Sto (pedeset) godina samoće Makonda

Piše: Zorana  Šuvaković

“Mnogo godina kasnije, pred strojem za streljanje pukovnik Aurelijano Buendija setiće se onog davnog popodneva kada ga je otac poveo da prvi put vidi led”. Kažu da se Gabrijelu Garsiji Markesu ova rečenica učinila savršenom za početak romana o kojem je godinama sanjao i da mu je pala na pamet pre malo više od pola veka, kada je svoju porodicu , suprugu Mersedes i dva sina, vozio starim Opelom iz Sijudad Meksika u Akapulko.

Tog trenutka propalo je prvo porodično letovanje za koje su dugo skupljali pare, a kasniji nobelovac okrenuo je svoj stari Opel, vratio se u prestonicu Meksika, zatvorio se u svoju “mafijašku pećinu” (Tako je sam nazvao svoj odvojeni kutak u iznajmljenoj kući ), i počeo da piše Sto godina samoće, roman koji je u celini izašao 1967, pre pola veka i označio vrhunac onoga što je nazvano latinoameričkim literarnim bumom.

Šteta za porodicu  koju je kolumbijski pisac lišio brčkanja u Akapulku višestruko je nadoknađena na globalnom planu: Sto godina samoće prodato je u 30 miliona primeraka, prevedeno na četrdesetak jezika, a za ovaj roman kažu da je nešto najbolje što je napisano na španskom jeziku još od Servantesovog Don Kihota (Pablo Neruda). Usamljeni kontinent je postao magično realan, a Salman Ruždi prepoznao je Indiju u Markesovom Makondu: “Njegovi biskupi su moje mule, njegove ulične pijace su moji bazari. Njegov svet je moj svet preveden na španski. Čudo je što sam se u to delo zaljubio, ne zbog njegove magije već zbog njegovog realizma”.

Nikaragvanska pesnikinja Djokonda Beli (69) nije jedina koja Garsiju  Markesa izdiže na pijedestal najvećeg latinoameričkog heroja, iznad Simona Bolivara i Hosea Martija: “On je od Latinske Amerike stvorio jedinstveni i prepoznatljivi identitet”.

Kastrovom smrću završen dvadeseti vijek

Ne zna se više ko je prvi rekao da je sa odlaskom Fidela Kastra najzad sahranjen 20. vek, ali za samo 24 sata po smrti vođe kubanske revolucije (25. novembar) ova metafora se medijski raširila i postala opšte mesto. Slika ogromnih  teških vrata  koja se najzad zatvaraju dok sa druge strane ostaju pisci, sineasti, filozofi, mislioci, memoari, svetski ratovi, fašizam, Oktobarska revolucija, Španski građanski rat, Berlinski zid i njegov pad, televizija radio, kule bliznakinje…Sve to je nekako prekriveno belim prostirkama i zatvoreno zajedno sa Fidelom. Garsija Markes otišao je dve godine ranije a u godini koja dolazi setićemo se još jedne velike metafore –one o Makondu, i o latinoameričkih “sto pedeset godina samoće.”

Kada je Fidel Kastro sa bradatim gerilcima ušao u Havanu i sa vlasti zbacio diktatora Batistu, svetski levičarski intelektualci počeli su da dolaze u Kubu kao u svoju novu Meku. Tamo se dešavalo nešto novo, tamo se budila nada u bolji svet, tamo su levičari našli utočište posle razočarenja u sovjetski staljinizam. Bilo je to “doba nevinosti”  pisao je španski pisac Manuel Vaskez Montalban.

Sa razumevanjem i podrobnim poznavanjem Montablan u knjizi I Bog je ušao u Havanu opisuje početak i razvoj kubanske revolucije: “Te 1961. kubansku revoluciju mazila je  pazila inteligencija levičara iz celog sveta”. Žan Pol Sartr i Simon de Bovoar putovali su na Kubu i sa oduševljenjem isticali da im je Fidel Kastro prijatelj.

Mnogi pripadnici latinoameričkog literarnog buma, napisali su zapažena dela i pre nego što je otpočela kubanska revolucija, ali svetsku pažnju bum je stekao tek kada je maleno ostrvo pošlo svojim nezavisnim putem i oduprlo se imperijalnoj velesili. Gabrijel Garsija Markes, meksički pisac Karlos Fuentes, Argentinac Hulio Kortasar, Peruanac Mario Vargas Ljosa i mnogi drugi, svi su oni svrstani u “literarni bum” tek kada se Havana od tropskog Las Vegasa, pretvorila u revolucionarni centar novog sveta. 

Bum je stvaralačka eksplozija

Termin bum označio je kako literarnu stvaralačku eksploziju, tako i ogroman čitalački interes za te pisce koji je probuđen događanjima na Kubi. Narodna revolucija imala je magnetnu moć na kontinentu koji je bio oblaćen korumpiranim diktaturama i zanemarenim sirotinjskim masama. Vodeći svetski intelektualci stavili su se na stranu revolucionarnog eksperimenta.

I Kastrova vlast pomagala je literarni bum. Samo neki mesec pošto je Kastro ušao u Havanu otvorena je Kuća Amerike. Bila je to istovremeno izdavačka kuća, literarni prostor, sastajalište redakcije časopisa. Jedno od svojih prvih velikih dela Smrt Artemija Kruza o neuspešnoj revoluciji u Meksiku, Karlos Fuentes napisao je u Kubi.

Poznato je da je peruanski pisac, Mario Vargas Ljosa (80) u svojim kasnijim godinama, do dana današnjeg, ostao oštar kritičar Fidela Kastra i levičarskih pokreta i priklonio se na stranu desnice. Nobelovac koji je nagradu u Stokholmu dobio tek 2010., dvadeset i osam godina posle njegovog nekadašnjeg drugara Markesa doživeo je svoju ideološku metamorfozu još sedamdesetih i  od tada u svojim redovnim kolumnama po evropskim listovima oštro se obrušava na levičarske režime dok u neoliberalizmu vidi samo vrline.

Ljosa je međutim u prvim godinama bio oduševljen Kastrovom Kubom i kao član upravnog odbora Kuće Amerike čak je tvrdio da bi “I najveći maniačni kritičarski duhovi imali problema da opovrgnu izvanredne rezultate na Kubi”. Argentinski pisac Hulio Kortasar, autor romana Školice takođe je bio očaran Kubom. U pismu svom prijatelju napisao je da “jednom kada dođeš na Kubu , nećeš hteti da sa nje odeš”.

Markes se dugo držao po strani

Za razliku od drugih pisaca koji su odmah bez zadrške uronili u revoluciju Garsija Markes držao se podalje prvih nekoliko godina. Radio je jedno vreme za agenciju Prensa Latina koju je osnovao Če Gevara, ali je iz nje otišao kada je ovom novinskom agencijom zavladala struja tvrdolinijaša. Preselio se u Meksiko i tamo napisao svoj najčuveniji roman . Tek nešto kasnije kada se dobar deo intelektualaca udaljio od Fidela Kastra zbog njegove represije prema kritičarima revolucije, on se i lično upoznao sa El komandantom i ostao sa njim prijatelj do kraja života. Nikada ga nije javno kritikovao, ali je uticao da se neke njegove odluke u vezi sa progonom disidenata promene.

Mnogi drugi pripadnici latinoameričkog literarnog buma prekinuli su bliskost sa Fidelom Kastrom onda kada je njegova tolerancija prema drugačijem mišljenju počela da se tanji. Ključni događaj koji je doveo do raskida levičarskih intelektualaca i pisaca sa kubanskom utopijom bilo je hapšenje pesnika Eberta Padilje 1971. koji je mesec dana bio zatvoren da bi na kraju bio nateran da izrekne javnu samokritiku i odrekne se svoje poezije. Padilja je bio vrhunski kubanski intelektualac i poliglota koji je za vreme Batiste bio proganjan pa se vratio na Kubu tek kada je diktator zbačen.

U javnoj samokritici koju je izrekao pred Društvom pisaca, Padilja je po nalogu Kastrovog režima priznao da je agent CIA i sve koji su ga branili optužio da služe imperijalizmu i da su izdali revoluciju.

Nekoliko dana kasnije oko 60 intelektualaca iz celog sveta među kojima su bili  Žan Pol Sartr, Suzan Sontag, Oktavio Paz, Karlos Fuentes, Margerit Duras,Vargas Ljosa, Alberto Moravija, Simon de Bovoar, Huan Gojtisolo, potpisali su pismo u kome su se distancirali od revolucije koju su do tada zdušno branili. Garsija Markes nije bio među potpisnicima tog pisma . Jedan prijatelj ga je, ne mogavši da ga tada nađe, potpisao, verujući da bi to Markes svojevoljno uradio. Ali nedugo potom rečeno je da ni Markes ni Hulio Kortasar nisu potpisali to pismo.

Ljosa nikada nije zavolio Kastra

Razdor medju latinoameričkim piscima ostao je do dana današnjeg i to se moglo videti na nedavnom Sajmu knjiga u Gvadalahari gde su se mnogi književnici našli zajedno u trenutku kad se čulo za smrt Fidela Kastra.

Za Marija Vargasa Ljosu, smrt Fidela Kastra je “kraj jedne farse” kako je rekao u Gvadalahari za madridski list El pais. “Fidel Kastro je očarao, zaludeo i obmanuo moju generaciju”. Sve je bila laž.  Peruanski nobelovac je siguran da istorija neće oprostiti Fidelu Kastru. Ljosa je napisao u svojoj nedavnoj kolumni da je preminuli vođa pritom vakcinisao čitav kontinent protiv društvenih utopija.

On veruje da je primer “najdugovečnijeg diktatora na latinoameričkom kontinentu” služiti u budućnosti da se spreče “ krvave revolucije i opake represije” koje one sa sobom nose. Ipak “ne mogu da se oduprem osećaju da sa njim odlazi i san koji je uzburkao moju mladost kao i mladost mnogih pripadnika moje impulsivne i nestrpljive  generacije “.

Iako je po pisanju Gabrijela Garsije Markesa, Fidel Kastro obožavao književnost i čak je govorio da bi u sledećoj inkarnaciji voleo da bude pisac, mnogi su kubanski pisci otišli u egzil bežeći od njegove osude i kazne. Drugi su se odlučili da ostanu na Kubi ali su zbog svog “antirevolucionarnog pisanja” skrajnuti i ostavljeni da životare na nekom sitnočinovničkom mestu.

Od najpoznatijih pripadnika latinoameričkog buma, među živima je samo još Mario Vargas Ljosa kome nije ostala ni trunka nade u ostvarivost “utopije o boljem svetu”.  

Ostao je Makondo čiju okruglu pedesetogodišnjicu ili “sto pedeset godina samoće” obeležavamo u godini koju dočekujemo.  Biće to rođendan “pesnicima i prosjacima, muzičarima i prorocima, ratnicima i probisvetima, svima nama koji smo potekli iz te mahnite stvarnosti “ gde je “mašta takoreći izlišna” kako je rekao Markes kada je primao Nobelovu nagradu pre trideset i pet godina.  Ta suočenost sa divovskim izazovom da šturim raspoloživim jezičkim sredstvima predočimo svoj život, je ključ “naše samoće” tvrdi tvorac Makonda. Sa njegovim odlaskom nije sahranjen nijedan vek već naprotiv sve više ljudi van Latinske Amerike osećaju da su deo Makonda i da su zajedno sa ovim izmišljenim latinoameričkim gradićem ostavljeni da samuju.

Izvor: Al Jazeera