‘Pakleni grijesi’ pape Franje

Usred najradosnijeg hrišćanskog praznika, papa Franjo našao se u paklenom ognju, od čijih bi plamena mogao i sam da izgori. Zvanično, Vatikan osuđuje samo njegovog dugogodišnjeg prijatelja, italijanskog novinara i urednika Eugenija Skalfarija, zbog toga što je, posle razgovora sa poglavarom Katoličke crkve, proturio navodno lažnu, ali senzacionalnu vest. U dužem tekstu objavljenom u Republici povodom Uskrsa, Skalfari je napisao kako mu je papa rekao da “pakao ne postoji, već da su duše grešnika posle smrti osuđene na nestanak”.

Samo se po sebi, razume se da je ova vest obradovala grešnike širom sveta, a još jednom razjarila ogromni hijerarhijski aparat crkvenjaka, koji od početka neuspešno pokušava da “disciplinuje” prvog neevropskog papu. Nekadašnji nadbiskup Buenos Ajresa Horhe Bergoljo došao je na vatikanski tron pre nešto više od pet godina kao utsajder. U javnosti je vrlo brzo stekao epitet neustrašivog “revolucionarnog pape”, ali je istovremeno podstakao bes konzervativnog vatikanskog establišmenta.

Najnoviji incident izazvao je oprečne reakcije: dok društvene mreže bruje zbog “konačnog ukidanja dogme o paklu”, službe Svete stolice usredsredile su se da pobiju istinitost ovog “jeretičkog” novinarskog teksta i, pre svega, da dokažu da Skalfari nije verodostojno citirao vrhovnog poglavara Katoličke crkve. Skalfari je legendarni italijanski novinar (93), nikad ne snima svoje razgovore, niti koristi beležnicu, već intervjue piše “iz glave”, po sećanju, i bez autorizacije, Italijani su navikli da njegove kolumne čitaju sa “malo soli”. Ali, tvrditi da je papa ukinuo pakao (da je doslovce rekao da pakao ne postoji), jednu od glavnih dogmi kojom se preti nepokajanim dušama, atak je na samu instituciju, kakav se ne teško prašta.

‘Čast mi je što me nazivaju revolucionarom’

“Odmah nakon smrti, duše onih koji su umrli u stanju smrtnog greha spuštaju se u pakao, gde pate u njegovoj kazni, večnoj vatri”, navodi se u Katehizmu Katoličke crkve. Skalfari sebe oduvek označuje kao ateistu, pa, prema tome, on ne veruje ni u raj, ni u pakao. “Ali, zašto mu papa još veruje, šta, za ime sveta, traži sa njim, kad je svaki susret svetog oca sa devedesettrogodišnjim novinarom i do sada izazivao skandale i konfuziju?”, pita se Kristofer Altieri, kolumnista Katolik heralda.

Pre nego što izvede zaključak, Altieri, filozof i osnivač nekolikih medija koji se bave katoličanstvom, navodi, pre svega, činjenice u vezi sa poslednjim od pet dugih susreta Skalfarija i pape Franje. Razgovarali su u utorak (3. aprila) a u (Veliki) četvrtak (5. aprila) na prvoj strani Republike, lista koji je Skalfari osnovao, izašao je tekst pod naslovom “Papa: Čast mi je što me nazivaju revolucionarom”. U tom tekstu sveti otac se citira oko mnogo čega, što bi, ukoliko je to zaista rekao, zavredelo da bude svetska vest. Takav razgovor mogli bi slobodno da vode dva čoveka u nekoj krčmi uz čašu vina, ali on ne priliči poglavaru Crkve i šefu države.

“Ako univerzalni pastor izrazi ideje suprotne veri, papa Franjo morao bi da se ogradi ne samo od Skalfarijevog rečnika, njegovih (ne)preciznosti, već i od jeretičkih ideja koje mu je Skalfari pripisao”. Kao i mnogi drugi analitičari bliski Vatikanu, tako i Altiari ističe da je javnost “od početka ovog papinstva već pet puta izložena skandaloznim rundama ‘skalfarizma'”. Naivno je verovati da papa produžava druženje sa ovim novinarom zato što želi da spasi njegovu zalutalu dušu, a pritom izneverava pastvu na čijem je čelu.

Povodom poslednjeg istupa, proizišlog iz ćaskanja dvojice drugova (pape i novinara), čitava grupa teologa i kolumnista u različitim katoličkim medijima obnovila je  poziv da sveti otac podnese ostavku. Altiari je jedan od njih: “Ako je papina briga za dušu Skalfarija zaista tako velika, a Skalfarijevo uveravanje u njihovo prijateljstvo iskreno, onda neka Franjo podnese ostavku i neka razgovaraju po ceo dan uz bevandu i partiju karata (briškula)”, zaključuje komentator.

Argentinac koji ‘izbjegava’ Argentinu

Papa se, međutim, i u svojim državničkim poslovima rado sreće i druži sa “zalutalim” liderima. Raul Kastro se pre tri godine kod Bergolja zadržao čitav sat, izašao je impresioniran papom, obećavši da će se vratiti Katoličkoj crkvi i početi ponovo da se moli ako papa nastavi “ovako da radi”. Na Kubi, nekoliko meseci kasnije, Bergoljo nije hteo da primi opozicionu grupu “Žene u belom” (čiji su muževi i sinovi dospeli u zatvor zbog političkog delovanja), ali je našao vremena da poseti lidera komunističke revolucije Fidela Kastra. Međusobno su se darovali odabranim knjigama.

Niko ne spori da je argentinski papa odlučujuće uticao na otopljavanje odnosa između Havane i Vašingtona, opterećenog polustoletnim ekonomskim sankcijama, što je dovelo do istorijske posete Baraka Obame Kubi. Ali, sa dolaskom Donalda Trampa na čelo SAD-a proces pomirenja je zaustavljen i unazađen.

Argentinci su bili ojađeni kada je, umesto Horhea Bergolja (današnjeg pape Franje), kardinal Jozef Racinger postao papa Benedikt XIV 2005. godine. San da njihov zemljak postane poglavar Katoličke crkve razbio se u paramparčad. Na opšte iznenađenje, samo posle osam godina papa Benedikt odlučio je da ode u penziju, što se nije desilo još od 1415. godine. Umesto njega, Svetu stolicu zauzeo je jezuita, Argentinac.

U svom dosadašnjem pontifikatu Franjo je obišao dobar deo Latinske Amerike – Brazil, Paragvaj, Boliviju, Kubu, Ekvador, Kolumbiju, Čile Peru. Preletao je Argentinu, ali nije sleteo u svoju rodnu zemlju. Sunarodnicima, koji ga već pet godina očekuju, poslao je “sa neba”, na letu ka Čileu, blagoslov na engleskom jeziku. Zašto ovaj papa, za razliku od svojih prethodnika, izbegava da se na “svom tlu” susretne sa sunarodnicima? Različita objašnjenja su u opticaju: ne želi da bude džoker u političkom strančarenju, neće da bude faktor podele i oportunizma, ne želi da privileguje svoju domovinu nauštrb drugih zemalja…

‘Komunisti i hrišćani su srodne duše’

Ugledni novinar i dosledni borac za ljudska prava Orasio Verbicki obnovio je optužbe protiv oca Bergolja, koji, po mišljenju ovog intelektualca, nije dovoljno štitio, čak je i skriveno podržavao likvidaciju i torture nad neistomišljenicima u vreme desničarske vojne diktature (1976-83). Poznato je da je Katolička crkva u Argentini, više nego u drugim zemljama, saučestvovala sa huntom u pronalaženju “neprijatelja”, da nije protestovala zbog njihovog odvođenja u tajne logore, niti se posle pada diktature uključila u mukotrpan rad pravljenja spiskova “nestalih” i pronalaženja njihovih neobeleženih grobova. Hebe Bonafini, jedna od predvodnica organizacije “Majke sa Plase de Majo”, sastala se pre dve godine sa papom i odmah potom utvrdila da je on uz svoj narod i da je pogrešila kada je kritikovala oca Bergolja.

Papa u susednom Čileu pre tri meseca nije dočekan sa oduševljenjem, iako je Crkva za vreme diktature Avgusta Pinočea (1974-90) časno bila uz svoj narod. Na rečima, Franjo se zalaže da se sveštenici koji seksualno zlostavljaju decu kazne, ali u Čileu je on lično za biskupa jedne provincije postavio sveštenika koji je prikrivao pedofiliju. Veliki broj Čileanaca očekivao je od pape da će ovakvu odluku povući i da će učiniti nešto konkretnije da zaštiti žrtve, iskupi Crkvu od ove sramote. “Pao je na ispitu”, konstatuje čileanski intelektualac Arijel Dorfman.

No, bez obzira na povremene nesporazume sa latinoameričkim levičarskim intelektualcima, vlada mišljenje da je papin ideološki profil jasan i da on naginje socijalizmu, čak i više nego što bi to smeo sebi da dopusti lider jedne moćne globalne institucije. Novac je za njega “đavolji izmet”, a tržišna ekonomija prouzrukuje “bedu, patnju i izolaciju”. Po rečima poglavara Katoličke crkve, “divlji kapitalizam”, “profit po svaku cenu”, “eksploatacija bez obaziranja na čoveka”… izazivači su krize koju danas živimo.

Kritičari mu zameraju što je uveren “da su komunisti i hrišćani srodne duše”, što ne pokazuje ni najmanji interes ili saosećanje sa žrtvama socijalizma u latinoameričkom regionu. “Retko se nakani da prozbori o paćenicima Kastrovog režima, ili da se osvrnuo na humanitarnu katastrofu u Venecueli, gde vlada Nikolas Maduro, naslednik Uga Čavesa, rodonačelnika bolivarskog socijalizma…” Precenjuje i opravdava “diskreditovani ekonomski model”, dok tržišnu ekonomiju optužuje za sva zla ovoga sveta. Nekadašnji kolumbijski predsednik Andres Pastrana zamera latinoameričkom velikodostojniku što “odbija da govori o represiji, kriminalu, gladi, epidemijama, čak i prognanicima ukoliko su im patnje naneli autoritarni socijalistički režimi”.

Propovijedanje bezvremenske istine

Konzervativni autori, međutim, daleko oštrije već nekoliko godina šibaju papu, optužujući ga da podstiče raskol u Crkvi i da bi mogao čak da doprinese njenom raspadu. Američki autor Ros Dauthat, koji je pre tri godine napisao članak pod naslovom “Hoće li papa Franjo uništiti Crkvu?”, i danas nastavlja da upozorava na tu opasnost, dok engleski tradicionalista Damjan Tompson ocenjuje da je papa Franjo “u ratu sa Vatikanom”. Konzervativcima smeta što papa polemiše sa zvaničnim teorijskim učenjem Crkve. Svi znaju da u praksi i vernici upotrebljavaju kontracepciju, zna se da pribegavaju seksualnim odnosima i pre braka, da ne govorimo o razvodima, homoseksualnim vezama… ali se sveštenici prave kao da o tome svemu nemaju pojma. Franjini protivnici boje se da bi njegovi predlozi o reformama ugrozili uverenje da Crkva propoveda bezvremenske istine.

Da li u te večne istine spada i postojanje pakla? Gore pomenuti katolički konzervativac Ross Douthat (38), koji je nedavno postao najmlađi kolumnista Njujork tajmsa, više puta je obrazlagao zašto je dobro da pakao postoji: “Verovati u Boga a ne verovati u pakao u krajnjem slučaju znači ne verovati u čovečiju sposobnost da odabere svoj put… Jer, ako nema mogućnost da kaže ‘ne’ raju, onda nijedno naše ‘ne’ nema više nikakvo značenje…”, tvrdi ovaj popularni konzervativac. On, takođe, dodaje da je neverovanje u postojanje pakla najrasprostranjenije među ateistima.

Drugim rečima, Skalfari, ateista i pritom novinar, proturio je lažnu vest da “pakao ne postoji” i, da bi bio uverljiviji, tu je blasfemiju stavio u usta papi. A pakao postoji, isto tako kao što postoji i raj. Čeka se šta će papa Franjo o svemu ovome da kaže. Stav Vatikana već je dobro poznat i nepromenjiv.

Izvor: Al Jazeera