Quo vadis DS

Da li će izbor Dragana Đilasa za predsjednika Demokratske stranke konačno označiti kraj agonije najveće opozicione stranke Srbije, koja se nakon izbornog poraza šest mjeseci bavila samom sobom umjesto dužnošću korektiva vlasti?

Dragan Đilas, Boris Tadić
Dragan Đilas (lijevo) je kao gradonačelnik Beograda pokazao menadžerske uspehe koji ga kvalifikuju i za državničke nivoe [AFP]

Piše: Dušan Kosanović

Politika je kao fudbal. Nepravedna. Ne pobeđuje uvek „najbolji“ niti „izraziti favorit“. I pri vođstvu od 2:0, često samo u 15 minuta može ceo trud da se prospe, a rezultat da se preokrene na 2:3. Nešto slično se desilo Demokratskoj stranci u 15 dana majskih izbora.

Posle prvog kruga se sve činilo idiličnim – DS je sa tadašnjim koalicionim partnerima osvojila natpolovičnu većinu u Parlamentu, trebalo je samo sačekati da Boris Tadić overi u drugom krugu predsedničkih izbora pobedu na Tomislavom Nikolićem, „večitim gubitnikom“ nekada radikala, a sada naprednjaka.

Članstvo i rukovodstvo Srpske napredne stranke je u očaju, tolikom da su skoro odustali od drugog poluvremena. Njima svojstvenom patetikom su proklinjali sudbinu i neobjektivne medije, a od velikih očekivanja da su baš oni nova alternativa nije ostalo gotovo ništa... Ipak, stisli su zube – utakmica se igra dok sudija ne odbroji i svoju nadoknadu vremena.

I na kraju, u „rođenoj“ stranci – koja je dugo krunjenje svog rejtinga sprečavala upravo popularnošću samog Tadića – artikulisao se stav da bi, ipak, dalje trebalo krenuti bez njegovog liderstva. 

Malo ko je očekivao razvoj događaja koji je munjevito usledio, a ponajmanje Boris Tadić. Izgubio je utakmicu u fotofinišu, zbog „intelektualaca, belih listića, opstrukcije unutar stranke i koječega“. Posle su ga napustili koalicioni partneri koje je upravo on „amnestirao od devedesetih“.

I na kraju, u „rođenoj“ stranci – koja je dugo krunjenje svog rejtinga sprečavala upravo popularnošću samog Tadića – artikulisao se stav da bi, ipak, dalje trebalo krenuti bez njegovog liderstva.

Sa Draganom Đilasom kao novim predsednikom, koga je upravo Tadić lansirao u političku elitu zemlje.

Politički analitičari su komentarisali kao možda iznenadan, ali logičan kraj jedne političke karijere u kojoj je Tadić poslednjih godina pravio loša kadrovska rešenja i to na mestima koja nisu njegova ustavna nadležnost, uz to još i objektivno pritisnut ekonomskom krizom i nezadovoljstvom građana.

Izbjegnut raskol, ali i oštrija diskusija?

Tokom letnjih meseci se činilo da Tadić neće tek tako odstupiti sa poslednjeg bastiona, onog partijskog. U jednom momentu se nad Demokratsku stranku nadvila opasnost raskola, sa neizvesnim posledicama za stranku koja je – ruku na srce – preživela sve deobe u svojih burnih 20 i kusur godina delovanja.

Oni cinični posmatrači zbivanja su navodili da je Tadiću prosto ljudski potrebno neko vreme da emotivno procesuira sve to što se dogodilo i da, nakon toga, usmeri događaje u racionalnom pravcu. Na stranu što ovakva banalizacija ne bi smela da postoji u ozbiljnoj politici, pitanja koja je Tadić tada okarakterisao problematičnim nimalo nisu naivna za jednu stranku koja pledira da u budućnosti ponovo vodi srpsko društvo – da li DS i dalje želi da bude socijaldemokratska opcija, da li Đilasovo preuzimanje stranke znači potpuno njeno prepuštanje uticaju krupnog kapitala, da li uopšte postoji još jasna ideologija ili će „modus operandi“ budućnosti biti isključivo tehnokratske sposobnosti.

I kada se očekivao krešendo ukrštanja dve vizije, nekako se olako Tadić povukao iz trke sa obrazloženje da je dobio uveravanja druge strane da će njegovi zahtevi u vezi sa strategijom partijske politike biti poštovani. 

Sa druge strane, Dragan Đilas je kao gradonačelnik Beograda pokazao menadžerske uspehe koji ga kvalifikuju i za državničke nivoe i sasvim je legitimna želja onih koji su smatrali da je upravo to potrebno kako stranci tako i Srbiji. Na kraju krajeva, Đilasova popularnost im je davala za pravo da je on čovek sa kojim će DS ponovo preuzeti vođenje države.

I kada se očekivao krešendo ukrštanja dve vizije, nekako se olako Tadić povukao iz trke sa obrazloženje da je dobio uveravanja druge strane da će njegovi zahtevi oko strategije partijske politike biti poštovani. Pojedini intelektualci su to ocenili kao „farsu“ i „smrt demokratije“.

Tu dolazimo i do najvećeg greha koji se toj stranci čini – od nje se uvek najviše očekuje pa se i najžučnije kritikuje i tako je oduvek. A, s druge strane, takva kakva jeste sa svim manama, Demokratska stranka i dalje predstavlja primer unutrašnje dinamike. Postojanje različitih vizija i kandidata, pa i frakcionaštvo u izvesnoj meri, fundamentalna je osobina DS-a, a istovremeno „naučna fantastika“ za sve ostale stranke.

Inženjerski dvoboj za predsednika

Đilas je, ipak, imao na kraju protivkandidata-autsajdera doduše, ali osobu od integriteta koja je uspela da nametne teme koje su u pripremi Skupštine DS-a napravile atmosferu da se o svemu otvorenije i relaksiranije raspravlja.

Interesantno je i to što su koplja za lidera DS-a ukrstila dva inženjera – Đilas je mašinske, a Kuzmanović elektrotehničke „provenijencije”. 

Branimir Kuzmanović, istaknuti član stranke od osnivanja, afirmisao je u svojoj kampanji potrebu da se stranka vrati najvećoj vrednosti – svojim članovima, umesto da se odluke donose u oligarhijama na vrhu. Ostaje da se vidi da li je činjenica da je njegov govor dobio veoma snažan aplauz na Skupštini dovoljan pokazatelj da ti zahtevi neće ostati samo prazne reči koje će se zaboraviti već sutra. Jer treba znati da Đilas ima veoma malo iskustvo sa stranačkom infrastrukturom, a ukoliko želi da reformiše državu taj posao neće moći uraditi sa malim krugom ljudi. Potrebna je sposobna administracija na svim nivoima.

Interesantno je i to što su koplja za lidera DS-a ukrstila dva inženjera – Đilas je mašinske, a Kuzmanović elektrotehničke „provenijencije”. Za Srbiju u kojoj su političari vazda regrutovani većinom iz pravničke, ekonomske ili književničke profesije, možda je i ovo dobar znak.

Šta je Tadićev „sljedeći film“

Iako je metaforički još u izbornoj noći kada je poražen nagovestio neki „novi film”, za Tadića se sada sve češće šuška da je viđen uskoro za neku briselsku ili strazburšku ulogu kojom bi bio nagrađen za sve uspehe u regionalnoj politici.

U svom govoru na Skupštini je naglasio važnost kontinuiteta sa njegovim postignućima. „Ukoliko DS još više razvije procese reformisanja unutar sebe, imaće snage da nosi barjak slobode i demokratije na Balkanu. Ako to ne uradi, platiće cenu”. On je ocenio da DS nije odgovorna samo za svoju, već i za budućnost Srbije, regiona i za izgradnju mira i stabilnosti u Evropi.

Utisak koji su rezultati majskih izbora izazvali u Sarajevu i Zagrebu, kao i najnovija dešavanja u vezi s različitim poimanjem haških odluka, izazivaju zabrinutost da mnogi efekti Tadićeve politike u dva predsednička mandata mogu biti anulirani. Đilas će i na ovom polju morati preuzeti inicijativu, bez obzira na to što su konsolidacija stranke i nacionalna ekonomija njegovi prioriteti. On kao lider socijaldemokratske opcije više neće imati prava na spontane populističke izjave, pogotovo što je kao gradonačelnik Beograda već trpeo kritike zbog svog odnosa prema nekim ljudskopravaškim pitanjima poput Parade ponosa.

„Vlada u sjenci” za izlazak iz sjenke?

Tadić je poručio da novo rukovodstvo DS-a čekaju teški dani, da reforme moraju da budu korenite i hrabre i da je zato potrebno da u stranci postoji komunikacija. „DS treba sama da odluči da li će njome ovladati nomenklatura ili će biti u stanju da se menja i obezbeđuje priliv novih ljudi i ideja. Ako prevlada nomenklatura, stranka neće imati budućnost”, kazao je Tadić.

A aktuelni trenutak je sve samo ne ružičast za DS. Po nedavnim istraživanjima javnog mnjenja popularnost stranke se dodatno smanjila u odnosu na izborni rezultat, dok se rejting SNS-a konstantno povećava pre svega zbog snažnog utiska u javnosti da Aleksandar Vučić ispunjava predizborna obećanja o borbi protiv korupcije. Da stvar bude još gora, ta borba se uglavnom medijski prelama kroz privođenja i saslušavanja bivših ministara iz redova DS-a.

Đilasa čeka veliki posao sa timom od čak sedam potpredsednika stranke, a kao glavne tačke nove državne politike koju će ponuditi DS je naveo ulaganja u prehrambenu industriju i poljoprivredu.

Vučić ima u startu još jedan „kec u rukavu”, a to je eventualna smena Đilasa sa mesta gradonačelnika Beograda, koja bi bila moguća ukoliko bi se preslikala koalicija sa državnog na gradski nivo. Ipak, lider SNS-a je za sada veoma oprezan uprkos pritiscima iz sopstvene stranke za takav scenario. Iako se uklanjanje glavnog političkog rivala u budućnosti sa mesta na kom generiše popularnost čini veoma primamljivim, Vučić je očigledno izrastao u strpljivog političara svesnog kako preveliki apetit zna da vodi u sopstvenu propast.

Đilasa, s druge strane, čeka veliki posao sa timom od čak sedam potpredsednika stranke (samo je Bojan Pajtić, lider vojvođanskih demokrata, ponovo reizabran na tu poziciju), a kao glavne tačke nove državne politike koju će ponuditi DS je naveo ulaganja u prehrambenu industriju i poljoprivredu, energetiku i infrastrukturu, a kao najvažnija polja na kojima treba raditi Đilas je označio obrazovanje i nauku, kao i veća socijalna davanja.

Taktika DS-a u narednom periodu bi mogla da bude i stvaranje vlade u senci, koja bi snažnim, konstantnim skupštinskim i medijskim pritiskom bila korektiv sadašnjoj vlasti. Uostalom, u fudbalu i u politici, posle svakog poraza se strastveno živi za revanš (koji ne bi trebao da podrazumeva revanšizam).   

Stavovi izraženi u ovom tekstu su autorovi i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera

Teme: 

NAPOMENA: Komentari odražavaju stavove autora komentara, a ne stavove Al Jazeere Balkans. Molimo korisnike da se suzdrže od vrijeđanja, psovanja i vulgarnog izražavanja jer takvi komentari neće biti objavljeni. Al Jazeera Balkans zadržava pravo da određene komentare obriše bez najave i objašnjenja.