Šargarepa ‘simetričnog’ Junckera i štap ‘osujećenog’ Vučića
Piše: Božidar Andrejić
Jedan od, po ličnost najtraumatičnijih vidova moralnog ucenjivanja, tvrde psiholozi, jesu preporuke/pretnje „starijih“, ili po bilo kom osnovu pretpostavljenih, mlađima tj. „potčinjenima“ koje pojednostavljeno glase – ja ti kažem ovako, a ti radi šta i kako hoćeš!
To onog kome je upućeno najčešće inhibira, čini nesigurnim, ali i sklonim da upravo iz te nesigurnosti naglo povuče baš najmanje povoljan potez. Dosad nije bilo dokaza za „višak skrupuloznosti“ Milorada Dodika i ekipe, pa nije sigurno ni da će inhibicija uroditi nekakvom potresenošću nakon prvoseptembarskih konsultacija u Beogradu o „referendumskoj krizi u BiH“ sa predsednikom i premijerom Srbije Tomislavom Nikolićem i Aleksandrom Vučićem. Ali, utoliko više, pogrešni potezi nisu isključeni.
A upravo na pomenutu vrstu moralnog ucenjivanja najviše podseća ambivalentan, bolje reći tradicionalno dihotomičan, srpski premijerskopredsednički stav o (ne)održavanju plebiscita u Republici Srpskoj o famoznom Danu republike, državnosti ili kako istog dana „umekša“ Dragan Čović – danu jednog „entiteta“.
Mi nismo za, a vi radite kako ’oćete, čak ćemo narod i RS podržati i u tome – tako bi se iako folklorizovano, ali (ubi)tačno mogao prevesti beogradski stav. To nadalje vodi u široke mogućnosti za slične „srbendarije“: „mož’da bidne, ali ne mora da znači.“ Nije isključeno da se ovakav stav, koji su u prvi mah i pojedini diplomatski krugovi u Beogradu ocenili kao „da je Vučić jako dobro postavio stvari“, nekim drugim važnijim, pa i EU-faktorima ne dopadne pošto se „Srbija“ nije založila protiv referenduma.
Međutim, u tom slučaju, bio bi premijeru veoma smanjen manevarski postor da lavira, učestalo protivreči i netom izrečenim sopstvenim stavovima, te u krajnjem slučaju, a zavisno od prilike, da na bilo koji od samo njemu svojstvenih načina ponovo poruči „republikosrpskijancima“ – a lepo sam vam govorio!
Nisu podržali, ali kanda jesu…
Uostalom, i ovom prilikom, ako je ikakvu, Vučić je pokazao baš tu veštinu da rezolutno izriče stavove koje je teško uhvatiti i za rep, a nekmoli za glavu. U poslednjem od najmanje četiri obraćanja toga dana, posle tampon-susreta sa Draganom Čovićem, hrvatskim članom bh. prezidenture,on je recimo novinarima pripretio: „i nemojte da govorite – nisu podržali, jer tu ima ono ali…“ koje se sastoji u stavu da matica Srbija nema ništa protiv da prekodrinci sami donesu kakvugod odluku. Pošto su, kako ih je opet posredno i pomalo prezrivo u prvom od četiri „osvajanja kamera“ optužio da su trčali pred rudu u odnosu na njegovo mišljenje. A ono se, kako je kasnije domislio i rekao posle susreta sa Čovićem odnosilo na to da „su imali još karata koje su mogli da odigraju“, pa pošto nisu, kasnije valja igrati i tim i drugim kartama.
Ali, najvažnije je sledeće: pisano, unutar sebe protivrečno saopštenje o beogradskom referendumskom stavu, toliko je privuklo pažnju da se zaboravlio da se je premijer u prvom obretanju pred javnošću, pre podne, sa jednog fabričkog kamena-temeljca u Raškoj, zapravo uvređeno što ga ne pitaše ranije odredio – protiv referenduma.
Delovalo je pitijski implicite, ali dovoljno jasno: “Vidim da su svi svoje odluke doneli”, rekao je. I još bitnije, dodao da ne misli ni na koga da vrši pritiske, ali da „ne voli laka i popularna rešenja kojima se narod oduševljava, jer se u takvim rešenjima uvek krije neki problem“.
I, uzgred, tom prilikom oduševio do aplauza okupljene oko kamena temeljca, jer je posle teških mera najavio povećanje plata o čemu će se razgovarati posle dva-tri-meseca. Aplauz je vrisnuo na reči o povećanju plata toliko da se zaboravilo i na teškoće, ali i na to da će se o tome tek razgovarati i tek za tri meseca.
Da li to možda pokazuje i da prekonosiranje Dodiku što poseže za potezima za oduševljavanje naroda nije baš „tvrdo kao kuća“ kad dolazi iz usta nekog ko upravo to radi dok upozorava druge, videće se.
Kao što će narednih dana biti vidljivo i da li u čitavom procesu ima još laviranja zbog očekivanih razgovora i u „četiri oka“ za šta je bilo bezbroj prilika , a nisu došle do javnosti, kao što verovatno ima mnogo neobjavljenog, a važnog i u prvoseptembarskim razgovorima koji su za javnost rezultirali pomenutim „i ovako-i onako“ saopštenjem.
(Sa)zrela politika Beograda
Čitava beogradska konsultativna operacija, mora se priznati, rezultirala je, bar u prvom trenutku, izvesnim olakšanjem. Vatrogasnim rečnikom rečeno, verbalno-retorički požar kvarenja međusobnih odnosa (koji, ako se kvare, kvare se stvarno, nipošto samo retorički) je lokalizovan, što znači da tinja, ali ne bukti. Samog tog dana to se pokazalo, recimo ovako. Bakir Izetbegović, predsedavajući Predsedništva BiH, ne izbegavši da podvuče da je referendum “protivustavan i antidejtonski”, odluku Srbije da ga ne podrži ocenio je kao odgovoran potez i znak dobre volje i zrelosti politike Beograda u kritičnom trenutku.
“Uvjeren sam da očuvanje poretka uspostavljenog Dejtonskim mirovnim sporazumom predstavlja zajednički interes BiH i Srbije, odnosno realan osnov za očuvanje regionalne stabilnosti i mira, koji je svima neophodan okvir za napredak”, rekao je Izetbegović.
Njegov kolega iz bh. predsedničke trojke, predstavnik Hrvata Dragan Čović, koji se posle „dodikovaca“ sastao sa “prijateljem” Vučićem, u nekoj vrsti stavljanja „trećeentitetskog kontratega“ na čitavu bošnjačko-srpskosrbijansku priču zahvalio mu se na odvojenom vremenu da se “zaustavi atmosfera koja se u BiH ocjenjuje kao negativna”. U tom blagom retoričkom maniru da atmosfera nije, nego se “ocjenjuje kao negativna” i da to pitanje doduše nije “trivijalno”, ali je prenaglašeno, Čović je izneo uverenje “da BiH unutar sebe mora pronaći rješenje za unutrašnju organizaciju”. (Svakom entitetu po jedan Dan?!)
Njega, još, nije iznenadila “odluka Dodika da ne odustane”, a ovih dana žestokim kontriranjima referendumu, on je kontrirao ocenom da će se videti da posle njega, sutradan, po izglasavanju „Dana entiteta“, recimo, “26. septembra se apsolutno ništa neće promijeniti”.
Za razliku od Čovića, pa i Izetbegovića, međutim, stranka ovog drugog je u svom saopštenju zažalila što se Beograd nije rezolutnije odredio, odnosno bio protiv referenduma. A Sadik Ahmetović, zastupnik u Parlamentarnoj skupštini BiH i zagovornik „otcjepljenja“ Srebrenice od RS kliče da „poslije referenduma ništa više neće biti isto.“
Ovo poslednje podseća na to da su diljem regiona pomenute vatre, sa sve vatrogascima, zapravo svojevrstan vid piromanskih „združenih manevara“ u kojima združivanje uveliko zavisi od principa spojenih sudova. Oni se, pak, spajaju čas s jednima, čas s drugima. I ako u ponečemu liče na svojevremene ništanasnemožeiznenaditi-vežbe opštenarodne odbrane i društvene samozaštite (koja se, videli smo u ratu, posebno u Sloveniji, nije pokazala samo kao izmišljotina koja se može odložiti u slučaju iznenadne kiše) one se od njih i razlikuju. Ne po tome što su u onima uvek pobeđivali „crveni“. Već po tome što ovde drugi – velike sile i Evropa – određuju ko će biti „crveni“ i čime će se požari gasiti.
Serijska proizvodnja ‘Mujinih tijesnih cipela’
Konačno, sve ovo se ne može razumeti ni bez razumevanja sindroma koji natpisnik ovih redaka odavno zove „Mujine tesne cipele“, a koji se izdašno godinama koristi u regionalnim političicama. (Nije, valjda, politički nekorektno, budući da je svojevremeno vic stigao sa tim imenima junaka: Pita Haso Muju šta mu je najveći merak, a ovaj kaže – tesne cipele, pa, kako kad to, bolan, mnogo žulja? Al, da viš meraka kad ih sazuješ!)
Ozbiljnije rečeno, i u slučaju referenduma, sa svih strana je mnogo učinjeno na međusobnom žuljanju, a merak donosi onaj koji se prvi odluči da cipele sazuje. Ili izuje. I sebi i drugima. Zapravo, ovde previše često izgleda da političari problemima koje treba da rešavaju pristupaju tako da ih usložnjavaju samo da bi se u jednom trenutku pojavili kao demijurzi makar lažnih i površnih, „mujinskih“ rešenja.
Među skeptičnijim analitičarima beogradskog sastanka, ispovrteo se još jedan, navodno ovime nerešen problem – odnosi Nikolića i Vučića. Ovaj prvi je, tvrdi se, i dalje jak Dodikov navijač, pa sadašnji kompromis može da vodi i u stranački raskol ukoliko se dodikovci ipak nekako ne presaldume i odustanu.
Po toj teoriji, dakle, „Mujine cipele“ su u ostavi u zgradi Predsedništva Srbije, ako nema neki par još tesnijih i u Banskim dvorima u Banjaluci, mada je prirodnije da takav špajz postoji na Palama.
Na kraju, ali nipošto najmanje važno, mora se reći i da ni srpska politička javnost, ni mediji nisu direktno ovu temu doveli u vezu – a „dovodljivo je“ i to veoma – sa dan pre primljenim odgovorom Evropske komisije na pre mesec dana poslate Vučićeve pritužbe na drugog ex-YU suseda – Hrvatsku.
Pred sam susret srpskog i republičkosrpskog vrha, iz Brisela je Maja Kocijančič poručila da je Vučiću otposlat dugo očekivani i unapred ogovarani odgovor o „napadima iz Hrvatske“. U diplomatskom smislu, podudarnost pojavljivanja ove epistole mogla bi se bez suviše cinizma označiti kao Junkerova šargarepa Vučiću za njegov štap Dodiku.
No usledili su manje diplomatski prvi odgovori na ovaj čin. Ministar spoljnih poslova Dačić je bio nezadovoljan što je odgovor uopšten (tekst je šire još nepoznat) i što nije išao po Vučićevim tačkama da se EK izjasni o – oslobađanju ratnih zločinaca, spomeniku Barišiću, rehabilitaciji Stepinca…
Kao da osim javnih pisama u diplomatiji ne postoji još niz efikasnijih metoda o kojima se ne talambasa. Sam Vučić koji „ceni Junkera“, ali ne i veštačko postavljanje paralele između Srbije i Hrvatske takođe je bio ljut. Na Junkerovom pismu, pogađate, u uobičajenom nizu „izređali su se“ i ministar Stefanović, i , naravno, Vulin. On je zavapio, a kako će Vlada posle toga ubeđivati narod da Srbija treba da se priključi EU!?
Ako se ima u vidu da regionalni problemi i svađe, dakle, ne mogu da se posmatraju izolovano od navodno željenih evrointegracija, skandalozni prijem Junkerovog pisma, nagoveštava još jednom odavno vidljivu rezervu i regresiju prema EU. I novu plejadu majstora za tesne (evropske) cipele.
Stavovi izraženi u ovom tekstu su autorovi i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.
Izvor: Al Jazeera