Šešeljeva ‘trojka’ u skupštinskom azilu umjesto u Hagu

Piše: Božidar Andrejić

Noj saradnje Srbije sa Tribunalom nije zavukao glavu u pesak, već među stranice nedavnih odluka sudova u Beogradu da je zakonito da se radikalska „Šešeljeva trojka“ ne mora izručivati.

Tako su Vjerica Radeta, Jovo Ostojić i Petar Jojić, optuženi  za pritisak na sud i pretnje svedocima u procesu svom vojvodi ostali u Beogradu, štaviše sve troje postali poslanici. A vlasti pre i posle izbora umirile savest da je domaće sudstvo stavilo tačku na slučaj tako da tu nikakav ni Hag ni Bramerc ni Ađijus nemaju više šta da traže. Zapravo, znale su da nije baš tako, ali je lepše zvučalo ako se bar javno stvori uverenje da je predmet stavljen ad acta.

Međutim, ni Hag ni Bramerc ni Ađijus, a bome, ni Savet bezbednosti ne smatraju tako, ne čini im se da Viši sud u Beogradu ima supremaciju nad međunarodnim pravom, pa evo ponovo traže „trojku“ , a za Srbiju zaključuju da neizručenjem nije ispunila svoje obaveze prema Tribunalu. Uz to „zabrinuti su“ pa je Tužilaštvu ostalo da se „nada da će se ova situacija hitno rešiti kako bi se Srbija vratila na status pune saradnje”.

Srbija skrenula s puta

U upravo podnetom redovnom šestomesečnom izveštaju  SB UN predsednik Tribunala Karmel Ađijus konstatovao je da nalozi za ovo hapšenje i izručivanje već 16 meseci nisu izvršeni što je „ozbiljan korak unazad na polju saradnje s Međunarodnim sudom i neprihvatljivo prenebregavanje primata koji zakonski akti Međunarodnog suda, imaju nad nacionalnim zakonom Srbije”.

Ništa bolja nisu ni zapažanja u izveštaju tužioca Serža Bramerca. On je naveo je da kancelarija Tužilaštva žali “što je Srbija skrenula s puta pune saradnje”. Takođe, “uznemirujuće  je” i što još ni za proteklu godinu dana nije imenovan novi glavni tužilac za ratne zločine. A još nije izvršila kaznu koju je Sud BiH izrekao u predmetu Đukić što je test opredeljenosti za regionalnu saradnju koja beleži opadajući trend kao što postoji i “neujednačen napredak suđenja za ratne zločine u Srbiji”.

U izveštajima je jasan zahtev da Srbija bez odlaganja mora da uhapsi i izruči troje optuženih, kad  već to nije uradila od januara 2015. kada joj je to zatraženo, kao što nije izvršavala ni naređenje da jednom mesečno izveštava Tribunal zbog čega to ne čini.

Kolikogod sve ovo bilo „vest dana“, nepovoljna intonacija ocena, posle nekoliko ranijih uzastopnih s pohvalama Srbiji, bila je u političkoj javnosti očekivana. Posebno posle rešenja Višeg suda u Beogradu od 18. maja po kojim je utvrđeno da „nisu ispunjene sve pretpostavke za hapšenje i predaju.“

Takvo naslućivanje u trenutku izricanja ove „presude“ izneo je, na primer, Rasim Ljajić kao šef Nacionalnog saveta za saradnju sa Hagom, rekavši da  „ćemo videti da li ćeTribunal nastaviti da vrši pritisak i prema SB UN i prema Briselu, od čega će zavisiti koliki će pritisak biti na Srbiju.“

Pritisci su, sad se vidi, nastavljeni i „prema“ Njujorku i „prema“ Briselu i nije jasno da li Beograd ima dublju strategiju za njegovo savladavanje ili izlaženje „u susret“ . Ili, pak, i dalje ostaje na stavu da su domaći sudovi sve završili. Kao što se je na tome i u samom Savetu bezbednosti insistirao Specijalni predstavnik Vlade Srbije Saša Obradović budući da „Zakon o saradnji s Hagom ne utvrđuje obavezu Srbije da isporučuje okrivljene zbog nepoštovanja suda.“

Problem očito i jeste u tome što ovakav stav zastupa domaći zakon, dok je „međunarodno tumačenje“ saradnje očito drugačiije i sveobuhvatnije.

U ranijim raspravama, osim predstavnika Tribunala, i pojedini domaći stručnjaci iz organizacija za ljudska prava zastupali su gledište da je izručenje  troje ometača svedoka „zakonito“, uprošćeno rečeno samim tim što je njihovo delo vezano za suđenje o najtežim zločinima. I više od toga, recimo, predstavnici Fonda za humanitarno pravo navodili su dva konkretna slučaja u kojima je Srbija postupila baš tako kako sada neće i zbog čega se joguni pred Hagom.

Potcjenjivanje posljedica

Obnavljanje javne priče o izručenju „trojke“ dodatno indikativnim čini i što je ovoga puta, bar u prva tri-četiri dana izostala bilo kakva javna reakcija srpskih zvaničnika na pritužbe „Hažana“ Savetu bezbednosti. Štaviše, i sami mediji koji su se time bavili više su prenosili najavu jednog beogradskog lista o tome šta će se desiti, nego što su se sutradan po istriverskoj sednici  bavili ovom temom.

Iz krila politike gledano, ovo prećutkivanje, značajnije je po tome što su potcenjene važne posledice ovih dvaju izveštaja. A njihov smer i sadržaj je, čini se jasnije i manje diplomatsko-eufemistički nego ranije, iznela ovih dana portparolka visoke predstavnice EU za spoljnu politiku i bezbednost Maja Kocijančič. I produbila rečenu Ljajićevu bojazan o smeru pritisaka.

Ona je naglasila da su „oni iz Brisela“ pratili Savet bezbednosti pomno, ali i sa velikom zabrinutošću negativni razvoj saradnje Srbije sa haškim Sudom. Očekivanja su da se „striktno“ preduzmu  svi neophodni koraci za punu saradnju, kao uslov i obavezu Srbije. Da se ne bi nagađalo šta će biti sa otvaranjem poglavlja 23. i 24. za pristup zemlje EU. U prevodu sa „briselskog“, taj proces lako može biti doveden u pitanje ili bar usporen.

Verovatno izgleda paradoksalno – ali u Srbiji „ove ere“ iščitavanje paradoksa možda je i jedini ključ za razumevanje društvenih i političkih procesa – i ogdovor na pitanje šta će se dalje dešavati sa (ne)izručenjem „trojke“ može se nazreti ubadanjem istog tog kalauza u ključaonicu Bramercovog izveštaja.

Tu je, recimo, naglašeno kako previše „političara i javnih ličnosti demantuju već uspostavljene istine, raspirujući etničke tenzije i ponavljajući nacionalističke slogane prošlosti“. Potom da i da su osuđeni za ratne zločine učestvovali u nedavno održanoj kampanji za parlamentarne izbore u Srbiji. “To što srpske političke partije traže izbornu prednost kroz podršku osuđenih za ratne zločine izaziva opravdanu zabrinutost oko posvećenosti Srbije za pravdom i pomirenjem“, kaže Bramerc. Pa dodaje da „srpsko pravosuđe mora da procesuira veliki broj slučajeva koji uglavnom, ali ne i isključivo, uključuju osobe srpske nacionalnosti osumnjičene za zločine…“

Šta je krajnja nužda

Srpske vlasti, a pre svega „svedržalac“ ovih dana bile su zauzete užurbanim i krajnje protivrečnim reklamiranjem niza drugih politmarketinških slučajeva i afera. Da ih ne nabrajamo, dovoljno je reći da je svaki od njih od Savamale do novih otkrića izdajnika i stranih plaćenika, pa i još jednog državnog udara pod okriljem stranih ambasada svojevrstan dokaz kako od svake stvari može da se napravi – vašar. Možda se i izostanak glasnijih reakcija na Bramerca, posebno Kocijančičevu, može protumačiti time da u scenarijima za mandatarove operetske javne igrokaze to samo još nije došlo na red.

U svakom slučaju, potez izručenja radikala će se svakako odlagati do neke krajnje nužde, a odlaganje će dodatno potpomagati i sva „nerazumevanja za Srbiju od strane regiona“. Dotle će se sve ono što je Bramerc naveo kao probleme, pa i puno toga preko, interpretirati za domaću političku upotrebu i na već osvedočen način – jadni mi, svi su se urotili protiv nas, ali pošto smo „mnogo najjači“ u svemu „ne može nam niko ništa“.

Otezanju će svakako doprineti i činjenica sa dodatnom političkom težinom – da je trojac Radeta-Jojić-Ostojić sada u „azilu“ skupštinskih klupa dodatno zaštićen poslaničkim imunitetom, a dama među njima još je izabrana za potpredsednicu.

Na potencijalno odugovlačenje s jedne i potrebu da se baš radikalno preseca „u krajnjoj nuždi“ (i za to smisli neki scenario koji će presecanje pretvoriti u novu istorijsku pobedu i hrabar liderski potez) s druge strane, ukazao je i sam kormilar trojca Šešelj kao (zaista dobar) pravnik.

Veli on, kao jedini koji se od političara oglasio „po Bramercu“ da je stav o neizručenju oprvosnažila najviša sudska instanca, pa je i samo obnavljanje procesa u Srbiji – ni govora o izručenju – moguće jedino ako neko krene da dokazuje da to troje nisu baš to troje, nego neki drugi, sa drugim identitetom.

Kako stvari sada stoje, za potez neke krajnje nužde Vučić kao otelovljenje (sve)moći standardno ima još jedan naslućujući i možda kad-tad primenljivi izlaz. „Natpisnik“ ovih redova sa punom odgovornošću je i dosad, a i ubuduće će, poput onog što neprestano govoraše da „Kartaginu treba razoriti“ i uz rizik da greši (što bi voleo) ukazivao na taj rezervni izlaz.

Gospodar je, naime, latentno spreman i na razlaz sa EU pa i na sankcije (koje po tom pravilu ovde ni za hiljadu godina ne mogu da naude) s obzirom kakvu (ne)državu polako uspostavlja razgrađujući institucije.

Jer ko još u logoru poštuje međunarodno pravo!

Stavovi izraženi u ovom tekstu su autorovi i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera