Uticaj načelnika Selimaja na crnogorske izbore

Piše: Božidar Andrejić

Ne zna se da li će i kakve kaznene posledice trpeti dal’ gospođa Klinton, dal’ gos’n Tramp posle optužbe ove prve da drugog u predsedničkoj trci podržava sam Putin. Tek, ruski predsednik sigurno neće nikakve, kao što ista verovatnoća važi i kod sumnjičenja da se mešao u crnogorske izbore. Pa čak i da jeste.

Posledice kakvim u Americi tek međusobno preti dvoje protivkandidata, međutim, u Crnoj Gori već počinje da trpi bivši komandant srpske žandarmerije Bratislav Dikić. I to, nakon što je, sa grupom od još 19 pohvatanih i jednim saradnikom u bekstvu, uhapšen na dan pomenutih izbora i osumnjičen za terorističke nakane sa „šlagom“ od namere „lišavanja slobode“ samog premijera Đukanovića. I obaveznim, pokazaće se važnim, dodatkom – da su to sve sami „državljani Srbije“.

Uz, naravno, kasnije medijske špekulativne prilepke da su i u to umešani prsti Milovog kremaljskog kolege, posebno mu sličnog po dugovečnom vladanju tipa „musaka“, s tim što slojevi ovog slasnog jela nisu krompir i mesni nadev, već „red premijer, red prešjednik“.

Teroristi ili vjersko-zdravstveni hodočasnici

Ali, nije se s ovim sprdati, jer je šalu izgleda i ovde odneo vrag. Ako ne Ostrog i sveti Vasilije Ostroški. Pošto prvi koraci odbrane ražalovanog, nabildovanog, a sada, vidimo i zabradatelog policijskog generala idu ka tome da u bivše „drugo oko u glavi“ nije odlazio da ikog teroriše, već da se leči čudotvornim moćima pomenutog sveca. Kao i nekolicina s njim uhapšenih versko-zdravstvenih hodočasnika.

Sam događaj, čini se, ne vredi više od ovoliko opisivati jer su već na sam izborni dan postale važnije njegove – posledice. One stvarne, ali i one što se u srpskoj javnosti spekulativno množe u lepezi od farse, preko spin(oloških) trikova do ozbiljnih i onih teoretičarsko zaverskih geostrateških procena. Ako u toj medijsko-tabloidnoj gunguli, o javnosti uopšte može biti reči.

Samo efikasno hapšenje („što li bez lisica, kad su tako opasni“, zavikaše neki!) odmah je proizvelo  nekoliko realnih posledica. Namešteno ili stvarno, ono je aludiralo, slažu se tu mnogi, na efikasnost (Milove) države. I ako mu nije odveć pomoglo, nije ni odmoglo gomilici prikupljenih glasova za njegov DPS.

Prirodni ljudski strah (čak i kod neustrašivijeh Crnogoraca) i izvesna atmosfera opsadnog stanja na izborni dan, te apeli zvaničnika (i crkvenih, đe će to bez Amfilohija!) sprečili su rizična okupljanja u vreme proglašenja prvih rezultata. Ali nadasve, od tada je tema terorizma i „lišavanja slobode“ premijera – pojam državni udar se gotovo nije koristio – postala, iz Srbije gledano,  bar ravnopravna, ako nije i nadjačala razumna pitanja o formiranju buduće vlade Crne Gore i postizbornoj koalicionoj matematici i kursu zemlje.

„Crnogorski“ i „srpski“ Beba

Raskrilimo li gorepomenutu lepezu, možemo videti (mnogu tezu – eto nam se valjda Njegoš meša u pisanje).

Ali: najpre, kako je to sve Milo smislio zarad glasova, sa varijacijama da kad se kaže Milo Đukanović u ovakvim stvarima se misli na Vladimira Bebu Popovića. Koji, zna se sa svojom ENDŽIO deluje u Crnoj Gori, a osmislio je Milu i izložbu o diktaturi koja je posle poslužila (ili je otkupljena) kao mustra za vučićevski pandan zvani „necenzurisane laži“.

Istini za volju, veze „crnogorskog“ Bebe sa srpskim mejnstrimom su takve da se mora reći da deluje i „srpski“ Beba vrlo aktivno, makar ga Vučić ne bio svestan. A jeste. Pa i da nije korisno ga upotrebljava, u prihvatljivim dozama. Pošto, jasno je, Popović odavno nije samo kontroverzna ličnost već eunatovski marketinški, PR i lobistički – pokret. Sposoban da upliviše na mišljenja i kad nema direktne akcije.

Potom se raspredalo da je dolazak „srpskodržavljanske“ pohapšene pomoći organizovala crnogorska opozicija, ali opet uz varijacije – ili kao mali igrokaz koji bi se pripisao DPS-u i dodatno ga oblatio na dan gubitka izbora, ili kao ozbiljnija podrška za preuzimanje vlasti koju Đukanović neće dati čak i ako je u glasačkim kutijama ne prebroji.

I, nezaobilazno, treća oveća grupa procena ticala se ozbiljne strategije odvraćanja Crne Gore od EU i NATO integracija u sadejstvu nacionalnih prosrpskih snaga i stranaka u samoj Crnoj Gori i istih takvih  i još brojnijih (iako su neke i male) iz Srbije. A sve potpomognute na razne načine, a posebno „velikim parama“  iz  Rusije koja ne bi da izgubi, štaviše želi da pojača, svoje pozicije na Balkanu.

U galimatijasu iskazanih pogleda na slučaj pažnju privlači i tvrdnja amalgamisana od nekoliko prethodnih koju je ovih dana izneo jedan novopečeni novinarski disident u javnom usponu – čitava akcija, kao rizičan spin-performans izvedena je u sadejstvu crnogorskih i srpskih vlasti, kao podrška Đukanoviću.

A na kontrapitanje –  kako onda tumačiti izostanak čestitke DPS-u i Đukanoviću od stranaka vlasti i same vlasti u Beogradu, ovaj je odgovorio: pa što bi čestitali, ako su pomogli, valjda je i to nekakva prećutna (tajna) čestitka.

Zvanična Srbija – upadljivo posredno

Nezavisno od ovog pogleda, zaista je upadljivo odsustvo direktnijih reakcija beogradskih autoriteta, osim da se flertovalo s činjenicom o „državljanima Srbije“ čija će se prva štititi po međunarodnim konvencijama gdegod da su i kakvigod da su. Doduše, premijer je govoreći da se ne bi još mešao, drugom rukom malo „dosolio“ uzvičicom „kako baš na taj dan“ i stavom da lično ne veruje da je (i ovom se Bratislavu tepa!) Bata Dikić tako šta učinio.

Međutim, ne treba pritom izgubiti iz vida posredne i oposredovane reakcije. Ovim redovima važna dopuna može biti zapažanje da je nešto pre „tih dana“, a i posle izbora ministar  policije Srbije Nebojša Stefanović dvared proglašavao rat protiv organizovanog narkotičkog kriminala. Doduše bez kordona svih vidova policije iza sebe, ali sa jakim aluzivnim akcentom da im se više neće dozvoliti da upucavaju naše građane na ulicama naših gradova.

Posle se razjasnilo da je jedna od važnih mera te akcije zabrana ulaska u Srbiju stranaca koji se bave drogom i pucanjem, da su tu najvažniji upravo krimosi iz južnog susedstva, a na kraju i da se aluzija, iako detalja iz istrage javno još nema, tiče toga što je nedavno, osuđenog a neuhapšenog vođu navijača Partizana i dilera droge, valjda ubio neki crnogorski „saborac“ po delatnosti.

Time, posebno ponovljenom objavom rata kao da se želeo napraviti neki propagandno javni balans sa bilo kakvim dovođenjem u vezu zvanične Srbije sa akcijama osumnjičenih njenih državljana.

U tom smislu još veći otklon, ali i upućivanje na malo obaveštajni, malo „rekla-kazala“ plan učinio je premijer Vučić podrugujući se spisku pohapšenih svojim poverljiim saznanjima koje rado izgred pušta kao buve u etar o nekakvom načelniku Selimaju.

„Mi“, rekao je Vučić, „i dalje nemamo nikakve podatke, imamo određene podatke do kojih su došle naše obaveštajne agencije. Voleo bih da hapšenje nekoliko ljudi iz Zubinog Potoka nije zasnovano na iskazima albanskog komandira policije Selimaja, a plašim se da imamo dokaze da jeste. Onda ne mislim da je to bio ozbiljan razlog“.

Prevedena na običan, nevučićevski jezik ova natuknica znači bagatelisanje stvari kolikogod da su ozbiljne, a glasi – šta vi tamo o velikim zaverama i velikim silama, kad je sve to nameštaljka tog Selimaja, Albanca iz srpskog Zubinog Potoka. Dovoljno zbunjujuće i dovoljno patriotski!

Da li su „ruje“ probale „rakiju“

Pre nego što bi se izrekao bilo kakav pouzdaniji zaključak, valja pomenuti i uozbiljavanje stvari kako ih je video, uz mnoge druge, i samostalni poslanik, a na listi LDP, profesor Žarko Korać. On je, naime, podsećajući na ruske interese na Balkanu, upozorio stavom: „postojala je ozbiljna namera hapšenja Đukanovića“.

Procene o takvim nakanama Rusije, vidljivo je to poslednjih meseci, nisu bez osnova. Ali uz sve navodne dokaze o organizovanoj zaveri, nekako se ova, posebno njen epilog, čini naivnom za neku akciju koju bi potpomagala velika i ozbiljna sila. Ali…

Bile su u beogradskim krugovima  u ovom kontekstu naglašena i pitanja kad je sve tako, kako je onda EU izbore u Crnoj Gori ocenila regularnim, a zapažen je i stav jednog evropskog zvaničnika da Srbija treba da se distancira od uhapšenih.

Na sve se nadovezuju i najnovije pojačanje argumenata crnogorskih tužilaca prema osumnjičenima, od „procurelih“ podataka o presretnutim razgovorima koji dokazuju umešanost „ruja“ (Rusa) u podelu „rakije“ (oružja) pa do zahteva Vlade u Podgorici da pravosuđe požuri u rasvetljavanju slučaja kolikogod je to moguće.

A pravosuđe u liku specijalnog tužioca za borbu protiv organizovanog kriminala i korupcije Milivoja Katnića izjasnilo se da „postoje činjenični dokazi“ o nameri „grupe uhapšenih državljana Srbije“. I da je bio plan da se grupa obuče u uniforme crnogorske policije, da uđe u Skupštinu Crne Gore, pa da odatle, u određenoj situaciji, zapuca na građane, što bi, prema planu, izazvalo nasilje širih razmera.

Grupa je, dakle, nameravala da „iskoristi narod, simulacijom da je napadnut od svoje policije“.

Kad se sve sabere, čini se da  se najznačajniji zaključak čitave ove nemile furtutme može složiti u dva teška pitanja koja, međutim, ne važe samo za Crnu Goru, već i za bližu okolinu.

Da li je zaista suštinska politička (i demokratska) priroda, pa i međunarodni ugled svih tih pompeznih improvizacija kojima tepamo, – države – takva da bilo kome za izbore treba oružana pomoć, makar i kao spin?

I drugo – jesu li socijalno-političke napetosti u njima takve da postoji latentna opasnost (pa samim tim i oprez vlasti) da sluđene tranzicijske mase krenu za prvom političkom budalom koja vikne  – za mnom!

Odgovor na oba pitanja, kanda je  – pozitivan. „Širi značaj“ Bebe Popovića zasad i da ne obrazlažemo…

Stavovi izraženi u ovom tekstu su autorovi i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera