Srbi slabo razabiraju srpski

Kada je prvi ozbiljni mislilac politike i države, veliki Platon, stvarao delo Država, kako bi pokazao na kojim principima i vrednostima počiva dobra država, poučen primerima loših država koje su se nizale u viševekovnoj istoriji Helena, potražio je temelje na kojima bi mogla i morala postojati dobra, prava, pravedna i umna država.

Smatrao je da ljudi koji upravljaju državnim poslovima, na svim nivoima vlasti, moraju biti umni ljudi, najbolji znalci tog složenog i važnog posla. Platon je, beleži dr. Dragoljub Živković, duboko verovao da ljudi moraju proći najveći stepen obrazovanja da bi mogli znati upravljati državom, pod uslovom da imaju u sebi najveće sposobnosti koje čovek može imati.

Dakle, znanje plus sposobnost, treba da krase političare. Platon je smatrao da ljudi koje ne krasi slobodoumnost i ljudi ekonomski zavisni od drugih, bogatih ljudi, ne mogu biti dobri političari.

Proučavajući državna uređenja, Platon je došao do zaključka da su demagozi najveći neprijatelji države i naroda. To su oni, govorio je, koji, svojim političkim delanjem lažu, varaju, govore jedno, a rade drugo, predstavljaju se narodu kao jedini istinski borci za istinu, pravdu, slobodu i korist naroda a, zapravo, time samo unose zablude, smanjujući sposobnost ljudi da shvate istinu i da razlikuju dobro od rđavog (zla).

Dodajmo tome moć sredstava propagande i informatike kosmičkih razmera i ne čudimo se, navodi Živković, što ogromna masa naroda prihvata te demagoške vrednosti kao prave i istinske.

Elita odvojena od naroda

Držeći svetinu u potpunoj pometnji, političari na drugoj strani, daleko od svojih podanika, stvaraju, prema sebi, birano društvo, ne samo u svom zabranu, institucijama vlasti, nego i kada se odmaraju i opuštaju (piju, pevaju, prežderavaju se, kockaju, kada u posebnim klubovima budu posluživani s potpuno obnaženim mladim damama među kojima se nađe i poneka maloletnica…), kada u prostorima samo za njih rezervisanima čine razvrat i gde je sloboda prevršila anarhiju, oni su osigurani, ograđeni visokim duvarom.  

Narod ih i takve obožava, željan ih je i, s drhtavim rukama, svake večeri pritiska dugmiće na upravljaču, čekajući da se pojave na magičnoj „škatuli laži”. Tako se između sveta političke elite (na balkanskim prostorima, u Srbiji naročito, veoma blizu rulje!) stvara, na jednoj strani svet politike i njenih ništavnih protagonista predstavljenih kao velikaši i svet koji ih obožava čuvajući istovremeno svoju zabludu koju su im lažni idoli servirali.

Iako je za očekivati da, ako ne svi, ono barem većina političara bude vična govorancijama, da razumljivim jezikom i najobičnijem građaninu jasno saopšti ono o čemu govori, u Srbiji se neguje sofisterija, namerno izvrtanje istine, pravljenje lažnih zaključaka i prividnih dokaza, nešto slično palijativu, leku koji samo privremeno uklanja bolove ili sredstvu koje je polumera, delimično rešenje.

Da bi se često i mucav, najčešće nerazumljiv govor što više približio onima koji će u te zamršene reči potpuno poverovati, oratori viču, neki zavijaju, larmaju (arlauču), mašu rukama i jednim kažiprstom, kolutaju očima, prenemažu se, čak i cmizdre, moleći da se laži progutaju.

Govori su im istovetni, reči se ponavljaju, ne zanima ih kakvog su intelektualnog dometa oni kojima se obraćaju, bitno je samo koliko su brojni. Govorka se da ima i onih koji bi pristali da pored sebe imaju znalca (poslednji poznat mi slučaj je kolega Tomislav Jakić, svojevremeno spoljnopolitički savetnik hrvatskog predsednika Stjepana Mesića) da im, naročito u posebnim prigodama, napišu lep govor, ali pod uslovom da se to nikad ne sazna, da to bude njihova pamet. Zato ih i ne koriste, a i kako bi kada smatraju da niko od njih nije umniji.

Nedić, Ljotić,  Milošević, Milutinović, Šešelj, Nikolić…

Što su poruke koje se šalju puku dalje od logike (i pameti) lakše se primaju i prihvataju. Poput one koju je u svom govoru (2. novembra 1941) Adolfu Hitleru (kojeg je veličao i oduševljavao se njegovom politikom) poslao Milan Nedić, predsednik kvinslinške vlade, rekavši da je Srbija prva zemlja koja je (hapšenjem, zajedno sa Romima, ubijanjem i zatvaranje u logore) „rešila jevrejsko pitanje”.

To je shvaćeno kao nešto što je „u redu”! Nemci su Beograd i Srbiju nekoliko puta bombardovali, ali sve je nekako zaboravljeno, jedino poneko, tu i tamo, zavapi zbog rušenja i paljenja (bombama) bivše Narodne biblioteke, nedaleko od Kalemegdana. Pri tom nema pomena o tome da niko nije dva dana ni pokušao da (u)gasi požar na srušenom hramu kulture i nešto blaga spasi. 

Nakon raspada Jugoslavije Srbe je je potpuno zaveo Slobodan Milošević, vođa koji nikad valjda u svojoj podužoj eri vladanja nije narodu rekao nešto suvislo, što bi pogodovalo njemu i državi. Kako razumeti njegovu poruku na Kosovu: „Ako ne znamo da radimo, bar znamo da se bijemo”, izrečenu 1990. godine, nego kao poziv Srbima na samouništenje.  Naravno, poslušali su ga. Njegov naslednik na srpskom tronu, Milan Milutinović poneće se kao neozbiljna i osoba nedorasla i poziciji i vremenu. Na pitanje novinara da li je Beograd svestan da odbijanje Sporazuma sa kosovskim Albancima, izgovorivši (Rambuje, 1990) vodi u rat sa NATO, lakonski i nimalo državnički odgovorio: „Que sera, sera.“ (Šta bude, biće).

Pobrojati sve „jasne” i „dobronamerne” poruke Vojislava Šešelja građanima Srbije, Bosne i Hercegovine, Hrvatske, Makedonije, Crne Gore i Kosova nije lako. Nema sumnje, sve su pune mržnje prema drugima, poziv na rat, prekrajanje granica… Ipak, najčuvenija je ona o liniji razgraničenja prema kojoj su u sastav Srbije ulaze ne samo „srpsko Kosovo, srpska Makedonija, Srpska Crna Gora i Srpska BiH, nego i delovi Hrvatske pravcem Karlobag, Karlovac-Virovitica”. Bezbroj puta je to izgovorio (i pored suglasnika s kojim ne stoji najbolje), a broj građana koji su mu poverovali neverovatno je veliki. Čak i danas.

Nikolić takođe zaslužuje epitet lupetala i njegovi „intelektualni” izleti u javnosti biće, nakon silaska desnice sa scene, valjda podrobnije analizirani. Valja, ipak, stalno podsećati na njegovu izjavu, prilikom ispraćaja svog idejnog vođe (Šešelja) u Hag, na beogradskom Trgu republike, 23. februara 2003. godine – Ako neko od vas u idućih mesec ili dva vidi negde Zorana Đinđića – recite mu da je i Tito pred smrt imao problema sa nogom. Dvadeset dana kasnije Đinđić je ustreljen, a on i njegovi radikali su likovali. I to se „primilo” kod Srba!

Posljednji veliki obmanjivač

Sada je u orbiti novi svemoćni vožd (vođa), gospodar svega u državi, Aleksandar Vučić. Njegove preteće izjave tokom sukoba na prostorima bivše Jugoslavije dobro su poznate. Sada se, kaže, promenio. Nakon što je ušao u vladu (kao potpredsednik i koordinator svih službi bezbednosti) počeo je da govori tiho, valjda želeći da stekne utisak staloženog i razumnog čoveka, ali se brzo promenio.

Vremenom je postao glasniji, maše rukama, preti prstom… Na sednicama vlade, pričao mi je jedan dugogodišnji ministar, ume da vređa, psuje… Kada je reč o odstupanju od radikalske ideološke matrice većina je sklona tvrdnji da je to ostalo, samo je sada u uvijenoj, prikrivenoj formi.

Kako Srbi ne vape za jakim institucijama oni u svom državnom provizorujumu prave prostor za jakog „domaćina”. Njemu bezgranično veruju, sve mu je  dopušteno i sve mu paše. „Radim marljivo, koliko sam fabrika otvorio? Kada me budu smenili za 10 godina neće moći da okreče sve te fabrike i neće kolima moći da obiđu sve puteve koje sam napravio”, citira ga Mijat Lakićević (Peščanik, 19. decembra prošle godine). Proverite na beogradskim pijacama, svi veruju da je On izgradio te (nepostojeće) fabrike i puteve. Naravno, posle mnogo ponavljanja i On počinje da veruje!

Ako zagrebete malo po srpskim usijanim mozgovima otkrićete da je i dalje jaka vera u (jednog dana!) pripajanja dela Bosne (Miletov begovat), da Kosovo nije izgubljeno… Od juče je malo problematično (NATO je garant granica svim članicama!) sa vraćanjem „drugog oka”, Crne Gore u srpski okvir, ali i to je upakovano u ono – jednog dana!

Setite se nekih državnih dušebrižnika koji upadoše u Crnu Goru na dan izbora, pre dva dana, možda isti ti navijači (falio je bivši vođa AV) već su se sjatili u Skoplje. Da brane Srbe i Makedonce od Albanaca, nego šta! U petak, (28. aprila) nakon što crnim platnom prekriše Spomenik zahvalnosti Francuskoj na Kalemegdanu (zbog oslobađanja Ramuša Haradinaja), Kosovari su Knez Mihailovom proneli tridesetak metara dug pano na kojem su fotosi Srba stradalih tokom sukoba na Kosovu. Zastao sam, poklonio se svim kosovskim žrtvama i dok su, uz psovke upućene Albancima, NATO alijansi i Amerikancima, zamicali ka Terazijama pomislih kako one zbog koga zapravo to sve rade i na haju za njihove žrtve.

Vreme je da Srbi malo prouče svoj jezik i bolje razume(va)ju rđave i podmukle poruke svojih vođa sa skupštinske govornice, trgova i televizijskih ekrana. Setih se i Mehmeda Spaha(e), Sarajlije, prvog Muslimana u Vladi Kraljevine SHS.

Kada je postavljen za ministra finansija u kabinetu Ljubomira Davidovića (1924) ovaj doktor pravnik nauka i poznati šeret izašao je za govornicu i rekao: „Znao sam, bogami…” i pošao u klupu. Vratili su ga, znajući da ima  dodatak. „Znao sam, bogami. Il’ je hazna prazna ili su ključevi (od državne kase – p. D.B.) kod Vlaha, dok ste mene izabrali.” Jasno i s puno duha. Kajti je Spaho pravne nauke završio u Beču, a ne na Megatrendu.  

Stavovi izraženi u ovom tekstu su autorovi i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera