Ukrajinski triler

Piše: Vladimir Trapara

Medijske rubrike o međunarodnoj politici odavno nisu bile tako krcate vestima iz samo jedne zemlje, čije smenjivanje u aktuelnosti iz sata u sat nalikuje triler filmu.

Razvoj krize u Ukrajini ovih dana podseća na rolerkoster – sa mnogo naglih skretanja, obrta i promena brzine, gde je teško predvideti u kojem će pravcu stvari krenuti već u sledećem trenutku.

Ova metafora tako postaje adekvatnija od one tradicionalne o ukrajinskoj klackalici, kojom se želi izraziti podeljenost države i konstantno seljenje političke moći sa subjekata koji imaju uporište u jednoj polovini zemlje, ka onima koje podržava druga polovina.

Ipak, neki opšti zaključci mogu se izvući i dati makar grube prognoze daljih dešavanja, za početak polazeći od činjenice da ne postoji jedna, već dve Ukrajine.

Promenom odluke i izlaženjem ususret Rusiji, Janukovič je izazvao revolt one prozapadne Ukrajine i ugrozio svoj opstanak na vlasti.

Ukrajina jeste jedno duboko identitetski podeljeno društvo – između severozapada koji više drži do posebnog ukrajinskog (i u solidnoj meri antiruskog) identiteta i prirodno naginje Zapadu, i jugoistoka čiji stanovnici većinom govore ruski jezik i uglavnom su proruski orijentisani. O ovoj podeljenosti mnogi su već pisali i govorili, naročito od izbijanja ove krize.

Međutim, sama podela ne bi bila toliki problem kad bi odnosi Rusije i Zapada bili skladni. Pogoršanje ovih odnosa, pre svega onih između Rusije i Sjedinjenih Američkih Država, gde je Rusija u drugoj polovini prošle godine postigla nekoliko značajnih diplomatskih pobeda na globalnom planu (afera “Snouden”, sirijsko hemijsko oružje, Južni tok, pristupanje Jermenije carinskom savezu), primarni je uzrok zaoštravanja situacije u Ukrajini.

Rasjedna linija

U uslovima kad se zemlja poput Ukrajine nalazi posred geopolitičke rasedne linije, a jednu takvu ima i unutar sebe, imperativ opstanka zemlje za svaku vlast je vođenje politike koja će jednako zadovoljiti interese pomenute dve polovine i u isto vreme izbeći da isprovocira lošu reakciju zainteresovanih spoljnih aktera. Upravo ovo poslednje učinila je Janukovičeva vlast kada je isprva pristala da potpiše sporazum o pridruživanju sa Evropskom unijom.

Rusija, koja se ranije nije naročito protivila učlanjenju Ukrajine u EU, u kontekstu u kojem je ovaj sporazum ponuđen, videla je nešto drugo u odnosu na pridruživanje EU kao takvo – pokušaj Sjedinjenih Američkih Država i zemalja tzv. Nove Evrope da Ukrajinu u potpunosti izbace iz ruske sfere uticaja i uvuku u evroatlantski, antiruski orijentisani krug država (povrh svega u NATO). Promenom odluke i izlaženjem ususret Rusiji, Janukovič je izazvao revolt one prozapadne Ukrajine i ugrozio svoj opstanak na vlasti.

Pokazalo se da je Janukovič slab državnik te da je verovatno tačno ono što se o njemu govori – da mu je stalo ne do interesa države, nego do sopstvenih i interesa oligarha oko njega.

U poslednja tri meseca Janukovič se pokazao potpuno nesposobnim da stavi situaciju pod kontrolu, povlačeći uglavnom besmislene poteze koji su samo dolivali ulje na vatru.

Najpre je prokockao dobar gambit koji je odigrao sa Evropskom unijom i Rusijom, gde nije sasvim zatvorio vrata ka pridruživanju ovoj prvoj (čekajući povoljnije uslove), dok je od ove druge izvukao preko potrebnih 15 milijardi evra za ozdravljenje ukrajinske ekonomije. Učinio je to usvajanjem zakona o restrikcijama prava na proteste, čime je podstakao novi, ovoga puta smrtonosni talas protesta.

Onda je počeo da nudi i sprovodi beskorisna i često međusobno protivrečna rešenja – od zamene premijera, preko nuđenja opoziciji da uđe u vladu bez izbora do najava nedovoljno jasnih ustavnih promena.

Pokazalo se da je reč o slabom državniku te da je verovatno tačno ono što se o njemu govori – da mu je stalo ne do interesa države, nego do sopstvenih i interesa oligarha oko njega. Na kraju ga je jedan deo poslanika njegove partije napustio i u parlamentu podržao niz odluka u korist opozicije, uključujući i onu o njegovoj smeni, dok su drugi na jugoistoku zemlje počeli sami da se organizuju kako bi branili ustavni poredak od pokušaja opozicije da ga nasilnim putem obori.

Šarolika koalicija

Kad kažemo pokušaja opozicije, zapravo treba da imamo u vidu jednu veoma šaroliku koaliciju.

Tu je harizmatični Vitalij Kličko, koji tek treba da artikuliše svoje političke ideje.

Tu je tek izašla iz zatvora Julija Timošenko (koju je do sada zamenjivao Jacenjuk), bivša premijerka koja je, za razliku od tadašnjeg izrazito prozapadnog predsednika Juščenka, umela vešto da lavira između Rusije i Zapada i interesa obe polovine zemlje.

Tu je i Tjahnibok, lider ekstremno desničarske partije koja je postala ozbiljan subjekt u političkom životu zemlje tek zahvaljujući novom izbornom sistemu, i koji ne haje za Evropsku uniju koliko za svrstavanje Ukrajine na Zapad da bi se ova otrgla od mrske mu Rusije.

Zapravo je paradoks da proteste podrške članstvu Ukrajine u EU ovih dana vode i najviše nasilja izazivaju oni koji su i od njega ekstremniji i antievropskiji – fašisti iz Desnog sektora, koje će možda tek Timošenkova uspeti da obuzda, ali samo ako joj u tome pomognu emisari iz Sjedinjenih Američkih Država.

Sjedinjene Američke Države neće odustati od svog plana da izbace Rusiju iz Ukrajine i celog postsovjetskog prostora, da bi je zatim degradirali sa statusa velike sile koja vodi nezavisnu politiku.    

Jer, najveći su izgledi da desni ekstremisti koje opozicija koristi da bi oborila Janukoviča, slušaju upravo Vašington, u kojem vide glavni oslonac za stvaranje nove Ukrajine, koja će biti potpuno „slobodna“ od Rusije. Ne bez razloga, jer Vašington sprovodi istu politiku prodora na istok prema Rusiji sa ciljem ostvarivanja potpune hegemonije nad evropskim kontinentom kakvu je svojevremeno vodio Treći Rajh, sa čijim jedinicama su rame uz rame marširali prethodnici i idejni učitelji današnjih ukrajinskih desničara, ubijajući Jevreje, Poljake, Ruse i sve koji nisu pravoverni Ukrajinci.

Evropsku uniju teško da će ovi ekstremisti slušati, čega su svesni i sami lideri evropskih zemalja, koji priznaju da opozicija nije uspela da ispuni svoj deo dogovora sa Janukovičem – čitajte, nije uspela da obuzda ekstremiste iz svojih redova.

Mogućnost rata

Građanski rat u Ukrajini, ipak, nije izgledan scenario. Opozicija je na dobrom putu da ostvari svoje ciljeve već u ovoj fazi, pa da ih onda naknadno legitimiše izborima.

Iako se ponegde i organizuju radi zaštite ustavnog poretka, reagujući na nasilje koje vrše ekstremisti, građani ukrajinskog jugoistoka očigledno smatraju da suprotstavljanje rulji bez koherentnog političkog programa, koja bi htela vlast preko ulice, nije vredno njihovih života.

To isto smatra i Rusija – zašto bi rizikovala globalni sukob vojnom intervencijom u Ukrajini kada će ovu zemlju (ko god bude na vlasti u Kijevu) svakako imati u šaci posredstvom ekonomskih i energetskih veza?

Sjedinjene Američke Države, istina, neće odustati od svog plana da izbace Rusiju iz Ukrajine i celog postsovjetskog prostora, da bi je zatim degradirali sa statusa velike sile koja vodi nezavisnu politiku. No, pre ili kasnije će morati da se pomire sa realnim odnosom snaga na terenu, kao što su to učinili u Siriji.

Građanskog rata i raspada Ukrajine neće biti, ali će do odgovarajućeg rešenja za ovu zemlju – federalizacije i uspostavljanja konsesualne demokratije uz zadržavanje vojno neutralnog kursa i održivih ekonomskih odnosa sa EU-om i Rusijom – verovatno proći još određeni niz godina obeleženih recikliranjem političkih kriza po modelu klackalice i rolerkostera.

Stavovi izraženi u ovom tekstu su autorovi i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera