‘Srce Srbije’ između demarkacije i registarskih tablica

Piše: Božidar Andrejić

Mnogo se toga u Srbiji, a posebno u vezi s Kosovom (izvinite, Kosmetom!) dade razumeti samo uz pomoć fantastike.
Zamislimo, zato, ovakvu situaciju: demonstranti, n.n. izvršioci i pristalice „Samopredeljenja“ Aljbina Kurtija demonstriraju – žestoko do gađanja bazukom  zgrade Skupštine Kosova – protiv demarkacije granice sa Crnom Gorom. A „oficijelci“ iz Beograda, patriote i sve brojnije „nacionalno svesne“ organizacije i pokreti, uglavnom osuđujući nasilje – a neke, bome, i ne osuđujući, naprotiv – podržavaju ove proteste.

Jer, kako može „južna srpska Pokrajina“ sama s drugom državom, da prepravlja i utvrđuje granicu. I to onu Titovu, za čije „crtače“ još uvek mnogi tvrde da su bili veoma profesionalni i pažljivi.
I još: kad bi ti „kosmetoljupci“ bili duhoviti kao što nisu, pa još ljubitelji i epske fantastike kao što ne znamo da li jesu, mogli bi da svoje akcije i performanse organizuju sa  motom: da li se sveti knez Lazar borio za nebesko carstvo „krst časni i slobodu zlatnu“ ili za „statusno neutralne“ registarske tablice i profitno nimalo neutralne mobilne operatere iz „uže Srbije“. (nostalgičnog li izraza!)

Šta je važnije – razgraničenje ili glasanje

No, ništa od ovakve maštovitosti – sve sama suva realnost. Više nego vrela prištinska tema o razgraničenju sa „Milostanom“, u Srbiji, zvaničnom Beogradu, ali ni u redovima nacionalne desnice ne nailazi ni na približno adekvatnu upitanost. A nekmoli na protivljenje kakvo bi se očekivalo od subjekata koji se kunu u Kosovo kao „srce Srbije“, u neotuđivost ustavne preambule i nikad-priznanje „lažne države“, naravno pod uslovom da su takve zakletve iskrene, a najčešće nisu.

Čak i više od toga. Kad su, recimo, samim početkom septembra novinari u Gračanici o tome zapitali novopečenog potpredsednika SNS i (i dalje v.d.) direktora Vladine Kancelarije za Kosovo Marka Đurića, jednog od mladih lidera koji se kao kosovobranitelj i predvodnik tehničkih pregovora u Briselu ne skida sa TV-ekrana, on je izvrdao izjašnjavanje. I to je bio samo nastavak „serijske ćutnje“ , izbegavanja odgovora, a u najnovijoj fazi odsustva zalaganja i protiv razgraničenja i protiv glasanja o njemu.

Rekavši da  Beograd „ne natura političku volju političkim predstavnicima Srba na Kosovu“, on je sledećim citatom (ako ga čitalac razume!) demonstrirao način kojim se skreće tema pitanja: “Vrlo dobro znamo u kakvim uslovima oni žive i vrlo dobro znamo da ne bi bilo ni u redu, ako hoćete ni politički, ni na drugi način pošteno da mi preko grbače našeg naroda ovde na Kosovu i Metohiji igramo neke druge velike političke igre. To od nas nećete videti, ali ono što hoćete videti, to je svaki oblik podrške za srpske političke predstavnike koji su legitimno izabrani, za njihovu političku borbu za više prava Srba.”

Međutim, za ovakav odgovor kapitalan značaj ima i zaobiđeno pitanje. Novinari nisu, naime, Đurića pitali da li sama demarkacija Kosova sa Crnom Gorom krši Ustav i narušava voljeni i propagandno okamenjeni suverenitet Srbije, već da li bi protivustavno bilo – glasanje Srpske liste za to.

Uzgred, ali nimalo nebitno, srpski sajt sa Kosova sa koga je pozamljen, ovaj citat donosi pod nadobudnim naslovom: „Marko Đurić: Glasanje srpskih poslanika za demarkaciju državne granice Crne Gore i Kosova nije u suprotnosti sa interesima Srbije“.

Ustupak za ustupak pod ‘hladnim tušem’

Da je granica „državna“ i da glasanje nije „u suprotnosti sa interesima“ pokazao je, primerice i razgovor sa sada direktorom Radio Beograda, a do nedavno šefom Vladinog Biroa za odnose sa medijima Milivojem Mihajlovićem vođen drugog dana najnovije tehničke runde pregovora Beograda i Prištine u Briselu.

Na pitanje da li je politički svrsishodno da Srbi u kosovskom parlamentu glasaju za demarkaciju, ako zauzvrat Priština otkoči  i ubrza formiranje Zajednice srpskih opština o čemu se takođe pregovara u centru EU, on je odgovorio potvrdno. Jer, tumači – tako je u politici – za nešto što se daje, mora nešto i da se zauzvrat dobije.

Reklo bi se, zasad, da i vlasti u Beogradu uvažavaju ovakav zaključak iako stvari toga dana izgleda nisu stajale tako kako su javnosti prikazane. Jesu prezident i premijer Kosova Hašim Tači i Isa Mustafa „otkočili“ osnivanje zajednice srpskih opština i stali iza te odluke, jeste u Briselu tog dana kamerama televizija predstavljen napredak i novi – tako se to zove – Upravljački tim za ZSO. I rečeno, evo ubrzo i Zajednice, pod „mudrim rukovodstvom“ Tima i kosovske vlade.  Pa sledstveno, biće i srpskog glasanja za demarkaciju. Ali je ubrzo stiglo i „hladno tuširanje“.

Kosovska glavna pregovaračica Edita Tahiri izjavila je da taj Upravljački tim ’ajd što nije novi, ali nije ni primljen u prostorije EU, a portparolka visoke spoljnopolitičke predstavnice Maja Kocijančič je demantovala da je tih dana uopšte razgovarano o ZSO, kako se u Beogradu televizijski tvrdilo.

No to su „tradicionalni“ sitni ukrasi na teškoćama ćudljivih briselskih pregovora. A i pitanje demarkacije Kosova i Crne Gore, a sa njim i pojava „nepatriotskokg“ ignorisanja ove teme – i nekih još važnih i sličnih njoj – u srpskoj javnosti, ili bar umanjivanja njenog značaja, aktuelna je mesecima.

Toj se aktuelnosti proteklih dana pridružila i – novost. Ne samo u upravo opričanim briselskim dogodovštinama, već je sve preraslo u važne adute u trouglu/četvorouglu SAD, Evropa, Kosovo i Srbija. Crna Gora, pak u ovom trenutku, je kao po strani, jer je, kako bi rekao, a rekao je, Milo Đukanović „što se tiče demarkacije granice, uradila sve što je trebalo i da nema nikakvo nerazumevanje s vlastima Kosova …“

Srpska lista žmuri na ‘lažnu državu’

I, iako se  sve ovo tiče suštinskih teritorijalnih i suverenitetskih pitanja, po viđenju glavnih igrača u spomenutom četvorouglu u prvi plan je stavljena  pragmatična realpolitik. Evropa  je uslovila viznu liberalizaciju za Kosovo rešavanjem ovog pitanja, potpedsednik SAD Džozef  Bajden je, po svemu sudeći, požurivao Kosovare da otkoče formiranje Zajednice srpskih opština.

Prištevci su se „popalili“ na požurivanje, računajući da bi srpska strana trgovala po gornjem receptu. Konačno, u sve su upletene evrointegracije regiona u vidu one šargarepe na štapu, mučnih pragmatičnih zahteva i poželjnih koraka.
No, da li je „materijalni supstrat demarkacije“ usled političkih procesa njime izazvanih ostao po strani?
Sam kosovskocrnogorski Sporazum napravljen je, da podsetimo, posle primedbi meštana više sela iznad Rugovske klisure, u blizini vrha Čakor, koji su tvrdili da će demarkacijom granica njihova imanja pripasti Crnoj Gori. Odnosno da će Crna Gora upasti 40 kvadratnih kilometara na kosovsku teritoriju. Odgovoreno im je da je sve bilo u skladu sa Ustavom SFRJ iz 1974. (lepo kažemo, ništa bez Tita i njegovih kartografa!)

Unutar Kosova, međutim, sada vri i glasanje se odlaže, kako je obrazložio premijer Isa Mustafa i zbog pretnji po život pojedinih poslanika, a na bazi  restlova primedbi o „teritorijalnoj šteti“. Opozicija je protiv, ne pominje kvadratne kilometre, ali tvrdi da sporazumom Kosovo gubi 8.000 hektara teritorije, što liderima „Samopredeljenja“ može biti i samo puki izgovor.

Spas u glasanju može doneti Srpska lista koja u ovom međudržavnom ugovoru žmuri na „lažnu državu“, ali, osim ZSO, ima još neke nove uslove. Da li će onda trzavice u Prištini  prestati, ili će ih novi zahtevi Srba potencirati?
Međutim, sa srpske strane Rubikon je pređen i,čini se, iako je po redu važnosti demarkacija pitanje o kome bi se moralo više „suverenitetski“ galamiti nego o tablicama, neće tako biti. Tablice i slično moći će se i dalje „vašarizovati“ jer se narodu kao identitetska pitanja još uvek mogu prodavati bizarije, ali od razgraničenja se, izgleda javni vašar više neće praviti.

Da li je to indikativan znak i na šta ukazuje?

Pored svega, i uprkos svemu, može biti da beogradske vlasti, i prethodna, a naročito ova, dubinske poteze u vezi sa Kosovom ili odgađaju, ili rešavaju iza zatvorenih vrata, istovremeno nadižući populističku graju zarad unutrašnje publike, nacionalno desno orijentisane populacije i birača oko, doduše životnih i važnih, ali nipošto strateških pitanja. I potpisivanje Sporazuma o pridruživanju i saradnji Kosova i EU prošlo je bez beogradskog odijuma.

Vruć krompir

Ako u svemu ima neke strategije, ona se  prvenstveno sastoji u tome da se dobija na vremenu, da procesi osamostaljenja odmiču. A oni, vidi se u međunarodnoj zajednici odmiču i autonomno od Srbije (prijem Kosova u međunarodne organizacije, možda i u Generalnu skupštinu UN…) što prolazi li, prolazi, uprkos protivljenju, opet delom da se time umiri i anestezira nacional(n)istički korpus.

Tako se vruć krompir pune normalizacije koju traže Evropa i SAD, ili čak neka vrsta konačnog priznanja, odgađa do neke sledeće vlasti. Ili do svršenog čina koji će se već nekako obrazložiti i onima u Srbiji koji veruju u suverenitet tablica, duplih institucija i plata, parkova mira u obliku žardinjera, ili autonomiju Severa. Pritom, i pitanje severa Kosova se još zadugo može prodavati kao iluzija, ako ne o „srcu Srbije“ , ono kao o nekoj važnoj „srčanoj pretkomori“. I služiti za razna potkusurivanja.

Međutim, s druge strane, očiti su i potezi koji idu van užarenog verbalnog političkog mejnstrima odbrane papirnatog suvereniteta. To su procesi koje sadašnje, na pregovore priterane vlasti, pod pritiskom međunarodne zajednice sprovode na mnogim planovima  – ekonomskom, kulturnom itd. koji odista suštastveno mogu i treba da relaksiraju odnose i dva entiteta i Srba i Albanaca, pritom ne samo onih u Srbiji.

Takve su inicijative u okviru Berlinskog procesa: primera radi, autoput do Drača preko Niša, Merdara, Prištine i Tirane, iako još u nacrtima ne izaziva u javnosti revolt ni koliko samo jedan propeler na onom „Raminom dronu“ na utakmici.
Kad pomenusmo Edija Ramu (a sve je evidentnija strategija da se kosovski čvor raspliće preko Tirane), on, tada kao gradonačelnik Tirane, ali i Salji Beriša kao predsednik Albanije, pre petnaestak godina – zapamtili smo iz razgovora s njima – poručivali su: kad bi i nas i Srbiju sa sve Kosovom, EU primila bar u neko svoje „predsoblje“ mnogi (tadašnji) problemi bi nestali.

Vremena i ljudi, a naročito političari se menjaju, ali se čini da i sad nešto od takve vizije visi nad (Zapadnim) Balkanom. Demarkacija i EU – to je kao „Bog i šeširdžija“, sanjamo i dalje…

Stavovi izraženi u ovom tekstu su autorovi i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera