Slučaj Janković: Popularnost koja se ne oprašta

Piše: Ratko Femić

Mediji bliski vlasti danima izveštavaju o tragediji od pre 22 godine, kada se iz pištolja Saše Jankovića, zaštitnika građana, ubio njegov prijatelj. Prvo su rekli da treba da podnese ostavku zbog toga što je imao nelegalan pištolj, ali kad se ispostavilo da je imao oružni list, krenulo je podgrevanje sumnji da je nesrećnog mladića neko ubio i to zataškao. Slučaj je istraživao istražni sudija i davno je okončan, povezani sa tragičnim događajem prošli su poligrafski test, tri veštaka su svedočila i zaključeno je da nema elemenata krivičnog dela.

Ministarstvo unutrašnjih poslova samo je dodatno zamutilo vodu selektivnim objavljivanjem informacija, koje su prethodno doturili uslužnim medijima, a sam ministar je navukao sumnju na ombudsmana izjavom da on ne može da tvrdi da li se nesrećni mladić „sam ubio ili se desilo nešto drugo“. Niko dosad – pa čak ni kada je Janković dva puta biran na funkciju ombudsmana i prošao bezbednosnu proveru – nije potezao ovaj slučaj, za koji se znalo, bar u Loznici i bar među Jankovićevim vršnjacima. 

Kad su nađeni odgovori na neka od postavljenih pitanja tema je postala zašto je Janković, tada 23-godišnji student, uopšte imao pištolj. To je u ovom kontekstu potpuno irelevantno, a i ovi koji sada postavljaju to pitanje, današnji naprednjaci, a tadašnji radikali, tih godina su, u vreme njihovih ratnih avantura, malo bolje stajali s džebanom. Ko zna šta bi tada ispadalo iz njihovih ormana.

Hajka

Orkestrirana kampanja – vlasti i telala iz poltronskih glasila za sporoumne – protiv Jankovića traje već neko vreme. Bilo je i ranije pokušaja da se načne kredibilitet ombudsmana. Kad god bi se preosetljivi vrh vlasti osetio pogođen Jankovićevim primedbama na rad institucija, sledila je odmazda.

Optuživan je da je psa rase Dogo argentino prijavio kao mešanca, a pitanje njegove plate (koja je poznata još od prvog izbora na funkciju ombudsmana 2007. godine) potezano je kad god bi izneo neke primedbe na rad institucija.

Ministar Stefanović ga je optužio da radi protiv interesa Srbije. Tako to radi današnja vlast. Prvo vas optuži da ste izdajnik, zakači vam metu na leđa, a onda vam taj isti ministar koji vam je nalepio tu etiketu – koja se ne toliko davno računala kao presuda prekog suda – pošalje obezbeđenje, koje je Janković, naravno, odbio.

Nije ovo nešto što nismo već gledali, doduše u nekom malo starijem filmu. Osnovni obrazac ponašanja “službe” ne menja se decenijama. Menjaju se samo nalogodavci, a svakome može da se napakuje po potrebi. Zato se po dolasku na vlast odmah preuzimaju službe bezbednosti, a otkako je SNS uzjahala, njihov koordinator je premijer Aleksandar Vučić.

A zašto Janković baš toliko žulja predstavnike vlasti?

Hajka je započeta posle incidenta na Paradi ponosa, kada su pripadnici Žandarmerije pretukli premijerovog brata Andreja, koji je sa obezbeđenjem hteo da prođe kroz kordon. Premijer je rekao da se Andrej uredno legitimisao i da je dobio batine samo zato što je njegov brat, te da postoji snimak koji to pokazuje. Taj snimak nikada nije prikazan, a iz zapisnika objavljenih zahvaljujući Jankoviću videlo se da se premijerov brat i njegovo obezbeđenje nisu baš ponašali kao revnosni građani, već da je tu bilo i pretnji i napada na žandarme. Ništa strašno, poslovična bahatost rodbine srpskih funkcionera, a i ne bi bilo prvi put da je nekom političaru jezik bio brži od istine.

Skretanje pažnje

Zatim je Janković izneo sumnje da Vojnobezbednosna agencija prisluškuje i prati opoziciju i sindikalne lidere, pa čak u Skupštini čitao dopis jednog pripadnike te službe o praćenju aktivista Srpske radikalne stranke. Kada je ombudsman zahtevao da proveri te sumnje, ministar odbrane je odmah postavio pitanje motiva. To je baš misterija za ministra vojnog, jer čovek tog kapaciteta ne zna da je to, ustvari, delokrug rada zaštitnika građana, njegova ustavna i zakonska obaveza da proveri da li je bilo kršenja prava građana.    

Izveštaj zaštitnika građana za prošlu godinu pokazuje da je stanje ljudskih prava u zemlji zabrinjavajuće, da pravosuđe još nije stalo na noge i još sijaset primedbi.

A onda je Janković rekao još jednu jeres – da premijer nije doprineo utvrđivanju istine u vezi s padom helikoptera kada je poginulo sedam ljudi, jer je izjavom da ne da ministre zdravlja i odbrane prejudicirao rad državnih organa i usmeravao javno mnjenje. Uzgred, slučaj Janković je skrenuo pažnju sa raspleta afere helikopter i potpuno je oslobodio pritiska javnosti, koja ja insistirala na tome da su ljudi gurnuti u smrt zbog insistiranja ministra odbrane da posada poleti uprkos lošim vremenskim uslovima, odbijanju MUP-a da izvrši taj zadatak i upozorenja da takvo angažovanje nije u skladu sa procedurom. Tako su jednim udarcem ubijene dve muve – jedna afera je zataškana otvaranjem druge, koja usput može da našteti ugledu onoga ko nešto prigovara.

Taj stalno nešto traži, zahteva, pa su pokušali da mu kažu: ”Polako Jankoviću. Uspori malo. Kud si pošao? Nije ti ovo put kojim se ređe ide. Ovo ti je, moj bratac, put kojim se ne ide. Ne u ovoj zemlji.”

Pošto se nije obazirao, rešili su da ga uspore, zasad samo da mu podmetnu. 

Neoprostiva popularnost

Mada, nisu ovde samo Jankovićeve primedbe problem, jer mi u Srbiji odavno nismo imali ovakvu vlast – jaku, a toliko nesigurnu u svoje mogućnosti i kapacitete. Zato je problem svako u koga ljudi imaju poverenje, jer zna se kome ovde samo sme da se veruje, a građani Srbije, po istraživanju CeSida, imaju veće poverenje u zaštitnika građana Sašu Jankovića nego u Vladu, predsednika, Skupštinu i sudstvo.

Upravo to je jedan od razloga za kumulativni udar na zaštitnika koji je popularnost stekao zato što samo radi svoj posao, doduše savesno, a to uz ovakvu vlast, koja svaku kritiku doživljava kao napad – u čemu joj svesrdno sekundiraju udvorički mediji – često izgleda kao hrabro suprotstavljanje političkoj samovolji. Nije valjda da se partija koja ima većinu u parlamentu i toliku podršku naroda uplašila popularnosti Jankovića.

Jeste da ga mediji kandiduju za vođu opozicije, ali to će biti pre zbog toga što u toj nesrećnoj opoziciji ne vide nikoga drugog u koga imaju toliko poverenje. Ako je iko od Jankovića napravio poželjnog kandidata, to je onda vlast, njena paranoja i reakcije na primedbe koje je on iznosio u okviru svojih ovlašćenja.

Tek bi mu sada, uz ovako visok rejting, porasla popularnost ako bi ga smenili. To bi pojačalo strepnje vlasti da opozicija slučajno ne dobije neku ličnost kojoj ljudi veruju i iza koga bi mogli da se svrstaju razočarani i neopredeljeni. Ima tako nekih koji strepe više od pada rejtinga nego od bankrota, a čaršija već bruji da nije razlog baražne vatre po zaštitniku njegov rastući rejting, nego opadajuća popularnost premijera.

Pošto su mogli da ga smene, ali nisu smeli i imali zbog čega, prihvatili su se proverenih metoda – lične diskreditacije, da čovek koga počnu da mrcvare sam odstupi i zaštiti sebe i porodicu brutalnog medijskog silovanja i provlačenja kroz kaljugu. No, izgleda su se preigrali. Janković je smireno dočekao napade i nema nameru da ode. Sad je postalo gusto. Probali s boka, frontalno i ništa. Moraće da lansiraju neku novu aferu da se zaboravi Janković. Dobio je ogromnu podršku građana i javnih ličnosti, koji su svojim potpisima stali uz ombudsmana. Lep je to gest, ali je jadna i bedna zemlja u kojoj građani moraju da štite zaštitnika.

Stavovi izraženi u ovom tekstu su autorovi i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera