Proždiranje Srbije

Kad se onaj podoficir u Centralnoafričkoj Republici – nije bitno kako se sad ta zemlja zove – proglašavao za cara Bokasu (Žan Bedel) nije svet bio tako ravnodušan. Merile su velike sile bezbednosne pretnje, osmišljavale strategije, a do svetske javnosti su, bar u obliku viceva i “zanimljivosti iz sveta”, dolazile vesti o skandaloznim budalaštinama. I one su, uprkos svojoj “rialitičnosti”, ponekad i nedokazanoj tabloidnosti izazivale zgražanje i kritičnost.

Slično je bilo i sa drugim podoficirom vojske Njenog Veličanstva “svedržiteljem Ugande”, Idi Aminom, zvanim “Dada” kad se odmetnuo od Engleza.

Znalo se da je on istovremeno diktator, zlikovac nemilosrdan prema političkim protivnicima, ali i “doživotni prvak zemlje u boksu”. Znalo se da se, ironišući prema Velikoj Britaniji proglasio za “kralja Škotske”, da je bio “prvak zemlje u plivanju” i u svemu drugom. A znalo se da je u bazenima “titule” osvajao sve “šaleći se” pa je bilo on sam ili su njegovi telohranitelji gurali pod vodu svakog ko bi brže plivao od njega.

Na našim prostorima “Dada” je uživao i nešto blagonaklonosti jer je bio u nesvrstanima, a i sretao se nekoliko puta sa Titom. I koliko god ga je to amnestiralo u najširem građanstvu (sme li se reći građanstvo za to doba drugarica i drugova? sme!) – istina o njemu širila se kroz te zanimljivosti, viceve, nedokazane legende.

Delimično zaštićenog nesvrstanošću, Idi Amina je u svetu i svetskim medijima ipak pratio glas diktatora, bez obzira na, sad bi se reklo, rejtinge ili izborne rezultate.

Anegdote, pak, koje su govorile, ako ne da su car Bokasa i doživotni prvak u boksu Ugande baš ludi, a nisu bili, potvrđivale su da u najmanju ruku oni nisu “pod libelu”, pa se posredno moglo zaključiti i kako svojim državama vladaju.

Između sveta i ‘međunarodne zajednice’

Ali tada je, iako podeljen, postojao svet, a sada najčešće imamo – međunarodnu zajednicu. Nešto amorfno i neodređeno, kako se nazivaju i drugi brojni “organi” birokratskih svetskih organizacija u nedostatku državnika i državništva “svetskog” kalibra. Reči i potezi za “unutrašnju upotrebu” itekako su imali uticaja na spoljnu, svetsku upotrebu i stav.

Ovako često, možda neprecizno i nepolitikološki razmišljam i mada to nije potpuno uporedivo, ali jeste veoma asocijativno: gledajući šta se radi sa predsednikom Srbije Aleksandrom Vučićem ili ispravnije – šta on sa nama radi, samo od sebe mi se nameće pomisao na Bokasu i Dadu.

Zaštićenom proklamovanim putem u EU oprošteno mu je ili bar privremeno zaboravljeno odmetanje (kao Dada od kraljice) od Vojislava Šešelja i radikalstva, dopušta mu se da na unutrašnjem planu radi štagod mu padne na pamet.

A za razliku od “svetskih zanimljivosti”, viceva i alternativnog javnog mnjenja koje je ljudima otvaralo oči o prirodi onih afričkih režima, za razliku od jasnog stava (podeljenih) svetskih sila, ovom se srpskom diktatoru u nastajanju opraštaju nedržavničke, prostačke izjave i stavovi primereniji pijačnim nakupcima, seoskim tračarama, ali sa ironijom i cinizmom tipičnim za zloguke babe iz bajki.

A slično svetskim zanimljivostima, Vučić je u mnogo čemu sam sebe, poput Dade, proglasio za najvrednijeg, najpametnijeg. Eto recimo, kako sam ističe, bio je najbolji student Pravnog fakulteta, a često ćete ga uhvatiti u “samokritičkoj” sintagmi – “čak ni ja to nisam znao”.

Tako on govori o političkim protivnicima, opoziciji, susedima, ali to je valjda za famoznu “unutrašnju upotrebu”, pa ga komentatori svetskih listova i vrhovna briselska i državna birokratija u mnogim zemljama “međunarodne” zajednice časte “liderstvom” na bazi rejtinga i 25 odsto propagandno zaluđenih glasača na bezbrojnim izborima posle onih na kojima je došao na (sve)vlast.

Ipak, ima još jedna “asocijacija” koja, iako malo protivreči goreopisanoj snazi javnog mnjenja u “raskrinkavanju” načina vladanja pomenutih Afrikanaca, možda još bolje potvrđuje tu “tajnu vezu”.

Nedokazani ljudožderi i stvarni diktatori

I onda su mnoge legende i stavovi o afričkim “carevima” bili formirani na osnovu poluistina, obaveštajno fabrikovanih podataka, isticanja efemernih osobina ili događaja, ali zato efektnih za “svetske zanimljivosti”.

Takva je bila priča o kanibalizmu obojice pomenutih lidera-diktatora, kojom je trebalo da se podvuče i njihova duboka necivilizovanost i nemoralnost.

Za Bokasu (koji je voleo da “jede bebe”) ne znam koliko se preterivalo, a sigurno jeste. No, kao izdavač knjige na srpskom (zašto ne reći i hrvatskom) Poslednji kralj Škotske po kojoj je snimljen istoimeni film, a Forest Viteker dobio Oskara za ulogu Idi Amina, malo sam se više interesovao o tome.

Razgovarao sam, recimo, sa poznatim (javnim) ličnostima, a tada građevincima u Ugandi (eh, ta vremena raznih YU-energoprojekata-i-investa) koji su sretali i Amina i onog (stvarnog) lekara čija je ispovest postala baza romana. (“Našijenci” su doktoru dali i nadimak “Keramika” jer ih je na to asociralo ono Mcc… iz imena koje je izdavačeva “poslovna tajna”).

Da je Idi Amin bio ljudožder izvedeno je samo iz jedne posredne rečenice. Na nekoj svečanoj večeri kada se govorilo o hrani i vojničkim danima po džunglama, Dada je natuknuo kako je “meso majmuna kiselije od ljudskog”. Ali zato su rubrike “zanimljivosti iz sveta” vest po vest priču doterale do – kanibalizma.

Poenta je – o tome se više pričalo i raspredalo, nego o prirodi režima i vlasti i odnosa predsednika-diktatora prema podanicima. Samo jedan element politike, moralno-civilizacijski, zamagljivao je sve njene druge aspekte. Ukratko, kanibalizam nije dokazan, ali diktature jesu.

Ovde i sada u Srbiji međutim takvo iskrivljavanje i naduvavanje čine sama vlast i epigoni i fariseji vrhovnika uz pomoć tabloida i rialiti televizija. To je notorno, ali pogledajmo glavnu zamku nedavno rasplamsalog slučaja.

Kult nasušni daj nam danas

Aleksandar Vulin, ministar vojske, a i dalje i za “ustaštvo” i “kosovstvo” najglasniji među udvoricama, znamo, predložio je da se u vojnim kancelarijama imaju kačiti slike predsednika, pardon, vrhovnog komandanta. I usledile su reakcije javnosti i istraživanja je li to ustavno, kako je bilo za vakta ranijih predsednika.

Nekako je umesto da se uoči “proždiranje institucija” u prvi plan izbilo moralno zgražavanje nad njegovim poltronstvom u sveopštoj poltroneriji, u kojoj neki fudbalotajkun Terzić izjavljuje da ne bi na nekoj utakmici bilo gola da ne beše Vučića. (Vučić je, pak, ispoljio skrušenost i skromnost, ne bi on to!)

Vulin je insistirao argumentom da je to jačanje ne kulta “najboljeg” košarkaša, studenta, zašto ne i boksera, već jačanje – kulta države!

Premijerka Ana Brnabić, koja se u retorici kadšto doima kao da je ona Vučiću u tome “mentorisala”, a ne kao, kako je sama rekla, da će on njoj biti dobar mentor u poslovima Vlade, a zarad kontinuiteta – izjavljuje da nema ništa protiv tog kulta države. Štaviše da je u Srbiji zapostavljen taj kult.

Kult taj nasušni daj nam danas! Umesto uređene države, kult države, štagod to značilo.

Dotle, međutim, Vulin – taj obožavalac Če Gevare iz doba funkcionerstva u stranci JUL, skutonoša Mire Marković devedesetih i dugokosi pozer uz portrete slavnog El Comandantea pod javnom maglom zbog “kačenja slika” da drugom, zvaničnom koloseku “postvaruje” čitav koncept. Zapravo, otkriva dokle su stvari došle. I kuda idu.

Ne samo da pokazuje da ima novog El Comandantea, zvaćemo ga Alejandro de Lobo, kad smo već zastranili u inostranstvo kod Amina i Bokase, nego obelodanjuje zvanično, izjavama i saopštenjem ministarstva da vrhovni komandant tu svoju komandaturu ima i u odnosu na Vladu samu.

Naime, on povodom rasprave o platama u Vojsci Srbije i povodom jednog od Vučićevih “kraćih rafala” u svakodnevnoj rafalnoj paljbi o povećanju plata kaže da je jasno da će one biti povećane – jer je to “vrhovni komandant postavio kao prvi zadatak Vlade”.

Proždiranje institucija

U propagandnoj kakofoniji, dakle, trpanju afera preko afera, podastiranju “koski za glodanje”, dok “lisice meso jedu”, javnost i građani se navikavaju na taj nered, a kroz njega (se) – promiču i izglasavaju strukturne političke promene, nedemokratski zakoni (poput najnovijeg o agenciji BIA, koji ću nazvati “zakon za namirivanje Bratislava Gašića”).

Predsednik i dalje ozvaničava trabunjanje tabloida o planovima za njegovo ubistvo, opominje tužilaštvo, saopštava krivice pre suda…

A politikolozi (i srpska opozicija) razglabaju o “stabilokratiji”, ne objašnjavajući građanima da to znači podrška spolja bez obzira šta se činilo “unutra”. Prigovaraju Evropi i “međunarodnoj zajednici” što podstiču tu novu i “novokrštenu” pojavu.

A pitanje glasi – da li će im Vučić biti dobar i koristan toliko dugo dok njegova vlast proždirući institucije ne “pojede” Srbiju? Ako se tek tad odreknu ovog prvog, jasno da neće imati ni ovo drugo.

El Comandante valjda i to zna, pa je “za unutrašnju upotrebu” vazda spreman, a vidimo i dodatno se i legislativno i preko poltronerije priprema, ako zatreba da i on njima (EU i svetu) kaže da mu nisu potrebni. Jer, zna se ko je najbolji.

Stavovi izraženi u ovom tekstu su autorovi i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera