Sjećanja mijenjaju prošlost, ali i kreiraju budućnost

Piše: Nataša Gvozdenović

’’Jadno je ono sećanje koje gleda samo unazad’’ – L. Kerol, “Alisa  sa druge strane ogledala”.

Mađarsko državno pozorište ’’Cziki Gergely’’ nalazi se u istoj zgradi u samom srcu Temišvara sa pozorištem koje pripada nemačkoj manjini u Rumuniji.

Politika pozorišta ’’Cziki Gergely’’ jeste da stvara savremeni teatar, naravno, onaj koji nas se tiče, ali duboko svestan mešavine jezika i priča na tlu kojem pripada.

Jednako promišljeno neguje se saradnja sa komšijama – sa onim autorima koji pripadaju prostoru regiona. Tako je u tom teatru Kokan Mladenović postavio Brehtovu ’’Prosjačku operu’’ (taj komad je postavio i u Sarajevu odmah zatim, kao vrstu njegove poruke regionu), a ovog aprila je u tom teatru Boris Liješević – dobro poznat sarajevskoj publici – pre svega po predstavama ’’Elijahova stolica’’ i ’’Brašno u venama’’, režirao komad ’’Mir u Itaki’’.

Tekst koji je pred vama, na jedan način, jeste priča o dve stvari – o naraciji kao načinu da se čovek vrati samom sebi i o identitetu kao jednoj od najvažnijih tema i zapita se: Ko sam ja ? Ko sam ja za svet? Šta je svet za mene?

Ako postavljamo sebi ta pitanja, onda smo u stanju i da ih redefinišemo. A, evo kako nas teatar čarobnom rediteljskom palicom uvodi u samo srce mita. I čini da se zapitamo.

Istinski osjećaj za mit

Komad ’’Mir u Itaki’’ jeste dramatizacija (koju je uradio Fedor Šili) istoimenog romana Šandora Maraija. ’’Mir u Itaki’’ je, da tako kažem, ’’Odiseja’’ po Maraiju. On priču o Odiseju (Uliksu) govori kroz tri glasa: Penelope, Telemaha i Telegonosova – dakle žene i dva sina, jednog kojeg Odisej ima sa Penelopom i drugog kojeg ima sa Kirkom.

Marai piše jedan vrlo moderan roman kroz ta tri glasa koja se na kraju, sva tri slivaju, na Itaku i slušajući i ispunjavajući Odisejeve želje otvaraju novi ciklus. Prve asocijacije kada se Odisej pomene su mi lutanje i povratak. Zapravo je to velika priča o identitetu, definisanju i širenju granica, ozledama i pobedama koje prolazi čovek na tom putu.

Ono dragoceno u predstavi, kako je postavio Boris Liješević, jeste jedan istinski osećaj za mit – koji je – kako to jeste kod Grka – lišen patosa, on je priča koja živi među ljudima, jer oni kojih više nema žive kroz one koji su ostali. Drugo što je važno je odnos prema vremenu, koje je u predstavi, kao i kod Grka, kružno, nipošto linearno.

Vremena se prepliću i jedan krug označava prelazak u drugi, prelazak u novu pleromu, u novi ciklus uz prisustvo božanskog. Odmah nakon premijere razgovaramo, kako je radeći predstavu izjavio da rad na ’’Miru u Itaki’’ doživljava kao povratak samom sebi.

Pre svega kroz proces rada.

“Roman ‘Mir u Itaki’ su mi zapravo oni preporučili. Dugo smo razgovarali o mom radu, možda dvije, tri godine i onda su mi ponudili Maraijev ’'Mir u Itaki’, koji nije preveden ni na engleski, ni na srpski“, ističe.

Na koji način je rad na ’’Miru u Itaki’’ menjao njegov odnos prema mitu?

“Marai ga je sam konstruisao i dekonstruisao. Čini mi se da ga je potpuno sačuvao i potpuno porušio u isto vrijeme. On, na neki način, počinje tamo gdje Homer završava, a Homer završava – srećnim krajem – Odisej se vratio na Itaku, pobio prosce….. A Marai kaže kroz Telemaha – stvarnost je opet drugačija od priče – mislim da je to mjesto gdje je Marai tražio svoju tematiku u nečemu što je mitos i nečemu što je logos. Marai kaže da ono što je za Homera sretan kraj, ostavlja 120 mrtvih ljudi na Itaki, puno krvi, puno dima. Itačani su navikli već da žive u tim okolnostima… i dolazi Uliks, koji se, kako je i po Homeru, vraća na Itaku i ne donosi nikakav mir. Donosi bijes na Itaku.“

Setila sam se jedne rečenice iz ’’Alise sa druge strane ogledala’’ – to kraljica kaže Alisi: “Jadna su ona sećanja koja gledaju samo unazad.” U ovoj predstavi sećanja mogu menjati prošlost, ali isto tako i kreirati budućnost. Setila sam se i Kalvina, da su želje već sećanja. I kao formule pristupa stvarima i kao tačnog osećaja za ciklično prolaženje vremena. Kao u predstavi ’’Elijahova stolica’’, stvari se slažu – krug po krug.

“Ono o čemu sam razmišljao dok sam čitao ovaj roman je kako prošlost nije neka završena stvar. Kako sadašnji momenat mijenja i prošlost, kako se pogledi na Trojanski rat i na Uliksa i na sve to što se desilo, kako se neprestano mijenja sa ljudima koje protagonisti susreću“, kaže Liješević.

Ljudi nisu samo sjenke

Promišljena je rediteljska strategija svakog delovanja na sceni bez prethodnog davanja striktnih uputstava – glumac sam čini, a reditelj ga vodi nevidljivim nitima unapred predviđenih koraka. Podela je urađena tačno, uloge glumci nose u sebi i izvršavaju ih samom svojom prirodom. Upravo o tome govori Balazs Attila.

“Prvo smo radili improvizacije, prve dve, tri nedelje, a samo je malo od njih ostalo u krajnjem kreiranju lika. No, one su veoma važne, te improvizacije su činile osnovni deo potrage  ali je bilo jako interesantno traganje, na način na koji nas je Boris vodio, traženje karaktera, koji odgovaraju liku. Bilo je veoma uzbudljivo“, kaže Attila.

Glumica  Ida Jarcsek-Gaza, koja izvrsno igra ostarelu Helenu, duhovito i britko, govori o radu sa Liješevićem i kao o posebno važnom njegovom odnosu prema vremenu

“Volim sam tekst, on nije u potpunosti savremen, a ne priča ni klasičnim jezikom mita, negde je između, a Boris je radio tako da smo i mi mogli razumeti i osetiti te duboke teme kroz taj jednostavan i ljudski rad sa njim. On ga i postavlja u jedno atemporalno središte iz kojeg se Maraijev tekst najbolje oseti i razume“, tvrdi ona.

Veliku sagu o identitetu i ljudskoj sudbini Liješević postavlja zatvarajući jedan ciklus i otvarajući novi – stavljajući nam do znanja da ljudi nisu samo senke koje lutaju dolinom, nego ispunjavaju sopstvene sudbine, izrastaju, dok oni koji nisu tu žive kroz one koji su ostali, a sa kojima su u krvnom srodstvu. Liješević novi ciklus ostavlja otvorenim, da se priča nastavi.

Izvor: Al Jazeera