Srpska ‘orbana gerila’ protiv ‘izdajničkih’ NVO

Srpski sabor Zavetnici  – ima i takvo jedno desno udruženje u Srbiji –  podneo je ovih dana Skupštini Srbije predlog zakona o nevladinim organizacijama finansiranim iz inostranstva koji traži i zabranu onih čije delovanje je, kako se kaže, antiustavno.

Povod je nađen u tome što su višednevni studentsko-građanski protesti u Srbiji u političkom pojmovniku ovog udruženja dobili epitet široko rabljen u devedesetim – izdajničkih i stranoplaćeničkih, posebice soroševskim parama. Od kakve ocene ni vlast nije imuna, ne samo zbog zdušnog učešća u promociji ovih epiteta u pomenutim godinama prošlog veka.

Kad u Srbiji neko podnese predlog zakona, makar to bila i ozbiljna opoziciona stranka, ali ako nije vladajuća – uobičajilo se već davno da to bude bagatelisano i očas dobije status institucije zvane „da ti pljunem pod prozor da ti se klizaju kokoške“.

Uostalom, takvu sudbinu najčešće imaju i mnoge krivične prijave koje zbog anomalija na koje ukazuju ili koje se podmeću „nanišanjenim“ počiniocima, dobiju – zavisno od glasila u kome se plasiraju – veliki publicitet, ali završe kao pomenuta kokošja inicijativa. Ili kao neko politički obojeno spin-podmetanje.

‘Čajnik’ raste u ‘ekspres-lonac’

Zavetnička legislativna akcija u ovom trenutku može da dobije i jedan i drugi epilog. Međutim, posmatra li se u okolnostima koje smo ovde, na ovim stranama uobičajili da nazivamo „podesnela Srbija“, pretnja ovakvim zakonom ukazuje na najmanje tri znakovita pitanja.

Da li je ova akcija samo propagandno-promotivna za dalje razrastanje ove organizacije? Da li će Skupština predlog uopšte razmatrati? I kakva može biti uloga i upotreba Zavetnika na haotičnoj srpskoj političkoj sceni? Gde desnica jača uprkos tome što su stranački programi toliko izmuljani da je gotovo nemoguće koristiti klasičnu sociopolitikološku levo-desnu skalu?

Ponovno isplivavanje Zavetnika na javnu i medijsku površinu ovog je autora podsetilo na junaka onog vica što je razbio čajnik kad je počeo da šišti i ispušta paru, budući da je pre toga sirotana zveknula lokomotiva koja je slično, samo malo jače, šištala.

No, asocijacija nije zbog pukog vica, već zbog poruke koju on nosi, pogotovo ako se u njegov sadržaj kao opasnost između čajnika i lokomotive „udene“ i ekspres-lonac. Što u primitivnom i nestručnom načinu upotrebe nije ni malo bezopasna naprava.

Elem, ne samo autoru ovih redova, već i još ponekim odgonetačima srpske politike, ovodnevna činodejstvija oko Zavetnika – u gradaciji vica – učinila su se takvim kao da su oni već u stadijumu – ekspres-lonca.

Vest o ovoj zakonodavnoj inicijativi, naime, ubrzo je u delu „patriotske i tabloidne štampe“ počela da se proširuje „dokazima“ o „sorošoidnosti“ protesta i izdajništvu pojedinih NVO-a. Stvari su najlakotnije personalizovane na poznate „izdajničice“ kakve su odavna, pa i u retorici sada vladajuće elite – recimo Nataša Kandić, Sonja Biserko, Borka Pavićević i druge, ali i NUNS i pojedini kako se govori CIA i NATO-mediji.

Primera radi, Televizija Pink je odmah po „prokolaloj vesti“ o predlogu u jutarnjem programu ugostila jednog od lidera Zavetnika, Stefana Stamenkovskog. On je u osamnaestominutnom razgovoru sa inicijativi sklonim voditeljem „zakucao“ optužbe izdajnika. Ali je i – za jedan sloj gledalaštva – veoma ubedljiivo i elokventno (ovo nije sarkazam!) pojasnio kakva je razlika između NATO-plaćenićkih NVO i materijalnog upliva (ma šta upliva, ima i bujica para!) iz Rusije na pojedine medije i udruženja, kakvi su i Zavetnici. Veli, za razliku od Zapada, Rusija se „uopšte ne meša“ u unutrašnju politiku Srbije!!!

A što se samog zakona tiče, govorljivi i edukovani Stamenkovski je poentirao podatkom da slične imaju i SAD i Rusija, kao i odnedavno zbog toga visokohvaljena Orbanova Mađarska koja se istakla baš u borbi protiv nekad Đerđa, a sad Džordža Soro(š)sa.

Podrška iz krila SNS-a

Na dnevno-pojavnom planu tabloidne „napisotine“ (zaštićeni B. A. naziv žanra!) i TV-obretenja u slavu Zavetnika nisu zaradile značajnije reakcije kao kad su prošle godine slične izreke rezultirale dosad neuvaženom krivičnom prijavom nekih od i sada prozvanih.

Međutim, s druge strane, oglasio se Vladimir Đukanović – Đuka, poznavocima indikativan kao dobar drug i „prijatelj“ što premijera, što predsednika Vučića.

Đukanović je, inače, javno deklarisan kao glasnogovornik onog „zbirutka“, da ne kažemo – krila, u članstvu SNS koje je odano desnoj, proruskoj, od SRS-ovskog radikalstva slabije odvojenoj opciji. On je na sajber-žutoidu, dakle na sajtu Standarda u svojoj kolumni podržao usvajanje ovog predloga Zavetnika.

Ključno „parče“ njegovog komentara glasi: „Da se razumemo, nemam ništa protiv nevladinih organizacija, ali imam protiv njihovog političkog uticaja, posebno protiv njihovog političkog aktivizma. Taj uticaj i aktivizam se dotiraju, što se letimičnim pregledom na sajtovima tih organizacija može videti, jer, po pravilu, glavni donatori su ambasada Velike Britanije, ambasada Holandije, ambasada Norveške, Soroš instituti za otvoreno društvo, Rokfeler fondacija, USAID kao organizacija američke vlade, Nacionalni institut za demokratiju (NED) itd.

Nemam ništa protiv ovog vida finansiranja, ali sam pristalica da se onda zakonski takvim organizacijama onemogući bilo kakav politički uticaj u zemlji. Ne može onaj ko se finansira iz inostranstva da se politički aktivira i da vrši uticaj u Srbiji. Zato sam saglasan sa inicijativom pokreta Zavetnici… Sa obe ruke glasaću za takvo zakonsko rešenje.“

Iz citiranog neko bi, kao u mnogim drugim situacijama, mogao zaključiti da će predlog u Skupštini postati Zakon. Pogotovo što takav stav zastupa tako ugledni SNS-ovac.

Ali, u srpskoj politici – znamo – „ni ono što bidne, ne mora da znači“, a Đukanović  se i dosad u sličnim prilikama kad mu stav ne prođe, „tešio“ što  ispada stranci koristan „čuvar staroradikalske vatre“.

Slikanje na groblju

Utoliko je, pak, inicijativa Zavetnika značajnija što zanimljivo, amalgamski, kombinuje sva tri pitanja što ih je, po nama, inicirala.

Prvo, predlog nije „lažnjak“, a ako i ne prođe,  udruženju će rezultate doneti i njegovo očito propagandno usmerenje. Veća je verovatnoća, a to uverenje dele i neki pomniji analitičari u Beogradu, da neće proći u Parlamentu, čak može biti i odbačeno za svrstavanje na dnevni red.

Ali, svakako, bilo kakva rasprava o njemu povećaće rejting ovog Udruženja. A ono je na prethodnim vanrednim parlamentarnim izborima, svojim ad hok, pomalo gerilski izvedenim hepeninzima i performansima, žustrim i radikalnim govorima, iako ne vidno potpomognuto od vlasti uspelo da sa mladom Milicom Đurđević kao nosiocem poslaničke liste osvoji oko 50.000 glasova.

Daljoj popularnosti doprinela su javna „dokazivanja“ dobrih  veza sa Rusijom. Pomenuti predsednik Stefanovski u pomenutoj emisiji je to naročito isticao. Pamti se i kontroverzno „slikanje“ sa ministrom inostranih poslova RF Sergejem Lavrovim pre nekoliko meseci na Groblju oslobodilaca Beograda.

Pomenuta gospođica Đurđević i još dve koleginice dobile su od (Vulinovog) Ministarstva  za rad, socijalu i „tako dalje…“  da se približe na manje od 30 metara i čak i fotografišu sa gostom. Kontroverza je, međutim, tada proširena činjenicom da se na snimku vidi i „znameniti“ Nemanja Ristić koga je u to vreme kao gonila kao policija zbog sumnje na učešće u „puču u Crnoj Gori“.

On je takođe u delu štampe označen kao „zavetnik“, ali je zavetnica Đurđević to demantovala, što ako je tačno samo ukazuje da se u takvim krugovima, na takvim događajma i „slikanjima“ lako zajedno nađu problematični likovi.

Ali, dokazuje i tezu onih koji zapažaju da se takvi, kao i (sada pod kontrolu stavljeni) navijači, mogu smatrati „paraorganima paravlasti“ koji često sinhronizovano deluju sa tajnim službama ali i zvaničnim organima.

Međusobno ‘prihranjivanje’ desnice

Takvi Zavetnici, delom i stoga, ne mogu da računaju na podršku njima srodnih desnih partija u Skupštini poput DSS, Dveri i radikala. Još jači razlog – to je odgovor na drugo pitanje – može biti i taj što su im jaka i opasna konkurencija.

Bez obzira na „sličnost po desnosti“, sudeći po njihovim vidljivim liderima – Zavetnici su jedan moderniji, osvešćeniji i obrazovaniji sloj u odnosu na Dveri i SRS, a dinamičniji od DSS.

Konačno, daleko su urbaniji od bradate desnice sa redenicima i noževima iz reinkarniranih devedesetih, a i savremeno „orbaniji“ u skladu sa novom, na populizmu sazdanom evropskom i svetskom desnicom.

I, treće: vladajući konglomerat partija verovatno ne bi podržao predlog iz lukavijih, lukrativnijih i dugoročnijih razloga. Njemu, a posebno vodećoj SNS –  simbolično, ali jasno – odgovara držanje Zavetnika i inih sličnih u statusu do „ekspres-lonca“. Tako, s jedne strane Evropi dokazuje da u SNS-Srbiji ne prolaze lako desne ideje, a da je, s druge strane, dovoljno demokratska jer „toleriše“ cvetanje svih idejnih cvetova, pa ne guši ni desnicu. Koja je desnija od nje, ili bar dobro maskira i „prihranjuje“ desnicu u njoj samoj.

Jer, za domaću javnost i „đukinovštinu“ unutar stranke (pa i koalicije) sve ono što promoviše desnu, nacionalnu (i prorusku) opciju dobro dođe vladajućoj stranci budući da i njenim krvotokom teče mnogo krvnih zrnaca takve boje.

Dugoročna, pak, mogućnost da se desni čajnici i ekspres-lonci preobraze u lokomotive, takođe postoje. Najbolji dokaz je uspon Dveri koje su i pored slabijeg procenta njihovog Boška Obradovića na predsedničkim izborima, ipak pokazale da se i same, bez koalicione podrške mogu popeti do blizu izbornog cenzusa.

A u idejnom karakazanu Srbije ne bi bilo iznenađenje da mnogo čajnika i ekspres-lonaca koji zajedno šište skoro kao lokomotiva, nekom ne dadnu ideju da lokomotivu i napravi. Kad se već svi naviknu na taj zamamni zvuk devetnaestovekovlja.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera