Srpska svijest i naše istine

Piše: Idro Seferi

Da je postojao Aleksandar Vučić početkom devedesetih, želim da verujem da na prostoru bivše Jugoslavije ne bi bilo ni rata, ni krvoprolića. Ne onaj Vučić, nego ovaj, sadašnji, prvi potpredsednik Vlade Srbije, ili kako ga zovu, njegova visost PPV.

Želim da verujem da čovek ima pravo i na greške i na promene razmišljanja.

Izgleda mi kao veliki, duboki san iz kojeg nema razgibavanja, ma koliko se trudili raznim vežbama i jutarnjom jogom. U svakom smislu, nešto mi ne štima. Duboko smo i dugo spavali, ali eto, nešto nismo trezni.

I da se ne vraćam, samo radi reda da ponavljamo i da uđe u zapisnik istorije, recimo, Aleksandar Vučić nekada nije bio ovaj čovek. Mnogi srpski lideri nisu bili ovi isti ljudi. Da ne krivim Srbe, mislim političare, jer zbilja, srpski narod i srpski političari jesu različiti, mada bi sada beogradsko kvazicivilno društvo htelo da se brani kako to nije tako. Ali, ja verujem ljudima malo više nego njima i političarima. Međutim, spinovanje, to jest lažiranje, može da učini čuda.

 Čovek kao što je Aleksandar Vučić je jako potreban, ne da bi izdao Srbe i zadovoljio druge, međutim bez nekog razumnog sagovornika  u regionu nigde se neće stići.

Aleksandar Vučić je nekada bio član Srpske radikalne stranke i vođa, donekle glavni akter. Spominje se i to da je bio ministar koji je cenzurisao medije, a i sad se priča da ih kontroliše. Ali u svakom smislu, to nije ni važno, jer verujem da se u principu mediji sami kontrolišu. Ko je mogao da spreči (osim smrti), novinara i urednika Slavka Ćuruviju da piše sve što je pisao dok ga nisu ubili u Beogradu. Jeste, sad bi neki rekli, “ali on je mrtav”. Pa i vi ste! Makar Ćuruvija živi kao ponosno ime.

Potrebni razumni sagovornici

Dakle, Vučić je postao zvezda svega i pop ikona srpskog društva. Nemam ništa protiv, a zašto bih i imao. Želim da verujem ovom čoveku. Kako se kaže, ako vidite čoveka kako pokušava nešto da popravi, zašto da ga zaustavite – neki možda pametan savet može da ga unapredi u završnom činu te lepote.

Regionalno gledano, čovek kao što je Aleksandar Vučić je jako potreban, ne da bi izdao Srbe i zadovoljio druge, međutim bez nekog razumnog sagovornika svugde u regionu nigde se neće stići.

Vučić je postao čovek koji rešava stvari. Unutar Srbije on se bori protiv organizovanog kriminala i korupcije, a takođe želi da bude čovek na koga se oslanjaju stranci, na koga, što bi Albanci rekli, čovek može imati besu.

Proteklih dana dogodilo se nekoliko stvari. Na neke je javnost malo više obratila pažnju, na neke manje, ali u svim tim stvarima bio je prisutan Aleksandar Vučić.

U intervjuu za beogradsku televiziju Pink, Vučić je, između ostalog, pričao o strašnim ubistvima šestorice mladića u kafiću Panda kod gimnazije u Peći, na Kosovu 1998. godine. Rekao je da postoje indikacije da taj zločin nad mladim Srbima možda nisu počinili Albanci.

Druga stvar je bila njegova poseta Kosovu. Ispred manastira Gračanica, Vučić je rekao da Srbija želi mir, ali da neće zaboraviti svoj narod tamo.

Odmah nakon toga sledi razgovor sa beogradskim knjževnikom Svetislavom Basarom za Novi Magazin, gde je Vučić rekao da će promena svesti Srba biti najteži posao. Verujem da je, govoreći o tome, mislio na razne stvari. Međutim, nije do mene da kažem šta Srbi treba da menjaju. Ali, želim samo da objasnim neke događaje o kojima se slikovito-cenzurisano obaveštava javnost u Srbiji. Možda će to pomoći da Vučić ipak postane srpski Vili Brand, da ne bude da sam rekao Margaret Tačer.

Kafić Panda i šest nevinih mladića

Bilo je to malo pred zimu i kolona vojnika je išla za povorkom koja je otpratila tela šestorice mladića iz Peći. Tih dana nije bilo lepo živeti u Peći. Nakon vesti da su ubijena šestorica njih i ranjeno 15 mladih ljudi, sve se promenilo. Bilo je tenzija i napetosti. Saznali smo da su ubijeni u kafiću Panda, koji do tada mnogima nije bio poznat jer se nalazi iza dvorišta gimnazije koja nije u centru grada. Kafić je na sporednom putu. To sam video tek nakon rata kad sam pošao u gimnaziju i to mesto još stoji tako, prazno.

Neki moji drugari su išli u razred sa nekima od ubijenih. Na trećem spratu zgrade opštine ušao sam da podignem platu mog oca i zatekao devojku koja je bila zadužena za finansije kako gleda kroz prozor i plače. Nisam znao šta reći, osećao sam se krivim i tužnim, ipak su mi bili bliski godinama. Bilo je to ratno stanje i skoro smo bili navikli na sukobe, policiju, vojsku u gradu i pucnjave, granatiranje u okolnim selima. Po mojim saznanjima, u gradu, Oslobodilačka vojska Kosova nije postojala i nije delovala. Bila je to nedelja nekoliko zločina na Kosovu, pogibije stranih diplomata i protesta protiv misije posmatrača.

Stanje svesti je stanje znanja, edukacije, različitosti, pravde i nepravde i razlikovanja onoga što svi religiozni veruju, dobra i zla.

Taj događaj će se smatrati osvetom OVK-a za ubistva Albanaca na granici sa Albanijom, međutim to nikada nije dokazano. Policija je uhapsila 34 osobe tri dana nakon ubistava u gradskom naselju Kapešnica. Navodno su četiri mladića bila angažovana za ubistva. Međutim, to nikada niko iz međunarodne zajednice nije potvrdio. Sve u svemu, to će služiti kao okretnica situacije i mogućih novih sukoba. 

Godinama se pričalo, i priča se, kad su godišnjice tih događaja i razumem da porodice tih ljudi nisu mirne, kao što niko ne treba da bude dok se ne sazna istina. Taj događaj je iskorišten da se uradi dosta promene svesti.

Želim da znam ko je odgovoran za takva ubistva i za ubistva svih ljudi na Kosovu – Srba, Albanaca i drugih. Ja se ne plašim, ja želim da znam jer nemam šta da krijem.

Postoje sigurno i Albanci koji su ubijali Srbe na Kosovu iz osvete, zbog pljački nakon rata, starce i mlade, napili se pa hteli da ubiju nekog i išli do srpskih mesta, kuća i slično. Ali ja nemam ništa s njima, oni ne pripadaju meni, ja želim da ih vidim u zatvoru.

Promena stanja svesti nije stvar koja se dešava učinkom nečega. Stanje svesti je stanje znanja, edukacije, različitosti, pravde i nepravde i razlikovanja onoga što svi religiozni veruju, dobra i zla.

‘Albanci, a ne ljudi’

Najava, odnosno zabrana posete Aleksandra Vulina, Đakovici, nakon što bi posetio druga mesta na Kosovu, u srpskim medijima bila je skoro pa važnija od celog Božića. Badnje veče i Božić imaju simboliku mira, ljubavi i novog rađanja, početka. Ali nekako ne možemo na Kosovu da slavimo Božić bez mešanja politike. Malo mi je teško da verujem da su političari toliki vernici. Ali i da jesu, hej, ja ne tražim mikrofone i pratnju kad idem u crkvu ili džamiju, iako to baš ne radim često.

Promena stanja svesti je važna kad se kaže cela istina, ona istina koja može da boli, ali da osećaj pravde zadovolji porodice žrtava, ma koje nacionalnosti one bile.

Žalosno je videti vesti u Srbiji da su Albanci protestovali zbog dolaska Srba u Đakovicu. To nije promena svesti i zato možda treba početi od ljudi na vlasti. Jako mi je žao što vernici nisu mogli da stignu do svoje crkve. Inače, podržavam tezu da crkva igra veću ulogu u društvu na Kosovu, pozitivniju, ne samo kod Srba, nego da ima jake veze i osećaj i za Albance. Ne treba da mešamo crkvu u politiku. Verski praznici i objekti ne trebaju da služe za obračun, nego za povezivanje.

Regionu je potreba jedna Srbija, jedna srpska Vlada koja će promeniti svest svima nama.

Vulin je rekao da oni koji su protestovali tamo možda jesu Albanci, ali ljudi sigurno nisu. Pa, šta reći.

Albanci u Đakovici, koje nijedan srpski novinar nije baš pitao zašto protestuju, protestovali su jer je Đakovica jedan od gradova gde je najviše ljudi stradalo tokom rata. Oni su protestovali jer su dugo tražili svoje ljude i odgovore o onome što se dogodilo. Ako neko sumnja, samo potražite informacije o masakru u selu Meje kod Đakovice.

Ne kažem da ovo treba da služi kao prigovor za zabranu posete, povratak Srba i slično. Ali, bez suočavanja sa prošlošću neće se moći dalje. Bez uvreda, ljutnje i nervoze, Kosovo i Srbija su trebali da prevaziđu politiku i da traže nestale na Kosovu. Ne mislim da bi se srpske ili albanske porodice protivile tom okviru, ako već zahtevaju da im se nađu najmiliji. Ne verujem da postoje porodice koje kažu, ‘nađite samo našeg sina’.

Istina i laži

Regionu je potrebna jedna Srbija, jedna srpska Vlada koja će promeniti svest svima nama. Jedna Srbija koju ćemo svi da volimo. Jedna Srbija koja će nama ukazati da svi treba da imamo volju da idemo dalje i da rešavamo sve probleme. Jedna Srbija koja za sledeću godišnjicu nekog zločina neće pričati o agresiji, nego o ljudima i ljudskim životima, bez obzira na njihovu nacionalnu pripadnost.

Želim da verujem da je ovaj Aleksandar Vučić čovek koji je promenio svoju svest. Koji očigledno dobija na onome na čemu je Zoran Đinđić gubio. Želim da verujem da možemo da gledamo jedan drugog kao pojedince, a ne kao narode. I da će Vučić i ostali pričati i sa albanskim novinarima i ljudima bez prepucavanja.

U suprotnom, nismo ništa naučili ni od jednog rata. Laži mogu dovesti do zabune kad je trenutak za istinu. Ako sad ne budemo rekli istinu, nećemo moći nigde, ima da se i dalje mrzimo do besvesti, da širimo nezadovoljstvo. Ne verujem da ćemo moći da prođemo bolje nego neke zemlje koje će svi da mrze i čuvaće nas da se ne pobijemo, kao pse koje drže vezane lancima, dovoljno dugim da se hranimo, ali i dovoljno kratkim da ne stignemo nigde gde predstavljamo opasnost.  Zato, istina.

Stavovi izraženi u ovom tekstu su autorovi i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera