PEGIDA na balkanski način

Piše: Boško Jakšić

Izložen snažnom pritisku javnosti, lider nemačkog antiislamskog pokreta PEGIDA morao je da se povuče, pošto se na jednoj fotografiji predstavio kao Adolf Hitler, a afera je aktuelizovala staru dilemu – dokle dosežu slobode i prava u demokratskom društvu. Lutz Bachmann, 41-godišnjak osuđivan za provale, pojavio se na naslovnoj strani visokotiražnog nemačkog Bilda sa prepoznatljivom frizurom i brkovima vođe Trećeg Rajha, a u tekstu je za azilante rekao da su “životinje” i “đubrad”, što je tužioca odmah navelo da otvori istragu zbog promovisanja mržnje.

Pokret PEGIDA (Patriotski Evropljani protiv islamizacije Zapada) stvoren je prošlog oktobra u Drezdenu i do sada je, okupljajući desetine hiljada ljudi, organizovao seriju marševa usmerenih protiv četiri miliona muslimanskih imigranata u Nemačkoj. Bachmann, čiju je ostavku pokret prihvatio, tvrdi da nije rasista, ali mnogi mu ne veruju: po zemlji je već održan veliki broj kontraskupova na kojima je njegova politička agenda osuđena kao ksenofobna i opasna.

Lider njemačkih socijaldemokrata Sigmar Gabriel kaže: ‘Svako ko sebe predstavi kao Hitlera je ili idiot ili nacista.’

Stvari su se posebno zaoštrile posle terorističkog napada na pariški satirični nedeljnik Charlie Ebdo, koji je doprineo rastu islamofobije. Flandrijsko krilo PEGIDA-e u Belgiji pokušalo je ovih dana da organizuje miting, ali policija ga je zabranila zbog bezbednosti, kao i u Drezdenu. Kancelarka Angela Merkel izuzetno oštro osuđuje PEGIDA-u kao rasističku organizaciju punu “predrasuda, hladnoće, čak i mržnje u svojim srcima”, dok njen zamenik i lider socijaldemokrata Sigmar Gabriel kaže: “Svako ko sebe predstavi kao Hitlera je ili idiot ili nacista.”

Nemački ministar pravde Heiko Maas kaže da je, sve dok ne krši zakone, PEGIDA zaštićena pravima slobode izražavanja. Sledbenici i protivnici nastaviće demonstracijama. Ipak, kada se u igru ubaci Hitler, pritisak je takav da je Bachmann morao da se povuče. Stradao je od neoprostivog javnog gesta.

Arapska i Evropska unija

I dok se Evropa okreće udesno i suočava sa domaćim nacionalizmom i islamskim ekstremizmom strane proizvodnje, sve glasnije se čuje pitanje: dokle mogu da dosežu sloboda misli i izražavanja? Kako na tu temu stoji veći deo ovog našeg, balkanskog regiona? Da li će se, kao početkom januara u Kelnu, ugasiti svetla gradske katedrale kao znak upozorenja da PEGIDA podržava “ekstremiste”?

Na jezik mržnje, tužnu pratilju balkanskih tranzicija, podsetila su me ovih dana dva događaja. Prvi je iz teksta Borisa Dežulovića u sarajevskom Oslobođenju. On citira šejha Safet Kuduzovića, doktoranta islamskih znanosti iz Džede, autora brojnih knjiga i tumača hadisa. Šejha koji je povodom prošlogodišnjih poplava govorio da “narod nije potopljen osim zbog grijeha”, onaj koji očekuje da Bosna i Hercegovina uđe u AU (Arapsku uniju), a ne EU (Evropsku uniju), onaj koji upozorava da će svakoga ko bude oblačio “odjeće isticanja” na dunjaluku (ovom svetu) Allah umotati u “odjeću poniženja na Sudnjem danu”.

Demokratska društva prave razliku od krivične, moralne ili profesionalne odgovornosti.

Dobro, ali ovo što sledi ipak je šokantno: “Onaj ko uvrijedi Poslanika, sallallahu alejhi ve sellem, biva ubijan, pokajao se ili se ne pokajao, svejedno. Dok je opsovao ili uvrijedio Poslanika, sallallahu alejhi ve sellem, treba da je ubijen. Taman se pokajao pred svim ljudima, mora biti ubijen, jer je to zločinac kome se treba presuditi. Ako se iskreno pokajao, to će mu pomoći kod Allaha, ali kod nas na dunjaluku mora biti ubijen. Nema druge.”

Demokratska društva uređena su prema nekim svojim zakonima, pravilima, običajima, ali prave razliku od krivične, moralne ili profesionalne odgovornosti. Otvoren poziv na ubistvo svakog ko “uvrijedi Poslanika” je verbalni terorizam koji samo čeka fizičkog izvršioca poruke. Zašto onda vlasti i institucije u Bosni i Hercegovini ćute?

Zla strana ljudske prirode

Zrele demokratije ne ponašaju se tako. Francuska policija se ne ustručava da puca u teroriste. Francuska je svetu podarila Buržoasku revoluciju, ali ima zakon protiv antisemitizma, čak i rezoluciju o pravu Jermena da događaje u Turskoj 1915. godine nazovu genocidom. Nemačka ima zakon protiv nacizma. Zato pokreće istragu protiv svakog ko se predstavlja kao Hitler.

Vlasti u Nemačkoj ne zabranjuju PEGIDA-i da promoviše islamofobne stavove. Sukob slobodno izraženih mišljenja je uslov napretka i potvrda da se u demokratiji živi sa opozicijom, nosiocima netolerancije, nekad i neprijateljima demokratije. Tek kada procene da PEGIDA ugrožava bezbednost, zabrane njene skupove.

Ne samo da su stvorene institucije koje brinu o slobodama, već je opšte okruženje takvo da postoji i pritisak javnosti za izrečenu javnu reč, protiv rečnika mržnje. Da, u istoj toj Evropi postoje i antisemitizam i islamofobija, ali društvo se tome suprotstavlja, manje ili više uspešno.

Gde je odgovornost za javno izgovorenu reč? Ima li sloboda mišljenja granice?

Bachmann je bio primoran da se povuče. U Nemačkoj, Francuskoj ili Velikoj Britaniji Kuduzović bi bio pozvan barem na informativni razgovor. Gde je odgovornost za javno izgovorenu reč? Ima li sloboda mišljenja granice? Kada treba zaustaviti nosioce netolerantnih učenja?

Davno je Aristotel, polazeći od zle strane ljudske prirode, definisao da je granica uslov slobode i da je zajednica slobodnih ljudi moguća samo na osnovu njihovog uzajamnog ograničavanja i priznavanja. Uzmi za sebe onoliko slobode koliko si spreman da je priznaš drugom, pisao je Thomas Hobbes. Sloboda mišljenja, kao i sloboda uopšte, ima granice, jer čovek, stvoren da živi u društvu, ne sme da zaboravi da u pravima drugih leži granica njegove slobode.

Sramni prkos ne prestaje

Veliki deo Balkana, prolazeći kroz pubertet tranzicije, ovo ne razume. Nesiguran je u demokratiju koju mukotrpno gradi. Otuda proističe i strah da će postavljanje limita i sankcionisanje nekih javnih pojava biti proglašeno autoritarnim, nedemokratskim, komunističkim…

Sve to može da se primeni i na političko-informativni prostor. Gotovo da je decenija prošla od kada su radikali u Skupštini Srbije prodavali i promovisali knjigu Vojislava Šešelja Afera Hrtkovci i ustaška kurva Nataša Kandić. U Skupštini!? Gde je tu kultura u institucijama? Odnosi koji se tu uspostavljaju važni su za nastanak odgovornosti za ono što se govori. Institucije i pritisak javnosti primorali su lidera PEGIDA-e da se povuče.

Nedavno je beogradski tabloid Informer na naslovnoj strani objavio provokativne obnažene fotografije tvrdeći da je reč o novoizabranoj predsednici Hrvatske Kolindi Grabar Kitarović. Potom se ispostavilo da su to bili snimci neke američke porno-glumice.

Odnosi koji se uspostavljaju u institucijama važni su za nastanak odgovornosti za ono što se govori.

Pod pritiskom javnosti i profesionalnih udruženja, glavni urednik Dragan J. Vučićević se izvinio. Ne zbog namere da uvredi hrvatsku političarku, već zbog tehničke greške i neimenovanog izvora koji je Informer navukao. Ministarstvo kulture Srbije, pod koje potpadaju mediji, najavilo je, istina, mogućnost krivičnog gonjenja, ali to je malo.

Ne bi srpska demokratija imala bilo kakve štete da se list na sudu valjano oglobi, da se glavni urednik barem na neko vreme udalji iz novinarstva. Naprotiv, to bi osnažilo demokratiju, povratilo poljuljano poverenje javnosti u medije. Umesto toga, Informer nastavlja da provokativno i sramno prkosi državi i njenim interesima, elementarnoj pristojnosti, građanskom moralu. Objavljuje nov naslov na prvoj strani: “Kolinda, možda pornićarka nisi, ali zato ustaškinja jesi”.

Bitka protiv govora mržnje

Biće da u prazno govorimo o potrebi demokratizacije informativnog prostora i iskorenjivanju jezika mržnje u komunikaciji političkih neistomišljenika. Ništa od osnaživanja profesionalne novinarske etike i kulture javnog govora novinara i urednika medija, predstavnika političkih partija s ciljem stabilizovanja demokratskih procesa.

U političkoj teoriji za različite vidove zloupotrebe slobode mišljenja koristi se sintagma “govor mržnje”. Šejh Kuduzović i urednik Vučićević samo su dvojica od mnogih protagonista različitih oblika verbalnog nasilja, propagande ili zastrašivanja.
Smatram da bi se tim univerzalnim vrednostima brže približili kada bi zagovornike raznih ratova, propagandiste mržnje na nacionalnoj ili verskoj osnovi, zagovornike ličnog vređanja i sve njima slične – pozivali na krivičnu odgovornost. Izuzimam naravno pristojne kritičare vlasti ili oštre polemičare.

Sloboda govora nije sloboda da se govori šta se hoće.

Ne mislim da je jedini izlaz u krivičnoj odgovornosti. Treba afirmisati i druge vrste odgovornosti: političku, profesionalnu, filozofsku, moralnu… Tim više jer nemamo slobodne zakone i razvijene demokratske ustanove da bi se ova pitanja razrešila primenom pravnog fenomena.

Iako su portali, blogovi, forumi… postali de facto prostor za sejanje nekontrolisane mržnje i isključivosti, i ovi novi mediji istovremeno nose potencijalne arene po kojima se danas bije bitka protiv govora mržnje. Što pre shvatimo da sloboda mišljenja mora biti regulisana, brže ćemo se približiti savremenim demokratskim, sekularnim društvima kojima zemlje Balkana teže. Sloboda govora nije sloboda da se govori šta se hoće.

Stavovi izraženi u ovom tekstu su autorovi i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera