Oglasi

Priče o EU i snovi o velikoj Srbiji

U svijesti medijskih konzumenata stvara se jedna nova realnost: etničko zbijanje redova, priprema za nova 'humana preseljenja' i indirektan poziv za rat.
I dok je Vučić faktički prigrabio poznatu Dačićevu tezu o podjeli Kosova, lider socijalista skrenuo je u tabor starih radikalskih vizija velike Srbije, piše autorEPA

Odlazeću godinu obeležila su dva kontra procesa. Prvi je donošenje u februaru Strategije Evropske unije kojom se omogućava da Srbija i Crna Gora postanu članice EU do 2025. godine, sa jasnom perspektivom za integraciju celog regiona (Bosne i Hercegovine, Makedonije, Kosova i Albanije).

Drugi je sredinom godine iznet predlog za "korekciju", odnosno promenu granica između Srbije i Kosova, podržan od strane mnogih aktera na Zapadu.

I dok u prvom slučaju Zapad nudi još jedan papir i dobro poznatu priču, koju su nedugo nakon usvajanja devalvirali sami predstavnici uticajnih država EU, drugo je rešavanje međunacionalnih problema po ključu etničkog razgraničenja, bez odgovornog anticipiranja posledica po mir i stabilnost granica u celom regionu.

Ta šizofrena situacija je za balkanske političare jasan signal da se otvaraju šanse za novi etničko-teritorijalni inženjering, koji devedesetih godina nije finalizovan uz pomoć genocida i najtežih ratnih zločina, posebno u BiH i na Kosovu.  

Zamjena uloga

Takav politički oksimoron omogućava da se balkanske stabilokrate uz proces evrointegracija, istovremeno nesmetano bave i svojim starim šovinističkim planovima.

I dok je Aleksandar Vučić faktički prigrabio poznatu Dačićevu tezu o podeli Kosova, lider socijalista skrenuo je u tabor starih radikalskih vizija velike Srbije.

Na kongresu Socijalističke partije Srbije (SPS) Ivica Dačić je u decembru izjavio da će Srbija uvek biti uz Republiku Srpsku i da je ona za Srbiju "možda čak i od većeg nacionalnog interesa od Kosova i Metohije".

Znači, ništa od očuvanja svetinja u srcu Srbije.

Uz formalno zaklinjanje za očuvanje Dejtona, Dačić je rekao da je obaveza Srbije da "štiti srpski narod" i u okruženju – u Hrvatskoj, Makedoniji i Crnoj Gori.

Vraćanje na ekspanzionu i militantnu retoriku s kraja osamdesetih sasvim je očekivana pojava: nakon pada Slobodana Miloševića, SPS se pod vođstvom Dačića nikad nije pokajao, niti ogradio od politike ratnih razaranja i zločina; šta više – uglavnom ih je poricao i negirao.

I kao da se više niko ne seća kako je SPS devedesetih "zaštitila" interese srpskog naroda u Hrvatskoj, ponovo je prioritet nacionalni interes van granica Srbije.

Poruka o važnosti okupljanja srpskih zemalja bila je ceremonijalno predstavljena i na obeležavanju 100-godišnjice prisajedinjenja Vojvodine Kraljevini Srbiji, gde je u novembru u Novom Sadu upadljivo u prvim redovima figurirao Milorad Dodik.

Ruski i ukrajinski recept za Balkan

U snovima o promeni granica za Srbijom i Republikom Srpskom ne zaostaje ni Hrvatska, iako je članica EU. Tuđmanov zavet da Vašingtonski sporazum jednog dana može postati osnov za neka nova prisajedinjenja, hrvatski nacionalisti će prenositi s kolena na koleno.

Kosovo će sve više da se približava Albaniji jer ga na to tera zvanična srpska politika. Kratkoročno – nema kud.

Milo Đukanović je specifičan stabilokrata. Skoro da su personalno za njega vezani nezavisnost, raskid sa Rusijom, učlanjenje u NATO i evropske integracije Crne Gore. Kao i u slučaju bivše Jugoslavije, nakon njegovog trajnog odlaska iz politike tu republiku mogli bi da očekuju dramatični zaokreti.

Od stupanja u NATO, Crna Gora je na meti svoje pravoslavne braće. Dok Rusija zbog učlanjenja u Alijansu otvoreno preti najmanjoj postojugoslovenskoj državi, susedna Srbija to čini mnogo suptilnije.

Na Balkanu su se smejali Trampovim formulacijama da zbog Crne Gore može biti izazvan treći svetski rat. Te trapavo izgovorene fraze verovatno uopšte nisu smešne kada se čitaju u dokumentima bezbednosnih procena onih koji su to američkom predsedniku izneli po službenoj dužnosti.

Glavno – Crna Gora je bila meta neuspelog državnog udara iza kog stoji Moskva.

Možda u Crnoj Gori nije uspeo "ukrajinski scenario" na ruski način, zato bi tamo ubrzo mogao biti primenjen ukrajinski recept pokretanja inicijative za obnovu crnogorske autokefalne crkve.

Đukanović je u decembru rekao da je "uloga Srpske pravoslavne crkve prema Crnoj Gori izrazito destruktivna, čak i nezavisno od državne politike Srbije". On je bio veoma decidan izjavivši da je država odgovorna da se bavi obnovom autokefalne Crnogorske pravoslavne crkve.

Kao u slučaju Rusije i Ukrajine, inicijativa za obnovu crnogorske autokefalnosti mogla bi biti ozbiljan udarac u srpsko-crnogorske odnose. Posebno će to tako doživeti oni koji ne priznaju postojanje crnogorskog naroda i države.

Možda odnosi između Zapada i Rusije u širem kontekstu nisu ponovljeni Hladni rat. Međutim, odmeravanje uticaja između NATO i Rusije na Zapadnom Balkanu daleko su intenzivniji nego za vreme Hladnog rata, a posledice mogu biti neizvesne i zabrinjavajuće.

Zapadna formula je jasna: ne možemo da vas primimo u EU, ali želimo da vas učlanimo u NATO i sprečimo ruski uticaj u regionu.

Godina evropskih diktatora

Dominantan diskurs političara na Zapadnom Balkanu, posebno onaj za unutrašnju upotrebu, nije onaj o Strategiji proširenja EU, već o prekravanjima na kartama etničkih teritorija.

I mada sve to zvuči kao obična populistička drama za podizanje rejtinga političara, u svesti medijskih konzumenata stvara se jedna nova realnost: etničko sabijanje redova, priprema za nova "humana preseljenja" i indirektan poziv za rat.

U tom kontekstu treba posmatrati i masovne migracije iz regiona koje su među najvećima u Evropi.

Zapad, koji nije jedinstven kad je reč o politici prema Balkanu, nije pogrešio samo u tome da je u istoj godini ponudio Strategiju proširenja i rešenje promenom granica. Već duže vreme proces integracije država kandidata u EU ne prati kvalitet njihove demokratske tranzicije.

Tako balkanske stabilokrate mogu da otvaraju pregovaračka poglavlja sa EU, istovremeno da pregovaraju sa Briselom i NATO, dok brutalno proganjaju slobodne medije, civilni sektor i opoziciju.

Sledeća godina u EU je izborna i još povoljnija za pomenute evropske diktatore. To je šansa za novo pomeranje crvenih linija: da se još više ustoliče u svojim kvazidmokratijama i da zastrašujuću destruktivnu populističku retoriku dovedu na svega jedan korak od sprovođenja u delo.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera

NAPOMENA: Komentari odražavaju stavove autora komentara, a ne stavove Al Jazeere Balkans. Molimo korisnike da se suzdrže od vrijeđanja, psovanja i vulgarnog izražavanja jer takvi komentari neće biti objavljeni. Al Jazeera Balkans zadržava pravo da određene komentare obriše bez najave i objašnjenja.