnih oštećenih izvora, kao i hemijskim i drugim borbenim sredstvima koje je Sadam (Husein) prethodno upotrebljavao u ratu sa Iranom”.

U istom tekstu navodi i da ni najbolji epidemiolozi s Harvarda nisu uspeli da pokažu da osiromašeni uranijum povećava rizik stanovnika Kuvajta (gde je 1991. godine takođe korišćena municija sa osiromašenim uranijumom) da obole od raka, uz napomenu da ti izveštaji nisu publikovani, ali da ih on poseduje jer je, u ime Ujedinjenih nacija, bio supervizor navedenih istraživanja.

Neobjavljeni izveštaj člana misije UN

Na istom fonu je i američki ambasador Kyle Scott, koji je ove nedelje izjavio da je Svetska zdravstvena organizacija saopštila da osiromašeni uranijum ne predstavlja ozbiljan zdravstveni rizik, kao i da je Program Ujedinjenih nacija za zaštitu životne sredine 2001. godine sproveo istraživanje i zaključio da mesta sa osiromašenim uranijumom ne predstavljaju rizik za zdravlje.

Međutim, oni koji tvrde da bombardovanje ima štetne posledice pozivaju se takođe na strana istraživanja koja, kažu, niko nije hteo da objavi. Najčešće pominju izveštaj Senegalca Bakary Kantea, jednog od članova tima Ujedinjenih nacija koji je u maju 1999., tokom bombardovanja, posetio SR Jugoslaviju u kojem, tvrde, između ostalog, navodi da je NATO bacio gotovo 10 tona osiromašenog uranijuma na tadašnju SR Jugoslaviju.

Tako se tvrdi da je u njegovom izveštaju, koji UN nikada nisu zvanično objavile, ali je izvode u niskotiražnom lokalnom ženevskom listu preneo nezavisni američki novinar Robert Parsons, Kante  napisao i da su zbog bombardovanja prirodu u SR Jugoslaviji zagadile otrovne supstance među kojima su najopasniji polihlorobifenili (PCB), visokokancerogeni i odgovorni za imunološke bolesti. Ta materija se, navode, nalazi u električnim transformatorskim stanicama i u brojnim naftnim rafinerijama koje su bile meta NATO-a u Srbiji.

Izvesno je i da ni to što Svetska zdravstvena organizacija (SZO) smatra da osiromašeni uranijum nije rizičan po zdravlje, onima koji veruju da jeste, neće biti dovoljan dokaz da promene mišljenje. Tim pre što je posle proglašenja pandemije “svinjskog gripa” pre nekoliko godina, a potom i priznanja da se nije baš najbolje postavila prema ovom problemu, kredibilitet SZO našao pod sumnjom da je bila pod uticajem farmaceutskih kompanija koje su profitirale od vakcine protiv ove vrste gripa.

Nesporne činjenice

Ipak, u celoj priči postoje podaci oko kojih nema neslaganja. NATO jeste koristio municiju sa osiromašenim uranijumom prilikom bombardovanja SR Jugoslavije. Alijansa je priznala da je tokom intervencije ispalila više oko 30.000 projektila sa uranijumom. Tokom 78 dana bombardovana su i naftna i industrijska postrojenja, elektrane i toplane, u kojima je bilo opasnih materija.

Poznato je da su i javnost, ali i zvaničnici pojedinih zemalja članica NATO, čiji su vojnici koji su bili stacionirani u BiH i na Kosovu i potom umrli od raka ili leukemije (Italija, Portugalija, Francuska, Belgija), postavljali pitanja o uticaju osiromašenog uranijuma na zdravlje, ali ne i epilog tih priča, osim u Italiji, gde su sudovi doneli nekoliko presuda o obeštećenju porodica preminulih vojnika.

Ipak, građani Srbije ni dve decenije posle bombardovanja nemaju najvažniju, a pouzdanu informaciju o tome da li su i koje štetne materije završile u zemlji i vodi, u kojim količinama i, što je najvažnije, kakve su posledice po zdravlje ljudi i životnu sredinu, kao i da li se preduzimaju neke mere da se one neutrališu.

Izvor: Al Jazeera