Sukob na južnoj pruzi

Dok nastaju ovi redovi, u Beogradu se (u zgradi Generalštaba) održava sednica Saveta za nacionalnu bezbednost, a u Kosovskoj (Severnoj, dakle, manje kosovskoj) Mitrovici ljudi se okupljaju na protest čiji se organizator u tom trenu “ne zna”. A sve to u nizu kritičnih posledica ispraćaja “samoproglašenog” prvog “srpskog voza” posle 18 godina – pazi sad “slučajnosti” – na prvi dan i srpske i pravoslavne nove godine – a na relaciji Beograd – Mitrovica, dakle, na “samoproglašeno” Kosovo.

Zato se, ako “dođe do neočekivanih reakcija” ili događaja koji u tekstu nisu pomenuti, čitaocima preporučuje da se “konsultuju sa svojim lekarom ili farmaceutom”. Odnosno, ličnim analitičarima, mada bi zgodnije delovali psihoterapeuti.

Ovi potonji više bi valjali možda “glavnim junacima” teksta, ali pošto takvih nema – da krenemo od početka. Znači, od 1389. Nije šala, priča se (do)tiče i famoznog Srpskog narodnog pokreta 1389, ali zasad mu je dovoljno ovo pominjanje, ostatak ide u zaključke.

Ovo je pošta, a ovo je – voz

Evo, elem, pravog početka! Na voz se uopšte ne mora stavljati poruka “ovo je voz” da bi normalan svet znao da je to voz. Ali, pošto se na ovim prostorima, izgleda i sad, kao i devedesetih, u legendarnoj anegdoti grafit “Ovo je Srbija”, ili beše “Ovo je Hrvatska”, na zgradi pošte – mora prebrisati i preko njega napisati, normalno, “Ovo je pošta”, slučaj srpskog voza ruske proizvodnje pokazuje i slično i – suprotno.

Ova se pouka, očito, nije naučila, pa se od voza mora napraviti kičerajska skalamerija, na nju napisati da je “Kosovo srBsko” na 11 jezika, i albanskom, da bi se znalo i da je to voz i čija je zemlja ona kroz koju on prolazi. Ili biva zaustavljen.

Politički vrh Kosova reagovao je očekivano – u susret vozu po naređenju predsednika Tačija pošla je “nesrazmerna sila” od valjda 17 oklopnih transportera.

A zahvaljujući sveznalaštvu srpskog premijera Vučića, saznalo se i da su oni bili tipa “Kobra”, što nije bez simbolike u ovom slučaju. Naime, natpisnik ovih redova u čitavom tom propagandnom rukopisu, bez obzira na njegove međunarodne dimenzije i dramatična “dodavanja” da takve dimenzije ima, vidi sličnosti s jednim drugim od pre dve godine. Čiji su akteri, o Paradi ponosa, bili braća premijera i aktuelnog gradonačelnika Beograda u pratnji vojnih specijalaca, koji se isto viču “Kobre”, kao rečeni Tačijevi tenkići.

Kad se sve sabere, ovaj dramatični, pa još dramatizovani koloplet nastavak je krize čiji je neposredno prethodeći i još uvek trajući čin bilo francusko hapšenje bivšeg kosovskog premijera Ramuša Haradinaja. Njegovi akteri, pred licem sveta i Brisela zvani “Beograd i Priština”, dali su u njemu po jedan značajan autogol.

Ali, kako stvari sada stoje, veće su šanse da međunarodni arbitri procene da je pametnije da prištinski autogol bude poništen, a da beogradski vaspitno ostane da važi. Što ovi drugi, iako gube, zasad shvataju kao prednost. Odnosno šansu da mogu i da prekinu nastavak briselske utakmice.

Inadžijski prst u oko

Kritički nepristrasna šetnja kroz sam sled događaja pokazaće niz njegovih da li slučajnih, da li propagandno promišljenih, a bezbednosno amaterskih elemenata.

Sama ideja da se uvede linija Bgd – SKM umesto ili kao dopuna sadašnje, koja taljiga između Kraljeva i Mitrovice, a bez “dogovora dve strane”, kako se šturo i posle frke izjasnio Brisel, deluje upitno i klimavo. Naročito poznavaocima briselskog dijaloga, koji kažu da je tamo upravo na dnevnom redu pitanje železnica. A koje je teško kao – “Trepča” i još ovim prejudicirano.

Kad se tome doda da je srpski “ruski voz” ukrašen i nakićen da se zašareni kao detlić, ali molerajem fresaka s liste baštine koju brani UNESCO – a hoće da ga otmu i unište Albanci “bez baštine” starije od benzinskih pumpi, kako je svojedobno glagoljio predsednik Nikolić – teško da se skalamerija može nazvati vozom već simboličkim, inadžijskim – prstom u oko.

Naravno, i da nije bio tako nacionalno, a cirkuski nakićen i pretvoren u “paradu (nacionalnog) pijanstva i kiča”, ovaj gvozdeni konj mogao bi biti idelana meta za kamenovanje na teritoriji Kosova. Što se često dešava i prevoznim sredstvima koja ne nose nikavu etno-ornamentiku.

Upravo zato čudi, ili baš stoga ne treba da čudi, što predsednik Kosova Hašim Tači izdaje naređenje “pomalo uspavanim” službama sile da izađu pred voz u cilju zaštite svim sredstvima – državnog suvereniteta i integriteta. Nema, po prištinskim merilima, uopšte upitnosti kako to jedan voz – iako nedvosmisleno provokativno okićen, ali ipak nije tenk, kako Vučić reče – može da bude pretnja suverenitetu.

Posle se videlo u Vučićevom obraćanju naciji da je reč baš o suverenitetu. Jer, drameći kako neko može da ima nešto protiv voza te zašto je Priština poslala toliku silu sastavljenu isključivo od Albanaca, iako ih tu ima “manje od jedan posto”, on podvlači da tu teritoriju “mi smatramo svojom, a u svakom slučaju teritorijom zapadnog Balkana”.

Zato se može govoriti o autogolu Prištine, koja se “upecala” na ornmentiku voza da bi mogla da bude kritikovana kako na provokaciju – reaguje oružjem.

Ali, možda je autogol Beograda i veći jer, po svemu sudeći, i jesu “šarali voz” računajući unapred da će reakcija Prištine biti takva, ne vodeći pritom računa o izuzetno visokom bezbednosnom riziku i samog slanja voza, a pogotovo njegovog dizajniranja.

Ni bombu ‘ne umeju valjano da postave’

Najgore je u svemu što je čitava stvar, bar za javnost, smišljena kao još jedna pobeda i spasonosna reakcija vlasti, koja je mudrošću njenog naistaknutijeg predstavnika sprečila rizik nasilja i mogućeg krvoprolića. A njemu samom omogućila da izgovori “ja sam zaustavio voz u Raški”.

Na očekivani epilog ukazuje i to što je ispraćajući voz, kojim je, kako je najavljeno trebalo i da putuje do Mitrovice, Marko Đurić, (još) v. d. direktora Kancelarije za KiM naglašeno govorio u duhu – da vidimo da li će ga Priština zaustaviti i tako pokazati kako je protiv evropskih i civilizacijskih vrednosti slobodnog protoka ljudi, roba i ideja. Pa potom nije kao čovek ušao u taj protok, no sišao u Topčideru, a voz nastavio napunjen putnicima, radoznalcima, folklorima i novinarima.

Važno je u ovom kontekstu podsetiti da je koji dan pre, povodom puštanja Haradinaja na slobodu, isti Đurić rekao da će Srbija uvesti reciprocitet za Francusku i druge zemlje u pogledu Interpolovih poternica, pa makar ostala – ostrvo u svetu.

O slobodi komunikacija u svojoj poruci s poentom da je Srbija za mir govorio je i Vučić. Međutim, ovde neće biti šire citiran osim da je nakon što je rekao da je njegova važna i poslednja poruka Prištini da ne šalju oružanu silu protiv Srba jer će Srbija znati da ih zaštiti još pet puta, posle toga upotrebio slično upozorenje sa (baš umirujućom!) sintagmom “ne ubijati Srbe”.

I još: kritične večeri reporter državnog TV servisa na jednom mestu reče da je Priština poslala specijalne snage povodom vesti o – podmetnutoj bombi. Pojavio se i (ko li ga uslika?) snimak podmetanja. A stručna ocena premijera urnisala je Kosovare – ni nju “nisu valjano umeli da postave”.

‘Ostrvo’ i briselski pregovori

Pomenuta Đurićeva teza o “ostrvu” u svetu i u ovom slučaju se ponavlja kroz napomene svih ključnih srpskih funkcionera (i u Nikolićevom obraćanju po završetku napred pomenute sednice). Sročena je u niz žestokih insinuacija da Kosovo u ovom slučaju ima podršku stranog faktora, veću nego Srbija, te da je i Evropa protiv prevoznih sredstava tipa voz.

Zato se s pravom može zaključiti da “lansiranje” i srpskog i pravoslavnog i ruskog i civilizacijskog evropskovrednosnog šinskog prometala jeste zamišljeno kao još jedan (predizborni) čin pokazivanja ko je glavni spasilac u zemlji. Ali nije samo zato.

Dobri poznavaoci tvrde da je voz, i da je običan – a to što je kičerajski to je već drugo pitanje – usmeren na pojačanje pozicije Beograda u briselskom dijalogu, u kojem su, kako rekosmo, baš na dnevnom redu “železnička pitanja”. Ako bude nastavka dijaloga. Jer, smatraju isti poznavaoci, on je istovremeno i test da li izaći iz dijaloga i šta je veća korist.

To što “nas međunarodna zajednica ne voli”, kako se tvrdi zato što je i sad podržala Prištinu, može da znači i pripremu “dizanja ruku” od južne srpske pokrajine, kad su toliko navalili.

Ali, onda podizanje ovoliko nacionalnog naboja može da vodi u još veće  bezbednosne rizike od ovog testiranja vozom. Pogotovo zato što se u svetskoj preraspodeli moći i zona uticaja Balkan još računa kao kolateral bliskoistočne, tj. sirijske krize. Vodi li se u Beogradu o tome računa više nego što pokazuje “voz u oko” – videće se.

A kad je Đurić sišao iz voza, u njemu je kao predstavnik kancelarije za Kosovo ipak neko ostao. Bio je to kontoverzni Miša Vacić, bivši i osuđivani lider Srpskog narodnog pokreta 1389. Oko njega se nedavno digla dževa – kako to može da bude Đurićev savetnik? Đurić je sve to demantovao, a malo-pomalo i priznavao, osim da je Vacić – njegov savetnik.

U šarenom vozu, pak, eto indikativne sitnice – Vacić je uz kolce folklora novinarima delio baš takvu, savetničku vizit-kartu. A na pitanje novinara jednom dobrom poznavaocu Kosova (dr Dušanu Janjiću) kako to tumači odgovor je glasio – pa Vacić radi državni posao, kao što je državni posao radio i kao navijač i kao antiprajd aktivista. Dodajmo, i vođa bacača kamenja na policiju. Jasniji je tako i izgled nesrećnog voza, koji je “brendirala” baš Kancelarija gde ima ovakvih savetnika.

(P. S: Mirno završen skup u Mitrovici i sednica “saveta bezbednosti”, ali zadržavamo početnu napomenu za slučaj “neželjenih reakcija”.)

Stavovi izraženi u ovom tekstu su autorovi i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera