Rezolucija o Srebrenici kroji novi Balkan

Piše: Ratko Femić

Oko svake godišnjice masakra u Srebrenici političari u Srbiji se uzvrpolje. Da li da odu da odaju počast žrtvama ili da se nađu u nekom prečem poslu, šta da kažu, da li da upute izvinjenje, tako da je gužva oko obeležavanja dvadesetogodišnjice od genocida nad oko 8.000 srebreničkih Bošnjaka bila očekivana.

Počela je preispitivanjem ko će ići u Memorijalni centar u Potočare, a ovih dana doživljava kulminaciju reakcijama na najavu Velike Britanije da će u Savetu bezbednosti UN predstaviti rezoluciju o Srebrenici.

Odmah su reagovali političari iz BiH, mahom iz Republike Srpske, ali i ministar spoljnih poslova, Ivica Dačić. Međunarodni sud pravde po tužbi Bosne i Hercegovine protiv Srbije 2007. godine, doneo je presudu kojom se utvrđuje da Srbija nije direktno odgovorna za genocid u Srebrenici, ali da je odgovorna što ga nije sprečila.

Možda se baš u tome krije Dačićeva zabrinutost, jer tanka je linija između nesprečavanja i podržavanja politike koja je dovela do masovnog stradanja Bošnjaka, najvećeg zločina u Evropi, posle Drugog svetskog rata. Naročito ako se zna da su se stratezi i planeri tog zločina godinama skrivali u Srbiji uz pomoć ovdašnjih službi bezbednosti.

Srbija tapka u mraku

Dačić se plaši političke zloupotrebe, jer kaže da se godišnjice zločina uvek politički zloupotrebljavaju. Donošenje rezolucije jeste politički čin i rezultat jednog političkog procesa koji ima određene političke posledice.

Na primer, donošenje Deklaracije o Srebrenici u Skupštini Srbije – za koju je glasala i Dačićeva Socijalistička partija Srbije – bilo je predmet kritika i sa nacionalne i sa građanske linije. Nacionalne stranke su bile protiv jer su smatrale da je trebalo doneti deklaraciju o osudi svih zločina, a neke građanske grupe i partije zbog toga što se u njoj izbegava reč genocid.

Zapad pokušava da stvori nekakav novi Balkan – pre ulaska preostalih zemalja u EU – koji bi stare sukobe ostavio sećanju i zajedno učestvovao u izgradnji budućnosti.

Ova deklaracija dovela je i do zatezanja odnosa sa rukovodstvom Republike Srpske, koje je smatralo da je taj dokument suprotan interesima ovog bosanskohercegovačkog entiteta.

Oni koji se plaše da im takva rezolucija može štetiti interesima govoriće o zloupotrebi, a ovi drugi o neminovnošću stavljanja nekog događaja u politički kontekst. Kakva bi to rezolucija bila ako bi bila lišena takvog konteksta? Bila bi lišena smisla, jer bi tada mogla samo da konstatuje da su neki ljudi pobili 8.000 drugih ljudi.

Pitanje je koliko bi takva rezolucija imala uticaja na međunacionalno pomirenje. Verovatno bi taj efekat, ako bi ga bilo, bio vrlo mali. Ali, ako nam za saradnju nije dovoljno poštovanje drugoga  i civilizacijski nivo na kome je ljudski život najveća svetinja, onda su tu uslovi za EU i zajedničko nastojanje za ulazak u tu asocijaciju evropskih država koji nas obavezuju na dobrosusedske odnose.

Ova najavljena rezolucija, ako se ne posmatra odvojeno već kao deo jednog šireg procesa, trebalo bi da ima dalekosežne posledice na budućnost Balkana pripremljenog za ulazak u EU po kroju zapadnih mentora, pre svega iz Vašingtona, Berlina, a sada vidimo i iz Londona.

Zapad pokušava da stvori nekakav novi Balkan – pre ulaska preostalih zemalja u EU – koji bi stare sukobe ostavio sećanju i zajedno učestvovao u izgradnji budućnosti, barem neometajući druge u napretku.

Za očekivati je da će se srpski premijer dva dana nakon posete Angele Merkel pojaviti ispred Memorijalnog centra u Potočarima. I trebalo bi.

U tom procesu nekoliko je stvari koje neće biti lako prihvaćene u Beogradu, a to je nedavno sugerisao i premijer Aleksandar Vučić, kada je izjavio da je pred nama najtežih mesec dana. Već danima se u kuloarima šuška da će nemačka kancelarka Angela Merkel, koja u posetu Beogradu dolazi 8. i 9. jula od srpskog premijera zahtevati distanciranje od predsednika Republike Srpske, Milorada Dodika i nesprečavanje jačanja centralnih institucija BiH, što bi trebalo da rezultira slabljenjem Republike Srpske.

To je ono što svrbi naše političare koji su konstantno pod pritiskom, a on sada preti da se pojača. Još se ne zna niti sadržaj rezolucije niti šta će sve biti na stolu od zahteva, takoreći tapka se u mraku, a Srbija je jemac Dejtonskog sporazuma, ne zna šta je očekuje, a moraće nekako prema tome da se odredi. U tom smislu pitanje je i kakav bi rezultat mogao da donese takav jedan proces – da li bi mogao da vodi nekom novom Dejtonu i da li bi to sve proteklo mirno.

Hoće li Vučić u Potočare?

Najavljena rezolucija biće prilika za još jedan obračun jačih igrača, članova SB UN. Ona, ako bude doneta, sigurno neće biti usvojena odjednom i bez usaglašavanja. Rusija bi mogla na takav dokument da stavi veto, mada su Vučićevu posetu Vašingtonu i razgovore o diversifikaciji energetskih izvora kako bi se prekinula zavisnost od ruskog gasa neki ruski mediji protumačili kao zaokret prema SAD-u. Međutim, takav potez Moskve u SB zavisi i od ponašanja Srbije. Ako se Srbija ne bude protivila tom dokumentu, zašto bi to učinila Rusija?

Zato ovo pitanje može da bude vododelnica srpske politike, što će se pokazati i nivoom na kome će da bude zastupljena Srbija ispred Memorijalnog centra u Potočarima. Pre nekoliko godina počast stradalima odao je bivši predsednik Boris Tadić, ali sa ove distance to više izgleda kao potez pojedinca, jer posle takvih poseta nije bilo.

Doduše, izvinjenje zbog zločina u Srebrenici osim Tadića je uputio i sadašnji predsednik Tomislav Nikolić, koji je jasno rekao da ove godine neće ići u Srebrenicu. Vučiću treba još nekoliko dana da se izjasni, ali za očekivati je da će se srpski premijer dva dana nakon posete Angele Merkel, pojaviti ispred Memorijalnog centra u Potočarima. I trebalo bi.

Možda Vučić, koji je devedesetih podržavao ratnu politiku kao član Srpske radikalne stranke, čiji su članovi učestvovali u ratovima, nije idealan kandidat za nekog srpskog Vilija Branta, ali može da pokuša da ono što je govorio o odnosu i dijalogu sa Bošnjacima pokaže u praksi. Evo prilike da vidimo koliko je bio iskren, jer to ćemo videti tek ako ode i pokloni se senima žrtava.

Stavovi izraženi u ovom tekstu su autorovi i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera