Prodaja EPS-a: Mnogo više od porodične srebrnine

Piše: Goran Stanković

Da li je predstojeća procena vrednosti Elektroprivrede Srbije (EPS), samo procena vrednosti i popis imovine, koja se nalazi u posedu ovog preduzeća ili uvod građana Srbije u podanički položaj, kada će morati većinu ličnih prihoda da odvajaju za osnovne egzistencijalne stvari kao što su voda, električna energija i grejanje?

Prethodnih dana smo u javnosti videli niz izjava srpskih zvaničnika, koji daju odgovor na ovo pitanje, ali su sve te izjave prilično neuhvatljive i neodređene, a uzgred podsećaju na filmsku repliku, koju je izgovorio pokojni glumac Bora Todorović u filmu „Balkan ekspres“, kada je objašnjavao da li je muzičar.

U jednoj od izjava se kaže, da će EPS proći kroz pravnu transformaciju i da će tako postati akcionarsko društvo. Sa druge strane, predsednik Upravnog odbora EPS-a, Branko Kovačević, je izjavio da procena ne znači prodaju i da u tom preduzeću žele da znaju šta je od imovine stvarno njihovo, a šta je dobijeno od države na korišćenje, što bi pomoglo kod upisivanja imovine u katastar nepokretnosti.

Zatim se moglo pročitati da će EPS eventualno dobiti manjinskog strateškog partnera, koji će imati svoj menadžment i na kraju, odluku će ipak doneti Vlada Srbije i tada će se videti kakva je krajnja odluka. Preduzeća ovog tipa su u osnovi predviđena, da po najpovoljnijim uslovima pruže građanima neku egzistencijalnu potrebu, u oblastima gde je konkurencija komplikovana i neisplativa za više tržišnih igrača.

Kolikogod da su razvijenije ekonomske zemlje opredeljene ka tržišnoj ekonomiji i uplivu privatnog kapitala, prelazak ovakvih sistema u privatne ruke se uglavnom nije dogodio.

Iskustva razvijenijih zapadnih zemalja nisu ujednačena, ali postoji veliki broj slučajeva kada su ovakve sisteme vlasti morale da otkupljuju nazad od privatnih kompanija, zbog revolta građana, koji je bio izazvan prevelikim cenama, za istu uslugu. Naravno da privatni kapital u pojedinim segmentima može da pruži i više za manju količinu novca, ali bi to trebalo da bude u oblastima gde se nisu prodali skoro totalni monopolisti.

Pritisak MMF-a

Srbija navodno trpi pritisak MMF-a i EU zbog trenutnog stanja u EPS-u. MMF je finasijska institucija ka kojoj Srbija ima obavezu da na vreme izmiruje dospele obaveze. Više je nego očigledno da se MMF, odnosi prema Srbiji kao prema nezrelom detetu koje ne zna da rasporedi novac u okviru svog budžeta. Ovde se i EU pojavljuje kao faktor koji zahteva strukturnu i pravnu promenu EPS-a.

Čini mi se da je Srbija u dugom nizu godina svoju težnju ka pristupanju u EU, pretvorila više u naviku, nego u stvarni i jasni cilj. Dakle, EPS je u očima MMF-a i EU, prepoznat kao sistem koji bi mogao da radi daleko efikasnije (ili sa većim profitom) i da se npr. oslobodi viška zaposlenih. 

Činjenica je da ovi problemi  postoje u EPS-u, i da je on preopterećen partijskim zapošljavanjem i rasipničkim odnosom prema finansijama ovog preduzeća.

Takođe nije tajna da su mnoge strane kompanije zainteresovane da kupe ovu „zlatnu koku“, dok su sve najznačajnije zemlje EU i dalje zadržale državno vlasništvo nad svojim elektro sistemima.

Kod nas su ovakvi veliki sistemi, uvek pod pažnjom javnosti i redovno se donose pravne regulative koje će možda onemogućiti krađu i izvlačenje novca. Međutim, mislim da nema te pravne regulative koja se ne može zaobići, pogotovu kada se rukovodioci nalaze na samim izvorima prihoda.

Jedno od mogućih rešenja je da na rukovodeće položaje ovih sistema dolaze ljudi koji su se već ostvarili u finasijskom i stručnom pogledu. Naravno da ne postoje idealna rešenja, ali sadašnji kadrovi izgledaju kao da su mnogo toga propustili u životu, pa sada žure da to i urade.

Jeftina struja

Ako EPS sada postane akcionarsko društvo, po definiciji će morati da dobije akcionare, koji će imati pravo na dividendu. U slučaju da EPS bude prodat, a novac se nekako izvuče, građani će verovatno izgubiti jeftiniju struju, koji su, ipak, nekako do sada imali.

Postoji i pretpostavka da će građani koji su u osnovi vlasnici sadašnjeg EPS-a, dobiti akcije (ili deo akcija) kao budući akcionari, što će verovatno onim građanima koji ne mogu da izmire račune za struju na vreme biti krajnje čudno.

Podsetimo se da Srbija ima skoro 1,5 milion neizvršenih sudskih predmeta iz ranijih godina koji se uglavnom odnose na komunalne račune i sl. Sa aspekta kompanije, korporizacija EPS-a bi dovela do snižavanja troškova proizvodnje, boljeg finansijskog rezultata i većeg profita. Ali, interes građana nije profitabilnija kompanija, nego najniža moguća cena električne energije.

To je teoretski moguće ostvariti i sa privatnim kompanijima, ali se to u stvarnosti nije često događalo.

Procene vrednosti EPS-a su teške i nezahvalne, pa se može spomenuti da idu od četiri pa do 10 milijardi evra. To podrazumeva prodaju, od nekih 8300 MW instalisanog kapaciteta. Međutim mnogo je važnije što se prodaje monopolizovano tržište, u kojem će građanima biti omogućeno da biraju boju računa, u okviru različitih snabdevača električnom enregijom.

Treba se takođe setiti da se u bivšoj Jugoslaviji većina građana iz periferijskih mesta ličnim radom (kopanje i postavljanje stubova) i investicijama „ugradila“ u ovu kompaniju. Mislim da bi eventualna prodaja EPS-a, bila mnogo više od „prodaje porodične srebrnine“.

Stavovi izraženi u ovom tekstu su autorovi i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera