‘Posljednji ljudi u Halepu’: Priča cijelog svijeta

Film “Poslednji ljudi u Alepu” Ferasa Fayyada prati sudbine dvojice junaka, Kaleda i Mahmuda u Alepu, gradu koji se u trenutku snimanja filma – nakon pet godina rata – priprema za opsadu. Kaled i Mahmud su spasioci. Oni su prvi, tačnije, koji ulaze u ruševine tragajući za preživelima. Oni su odlučili da ostanu u Alepu sa svojim porodicama, jer ne mogu da zamisle da žive drugde.

Reditelj Feras Fayyed kaže da film, pre svega, govori o porodičnoj i bratskoj ljubavi.

“Poslednji ljudi u Alepu” je u Međunarodnom takmičarskom programu desetog izdanja filmskog festivala Beldocs u Beogradu.

• Koji je bio vaš razlog da snimite ovaj film?

• Za Kaleda,  jednog od glavnih junaka vaše priče, koji je jedan od spasilaca u Alepu i čiju priču pratimo do njegovog stradanja, rekli ste da je ‘sunce nade’. Zašto ga tako doživljavate?

– Kaled je bio običan momak, uvek ste ga mogli prepoznati, sresti na ulici, veoma topao, čovek koji je zaista osećao ljubav prema svima. Bio je čovek pun života – jedan od onih za koje osećate kao da ih znate oduvek. Kad god bih snimao Kaleda uvek je kamera zapravo govorila o tome – koliko voli život.  Njegove kćerke su bile veoma vezane za njega i kada su ga izgubile, one nisu mogle da veruju da ga nema. Tako sam se i sam osećao. Ljudi me redovno posle projekcije filma pitaju: “Da li je on zaista stradao? Ne možemo da verujemo.” On je čovek koji je odlučio da ostane u Alepu i pomaže, ubijen je potpuno nedužno, bez razloga, dok je pomagao da se ljudi izvuku ispod ruševina. To vas ostavi bez reči. A opet, sve vreme je zračio jednu ljudsku toplotu koju su svi oko njega mogli da osete. Zato je sunce nade.

• Vi kažete da je ovo film o unutrašnjem konfliktu – da li ostati u Alepu ili pokušati otići? U samom filmu postoji divna slika- kada Kaled usred opsade kupuje zlatne ribice, zida fontanu za njih, njihov dom i kaže: “Kao one sam. Kao što ribe ne mogu da žive bez vode, tako ja ne bih mogao da živim bez Alepa.”

– Kada je otišao i kupio ribice, to je bilo veliko iznenađenje za sve nas. Snimatelj mi je rekao: “Kaled je lud, ide da kupi zlatne ribice dok je čitav grad u zamci.” Na to sam mu rekao: “Idi sa njim i snimi to, to je naša priča.” On je učinio da otkrijemo naše vrednosti koje imamo kao ljudska bića.  Alep je za njega bio zaista jedino mesto na kojem je mogao da živi svoj život. Kada je napravio fontanu za ribice, tim činom je rekao: “Ovo je moja zemlja, moja kuća je ovde i neću je napustiti.” To se tada dogodilo.

• U obraćanju publici nakon filma rekli ste da biste voleli da vas neko pita zašto se Kaledova žena ne pojavljuje u filmu. Zašto?

– Pitao sam je da je snimimo, ali je ona tada bila trudna i bila je uplašena. Tamo je puno napada koji dolaze sa raznih strana od raznih frakcija, nije se osećala sigurno. Bojala se za dete koje je nosila. Zato nije stala pred kamere. Ona je sada sa svojom decom u Istanbulu.

• O filmu govorite kao o dokumentu koji govori o ljubavi – porodičnoj ljubavi, bratskoj ljubavi. Kaled pokazuje neprestano ljubav koju ima za svoju porodicu i prijatelje, a drugi protagonista, Mahmud, svedoči o ljubavi prema mlađem bratu koji biva ranjen u toku filma. Zašto vam je bilo važno da govorite o ovim vrednostima?

– Kada govorimo o porodici,  mi govorimo o građanima Sirije. Kada počne rat svi govore o vojsci, oružju, ubijanju… odlučio sam da pokažem šta znači solidarnost i ljubav unutar porodice, ne samo ljubav između muškarca i žene. Postoji divna porodična ljubav koja vam pomaže da preživite užas rata. To je važno naravno za svakog čoveka na svetu, ne samo onoga usred rata. Ljubav Kaleda prema kćerkama, Mahmudova ljubav prema bratu – ona ih nadahnjuje. Oni se bore da promene realnost odnoseći se prema stvarnosti i u tim nemogućim uslovima sa dignitetom.

• Šta se dogodilo sa Mahmudom, on je isto jedan od spasilaca?

– On nije više u Alepu, u drugom gradu je nastavio da radi svoj posao sa svojim bratom.

• Vaš film je doživeo veliki uspeh u Evropi i naročito u Americi.

– Film je veoma zainteresovao američku publiku, nisam to očekivao. Oni nakon filma imaju snažnu želju da na neki način pomognu. Ljudi dolaze plačući i kažu: “Moramo promeniti ovo i znamo da je i naša vlada umešana u ovaj užasni rat. Stalno pitaju kako mogu da pomognu.”

• Čime će se baviti vaš sledeći film?

– Biće to još jedna sirijska priča, opet o porodičnoj ljubavi, ali na drugi način – film će govoriti o porodici koja dolazi iz zemlje u koju je izbegla nazad u Siriju. Govori o povratku kući.

Tokom Beldocsa, Al Jazeera prikazuje filmove selektirane u prethodnim izdanjima festivala. U srcu festivala – Beldocs do 15. maja u 23:05 na Al Jazeeri.

Izvor: Al Jazeera