Pozivni +383 za državu ili geografsku oblast?

Briselski dijalog u tehničkim pregovorima Beograda i Prištine, posle 16 godina neprekidnih napora, doneo je Kosovu jedinstven međunarodni pozivni broj, +383, za fiksnu i mobilnu telefoniju.  

Kompromisna odluka predstavlja najnoviji presedan u režiji Evropske unije, SAD-a, Austrije, Srbije i Kosova. Zahvaljujući njima, evropska administracija prvi put nameće kao uzorak u sličnim situacijama još jedno u nizu političkih iskustava o bivšoj južnoj autonomnoj pokrajini Srbije, čija se istina, često puta nepostojanija od zablude, gotovo simultano pretvara u dogme.

Pod neizostavnim uslovom da se o aktuelnoj istini, zvanoj evropske odluke, raspravlja. Makar i pod sumnjom da ono što nije istinito, onako kao što se objašnjava, bar je dobro smišljeno. Upotrebljivo, za javnost, tradicionalno opredeljenu da istinu upoznaje srcem, a ne umom.

Evropsko vrijeme i srpska istina

U Briselu znaju da tražiti ono što je poželjno ne znači reći istinu. Zato su tokom dosadašnjih maratonskih pregovora Srbije i Kosova kompletni stručni timovi, njihovi mentori, rezerve i zamene, u originalnoj igri skrivalica, obostrano prihvatili trend selekcije, po kojoj za neprijatne odluke postoji samo jedan lek – treba se s njima što pre pomiriti.

Upravo paradigmatična pravila za međunarodni pozivni broj za Kosovo kolokvijalno su prihvatili Beograd i Priština. Ili, kao što reče Marko Đurić, direktor Kancelarije za Kosovo i Metohiju, pa još i unuk brata Nikole Pašića, posle dogovora u Briselu: “Prvi put, posle mnogo godina, od Horgoša do Šar-planine zaokružujemo naš telekomunikacioni sistem. Ne moramo više da zračimo i da pokušavamo da dobacimo signalom iz centralne Srbije.”

Njegove izjave najbolje ilustruju da pametan razlikuje istine koje treba reći od onih koje treba prećutati. Naročito u slučajevima bez presedana ili šizofrenoj politici, koju Margaret Tačer jasno definiše kao “pravo jačeg”. U borbi za istinu previše važne odluke brane se lažima.

“Koliko me naljuti poskupljenje toliko me nasmeje objašnjenje”, rekao bi Duško Radović.

Briselske odluke o telekomunikacijama na Kosovu, zbog nedorečenih prevoda i jednostranih objašnjenja, često se čine neverovatne. Valjda je zato njihov najbolji saveznik vreme. Jer neke istine, poput međunarodnog broja za Kosovo, postaju verovatne samo ako su potrebne. Najpre Briselu, pa tek onda Beogradu i Prištini.

Međutim, u Srbiji, bez trezvenog objašnjenja, već likuju. Vučićevi kadrovi, naviknuti da vreme mere epskim aršinima, najavljuju novu epohu za Telekom i bolji život na Brezovici, u Štrpcu, Gračanici i Klokotu.

Kao da Srbi na Kosovu nemaju nikakve druge muke nego da aplouduju 3G i 4G umreženi sadržaj, iz Bujanovca u Beograd.

Albanske sumnje i evropske odluke

U Prištini, bolje od ostalih na Balkanu, znaju šta se krije iza plota i prijateljstva Majkla Polta. Zapanjeni zluradim beogradskim objašnjenjima, uprkos praznih stomaka i niskih strasti, najčešće odmahuju rukom.

Bez komentara. Za razliku od Vetona Suroija, internacionalno afirmisanog publiciste i pisca, koji u četiri paragrafa autorskog članka, na stranicama prištinskog dnevnog lista Koha Ditore, u broju +383 prepoznaje “triler roman”, uz konstataciju da su po njemu “sporna politička priroda broja, odnosno njegovo vlasništvo i način na koji se do istog dolazi”.

To iznova dokazuje da je balkanska skepsa najveća rampa briselskih odluka.

Ali, ako je sa sumnjom, vidljivom na površini, lako izaći na kraj, kako protumačiti briselske istine ili odluke koje počivaju u dubini? U srži istorijskih odluka za koje su, prema navodima Suroija, “evropski zvaničnici umanjili količinu početnih informacija koje se tiču broja, da bi Beograd i Priština mogli, svako na svoj način, da ga pozitivno tumače”.

Albanske sumnje su realne i očigledne. Jer u neiskrenim odnosima, na relaciji Brisel-Beograd-Priština, najteže se suočiti s istinom. Onom ispred briselskog ogledala.

Zato što Brisel, na sredokraći naše mašte i surove očiglednosti, donosi pokazne odluke. Prirodno je onda što su umesto brige za sudbinu ljudi i njihove nekretnine u prvom planu opet brojevi. U međunarodno priznatom, ali oročenom vlasništvu Srbije.

Imovina Telekoma Srbije biće u potpunosti sačuvana i zaštićena prenošenjem suverenog prava na Telekom operatera MTS. S povećanim brojem baznih stanica i osam obnovljenih lokacija. Uz posredovanje EU-a, a unutar okvirnog dijaloga Kosova i Srbije. 

Vlasnik može biti samo jedan

Pitanje vlasništva međunarodnog broja rešava glavne dileme.

U konkretnom slučaju, prema tvrdnjama na ušću Save u Dunav, pošto je Srbija u svoje i u ime Kosova od Međunarodne unije za telekomunikacije (ITU) zatražila trocifreni broj +383, uzročno-posledično zaključuje se da Beograd postaje vlasnik pozivnog broja za geografsku oblast umesto za Republiku Kosovo.

Ali, Ustav Srbije ne prepoznaje geografsku oblast.

Takođe, kontradiktorno do anegdotskog karaktera, međunarodni pozivni broj za Srbiju je +381.

Više nego dovoljno da Edita Tahiri, ministarka za dijalog u Vladi Kosova, pred kamerama KTV-a, energično reaguje: ”Srpska strana zamajava svoju javnost. Beograđani kriju da smo se sporazumno dogovorili da umesto Albanije ili bivšeg okupatora, Srbije, naš zahtev podnese Austrija”.

Sasvim sigurno, među mnogim neizvesnostima izvesno je da vlasnik međunarodnog broja može biti samo jedan pravni subjekt. Dobijen, na obostrani kompromis, za statusno neutralni pozivni kod i bezbednost građana putem presretanja razgovora.

U beogradskoj Nemanjinoj 11, u deficitu integralnog teksta o sporazumu o telekomunikacijama, podsećaju da, prema pravilima ITU-a, “samo priznate države u Ujedinjenim nacijama mogu dobiti međunarodni prefiks”, tako da, kako javnom RTV-servisu objašnjava Dejan Pavićević, šef beogradskog tima za tehničke pregovore s Prištinom, “Srbija nema šta da otklanja ili ne otklanja. Kosovo, kao nepriznati entitet, ne može samo po sebi dobiti takav prefiks.”

Uobičajeno, trendovski, ali zapanjujuće. Briselu ponekad odgovara izostanak zajedničkih interpretacija Beograda i Prištine. Kao da je to cilj EU-a, čija administracija ima obezbeđen alibi u izgovoru da “svaka istina nije za javnost. Neka se čuva za sebe, a druga ide u prilog partnerima.”

To je artikulacija balkanskih interesa. Vertikala u kojoj se ukrštaju naša mašta i evropske standardne tendencije.

Vizija ili iluzija

Međunarodni mehanizmi, u ovom telekomunikacionom presedanu, nametnuli su reciklirane kriterijume, suprotstavljene balkanskoj prkosno-romantičarskoj mitologiji.

Posle višegodišnjih ucena, provokacija i odlaganja sporazum je doneo olakšanje i ohrabrio Beograd i Prištinu da krupnim koracima nastave na putu evrointegracija. U tom smeru, najnovije briselsko zamešateljstvo, sa hepiendom, bez obzira na različita tumačenja pozivnog broja +383 za Kosovo, bilateralni je iskorak Srbije i Kosova.

Vremenu utuka i utuka na utuk je odzvonilo. Sad harangu na briselske odluke potiskuju komercijalni uslovi, o kojima u naselju Film siti na prištinskom Dragodanu, Agron Dida, stručnjak za telekomunikacije i bivši direktor Pošte i Telekoma Kosova, u izjavi za RSE naglašava da je dogovor o pozivnom broju veliko dostignuće za Kosovo ako se uzmu u obzir čvrsti stavovi srpske diplomatije.

“Srbija sve više priznaje državnost Kosova. Funkcionisanje još jednog operatera je stvar biznisa, putem sporazuma i u sklopu kosovskog zakonskog sistema”, naglasio je Dida.

Istovremeno, ključno podsećanje: prema pravilima EU-a i Svetske banke, državna firma ne može poslovati na tržištu Kosova i zato se očekuje da će Telekom prethodno morati da se proda.

U transformaciji vlasništva srpskog provajdera, najverovatnije, u međunarodnoj konkurenciji, presudiće najpovoljnija ekonomska ponuda. Verovatno povoljnija od dosadašnjih pozivnih brojeva mobilnih operatera za Monako (377) ili Sloveniju (386), dok se u fiksnoj telefoniji koristio albanski fiksni prefiks (355) i srpski pozivni broj (381).  

Sad je vreme za promene. Umesto 377, 381 i 386 novi, jedinstven pozivni broj za fiksnu telefoniju Kosova biće 383. Dobijanjem pozivnog broja Kosovo će uštedeti više od 200 miliona evra, koliko su koštali troškovi stranih operatera i provajdera.

Prelaskom na nove telekomunikacione uslove pregovarački izveštaji Prištine i Beograda nisu kompletirani. Nedostaje dvostruki fiskalni račun za konačan dogovor o statusu.

Izgleda, Srbija nema izbora. Znači – biće izbora.

Stavovi izraženi u ovom tekstu su autorovi i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera