Sevdalinku više slušaju u Srbiji nego u BiH

Razgovarala: Saida Mustajbegović

O energiji koju širi truba iz Guče, ali i svemu što je prati i zaglušuje, nedavno je prezentiran dokumentarac “Drmaj trubom: film koji ne želi da bude dokumentarac” (Rock the Trumpet). Dokumentarac sniman od 2011. do 2013. godine dio je trilogije posvećene muzici sa ovih prostora koju karakterišu truba, sevdalinka i tamburica.

Iako je autor Sali Saliji Sallini (42, Gostivar), profesor režije na Fakultetu umjetnosti Univerziteta “Dokuz Eylul” u Izmiru, jednom od najprestižnijih u Turskoj, njegova priča je potpuno balkanska.

Sin hafiza iz Gostivara rođen je u Makedoniji i sa porodicom (jer je otac tu službovao) djetinjstvo proveo u srbijanskom gradiću Prijepolju, upisao studij u Sarajevu, zbog rata se vratio u Bitolj, potom emigrirao u Njemačku i na koncu Tursku, gdje je jedini profesor stranac na univerzitetu na kojem predaje.

Premijera ovog turskog dugometražnog dokumentarnog filma održana je u novoj zgradi Jugoslovenske kinoteke, a otvorio je prije nekoliko dana Festival mediteranskog filma u Splitu.

• Pričati priču “zvukom” poseban je izazov, naročito ako je riječ o trubama i Guči. Koje su to pogrešne interpretacije Guče koje su Vas ponukale da je ispričate kroz dva stara rokera koja su došla na taj festival u potrazi za trubom koja može odsvirati pjesmu Rolling Stonesa?

– Ta energija, taj slobodni i neukrotivi duh koji se putem jako specifične muzike u velikim količinama ispoljava u Guči je sociološki fenomen. Mislim da je to detalj koji me je naterao da odem do Guče i napravim film o istoj. Jer, po mom mišljenju, ako modernom društvu ili civilizaciji nešto nedostaje, to je taj paganski duh i ta energija.

Kao većina ljudi u bivšoj Jugoslaviji i današnjoj Srbiji, i ja sam imao informacije o Guči koje su više stereotipnog nego stvarnog karaktera.

Moć muzike

• Njemački reditelj turskog porijekla Fatih Akin snimio je film “The sound of Istanbul”, gdje je taj grad ispričao zvukom i nevjerovatan je osjećaj za svakog ko poznaje Istanbul. Šta nam muzika kaže o nekom gradu ili narodu što ne možemo naći u historiji ili muzeju?

Ima sociologa koji idu do te mere da kažu da istraživanjem muzike jednog naroda možete doći do spoznaje kako se u etičkom smislu vlada tim narodom.

Ne znam koliko je ovo tačno, ali mislim da potresno govori o tome do koje mere je muzika bitna. Mislim da bilo koji grad u svetu čine ljudi, mesta, boje, mirisi, muzika, slike…. Dakle, ovo su sve stvari koje imaju veze sa pamćenjem.

Muzej je nešto drugo. Tu je reč o materiji koja ne živi i koja nas obično fascinira starošću ili važnošću. 

To nije bila vrsta muzike koju pratim i slušam. Odrastao sam u Srbiji, i mislim da nije bitno da li voliš ili ne voliš tu vrstu muzike. Jednostavno, veza sa Gučom ima organski karakter.

Guča je retko viđena ekspresija jednog naroda. Toliko da, ako ste iz Srbije, vi možete to da ne pratite, ne slušate, ignorišete… To je Srbija. Sva ta muzika i atmosfera u neverovatnim količinama nosi duh ljudi iz Srbije u užem smislu, a u širem celog Balkana.

Taj duh ili mentalitet je toliko jak da u celoj priči da Sabor trubača u Guči više nije bio u mogućnosti da se opire… On je toliko snažan da je Guča morala u svet i tako je postala festival. Broj posetilaca ili broj zemalja iz kojih je bilo posetilaca na Festivalu u Guči veliki je.

Đura Mornar u filmu kada priča o Guči koristi antropološki izraz i za nju kaže da u sebi nosi “divlju pagansku energiju”. A ja mislim da ta energija pređe čak i muziku i trube u Guči – ta energija, posebno za strance, ponekad je zanimljivija od same muzike koja se tamo pravi.

Nažalost, sama Guča, od kada je postala festival, nasela je na ovo. Jer nijedna vrsta ludila ne može biti bitnija od suštine Guče, a to je Truba, trubački orkestar i muzika koju ti orkestri sviraju. “Ludilo” je privlačno, ali nije ništa originalno, jer ga svi festivali u svetu nude i pružaju.

Ovo je vreme kada treba da se prašta, ne zaboravlja, već nauči nešto od svog onog zla koje je zadesilo ljude i pokuša opet zajedno.

Kada nešto što ima kulturne, muzičke, pa čak i umetničke vrednosti, ograničite ludilom koje je samo u trendu (dakle prolazno), vremenom izgubite mase koje želite.

Da ne bih dužio: kada svira truba, maksimalno što ide uz nju je orkestar, dakle nema tu mesta gitarama, bubnjevima ili kako to jedan od protagonista mog filma Bebek kaže ‘letećim tanjirima’.

Mase je sve više zbog ‘ludila’, a sve manje zbog ‘trube’. Otprilike, ovaj momenat je onaj koji je mene pokrenuo, doveo me u Guču i naterao da napravim film o svemu tome. Moj film, sa svojim rokerima, ustvari, traži poslednjeg dinosaurusa u Guči, ne bi li spasao vrstu od nestanka sa planete zemlje.

Želeo bih ovo pitanje da završim tako što bih podsetio na reči Konfucijusa – on otprilike kaže ovako: “Ako želite da vladate jednim narodom, uništite mu muziku.”

• Mjesto premijere filma također nije slučajno izabrano. Zašto Jugoslovenska kinoteka u Beogradu?

– Bitno mi je da film na svoj put oko sveta krene iz mesta odakle potiče – Srbije. A kad je već reč o Beogradu, još od prvog momenta u glavi imao sam samo jednu adresu, a to je bila Jugoslovenska kinoteka.

Da je film religija, mislim da bi Jugoslovenska kinoteka bila nešto kao Carigradska Patrijaršija, Vatikan ili Meka. Tako da je za mene kao reditelja pre svega bila velika čast da sa svojim filmom odatle krenem svojim putem.

• Film već službeno živi i možete li nam opisati reakcije gledatelja u Beogradu, Izmiru ili Splitu? Da li su očekivane s obzorom na to da je kulturološki background gledatelja različit?

– Reč je o filmu koji  je tek beba. Mislim da će trebati još malo vremena i strpljenja da bih mogao dati precizan odgovor na ovakvo pitanje.

Trenutno mogu da pričam o nečemu što možemo formulisati kao prve reakcije. U Izmiru sam imao par specijalnih projekcija… Narod je jednostavno fasciniran celom tom pričom o Guči. Jednostavno pri gledanju, a i posle gledanja ih drži to neko uzbuđenje.

Radi se, dakle, o jednom nemiru kojim se ja ponosim, jer u svemu tome imam udela. U Turskoj su me posle tih projekcija, zanemarivši film, pitali gde je Guča, kako se tamo može otići.

Što se tiče premijere u Beogradu i prikazivanja na prostorima bivše Jugoslavije tu je priča već drugačija… Mada sam ja malo iznenađen jer je bilo ovacija kao da sam na fudbalskom meču, pokušaja pevanja i igranja… Zamislite da koncert pred 10.000 ljudi drži bend čije pesme niko ne zna i bend čije gotovo sve pesme publika zna na pamet. Otprilike, razlika je ta.

• Priča iz Guče dio je trilogije. Slijede filmovi o sevdahu u Bosni i Hercegovini i tamburici u Vojvodini. Nije slučajan izbor tema. Koliko ima veze sa vašom biografijom, mjestom rođenja – Gostivar (Makedonija), gradom odrastanja Prijepolje (Srbija)… Sarajevo, Njemačka, Turska?

– Naravno da nije slučajan izbor. Mislim da su te tri, nazovimo vrste muzike, sa jedne strane tradicionalne, dakle, pripadaju određenim delovima bivše Jugoslavije, a ljudi iz svih delova te države koja više ne postoji ih jako puno vole i slušaju. Mislim da je dosta bilo separatizma i da je vreme da se skoncentrišemo na one stvari kojima smo različiti, originalni a koje nas spajaju.

Ima momenata kada pomislim da sevdalinku više vole da slušaju u Srbiji nego u Bosni. A to ove mlade generacije ne znaju, stranci još manje. A ovo je vreme kada treba da se prašta, ne zaboravlja, već nauči nešto od svog onog zla koje je zadesilo ljude i pokuša opet zajedno.

Evo, nedavno su nam čak i poplave pokazale da mi moramo zajedno. A ja mislim da ne moramo, da mi to jesmo. A ovo je vreme kada je svet konačno shvatio da su različitosti u jednom društvu ustvari blago tog društva.

Moja priča, poreklo i sve to što ide kao prilog je nešto zbog čega sam ja jako svestan. Fasciniran sam time kako se ljudi i dan danas lože na priče vezane za religiju do te mere da mogu uništiti jedni druge.

Lično, ne verujem da je Bog zbog koga ljudi ubijaju jedni druge toliko mali da može da stane u crkvu, džamiju, sinagogu itd. Mislim da je On nešto univerzalno i iznad svih tih priča koje religije pričaju običnim smrtnicima.

• Koliko često je muzika politilizirana i zloupotrebljena? U jednom dijelu Bosne i Hercegovine uz riječ gusle ne veže se ništa lijepo, iako je taj instrument dio zajedničke prošlosti.

– Jako dobro znamo uticaj i snagu dokumentarca “Trijumf volje”, koji je režirala Leni Riefenstahl za nacističku Nemačku. Ovde je reč o medijumu čija je snaga u pokretu slika, međutim zvuk – dakle muzika, ništa ne zaostaje kada je reč o politici.

Politika po svojoj prirodi uvek želi da angažuje sve, ali baš sve od čega može imati koristi. Jedan od najvećih svetskih političkih analitičara Gaston Bouthoul rekao je onu čuvenu stvar da je politika kurva. Ovim, naravno, nije mislio na prostitutke, već je reč o duševnom stanju. Tako da me uopšte ne čudi priča o guslama, kao one priče čija je baklava, jogurt, burek ili tulumba.

U mom filmu se spominje Bob Dylan, koji je prkosio ratu u Vijetnamu i ostao dosledan tome. Takođe se spominju Thompson i Baja Mali Knindža, o kojima mislim da ne treba reći bilo šta jer je za ljude sa naših prostora sve jasno kao dan.

Mislim da polako izumire duh vremena u kom se nešto muzikom može ispolitizirati i zloupotrebiti. A to daje nadu za budućnost.

Izvor: Al Jazeera