Vojna obuka razoružanog naroda

Da je samo izlišna i besmislena, sa idejom odnedavno ministra odbrane Srbije Aleksandra Vulina da valja uvesti neku vrstu vojne obuke za sve građane, moglo bi se našaliti da spada u korpus zanimacija tipa “sam svoj majstor”.

Ako bi se ideja ostvarila, pa još Vulin i sam pošao na ove kurseve, obuke, šta li, onda bi se malo otupile kritike kojim je bio zasipan u vreme rokade sa mesta ministra socijalnog na mesto vojnog, budući da on sam nije služio vojni rok, iako u doba njegovog postadolescentnog stasavanja vojska nije bila “ukinuta”. Mada ne treba zaboraviti da u srpskoj vodećoj politici i potezi koji izgledaju slučajni i nasumični nisu uvek bez plana.

I oni koji su ovom bivšem JUL-ovcu, rokeru i autoru nekoliko romana spočitavali vojnu nesposobnost, zaboravili su da je više meseci pre nego što je stao na čelo ministarstva vojne sile, on kao i ministar policijske sile Nebojša Stefanović, bio jedan od prvih polaznika nekakve novoformirane bezbednosne akademije – za doškolavanje bezbednjaka.

Na ovo su, sad u polemikama treba li ponovo uspostavljati “(pred)vojničku” obuku ili nekakav sistem opštenarodne odbrane i društvene samozaštite (ONO i DSZ iz SFRJ-otskog zemana), zaboravili i oni analitičari koji su iz činjenice da je ovaj socijalni ministar bio među prvim bezbednosnim akademcima izvlačili, pokazalo se tačne, zaključke da je on još tada bio “viđen” (bog Vučić ga pogledao!) za ministra vojnog.

Rado ‘ugrožen’ Srbin ide u vojnike

ONO i DSZ furtutma započela je nedavno, a posle kampanje (mnogima iznenadne i iznenađujuće) poziva brojnim građanima za vojne vežbe. Ipak zapamtimo dobro – ova velika ideja lansirana je sinhrono sa onom još glomaznijom, Vučićevom o unutrašnjem dijalogu o Kosovu (srpski zvaničnici uvek dodaju i Metohiji da ga onim kraćim imenom ne bi “priznali”).

Vulin je u jednom trenutku ocenio da za odbrambenu moć zemlje napori koje ulažu njegovo ministarstvo, Generalštab i Komanda za obuku nisu dovoljni bez pomoći čitave države i društva.

“Zato mi moramo da nađemo načine da ponovo u proces obuke uvedemo i one koji nisu pripadnici vojske. Nijedna vojska na svetu nije dovoljno brojna, ni jedna vojska na svetu nije dovoljno spremna za izazove koji su pred nama, ukoliko nema podršku čitavog stanovništva, ukoliko nema podršku svih građana jedne zemlje”.

Džaba iz ove “velike ideje” štrči ogroman logički nonsens da “nijedna vojska na svetu nije dovoljno spremna za izazove koji su pred nama”, deo razvaljene javnosti, posebno mediji u letnjoj šemi “primio” se na nju kao ozbiljnu. I počela je rasprava.

Nije naodmet najpre podsetiti da je priča o obuci svih građana u trenutku kad je izvaljena bila samo odjek na inicijative koje su išle i dalje od nje – o ponovnom vraćanju obaveznog služenja vojnog roka.

Za to se – na talasu tradicije po kojoj “rado Srbin ide u vojnike”, naročito ako je “ugrožen” tabloidnim izmišljotinama da na srpskim granicama postrojene stoje razne neprijateljske formacije, a u Hrvatskoj naoružanje pristiglo iz SAD-a – i po neposrednim uvidima i po istraživanjima zalaže dobar deo srpskog puka. A ima odjeke i među parlamentarnim strankama poput Dveri i drugih.

Bez para za velike ideje

Odnedavno Vulinova vojska, Vojska Srbije je povodom učestalosti pomenutih nastojanja i predloga zvanično saopšila da u ovom trenutku nema ni razloga ni potrebnih uslova za tako nešto. A ni projekcije u budžetu godinama tako nešto ne potkrepljuju. Nema para za “višak” velikih ideja.

Vojni sindikat je i te predloge, a i ovaj novoministrov prokomentarisao još gore – uprošćeno prepričano, organizacioni i materijalni uslovi u Vojsci Srbije su takvi da ispod nivoa, standarda i dostojanstva drže i ovo vojnika što je sada u njoj. A slično je i sa materijalnom opremljenošću.

Bilo kako bilo, ova “rezervna ideja” po sistemu “daj šta daš” – ako ne može kadrovski rok za sve mlad(ić)e, onda obuka svih građana nametnula se (ili je nametnuta) kao ozbiljna tema.

Pojedini vojni stručnjaci i analitičari su bez obzira na “nekompetentnost” predlagača i trenutni nedostatak uslova, ocenjivali da zemlji ipak nedostaje bar elementarna obučenost za samoodbranu, ako ništa drugo ono u situacijama elementarniih nepogoda kojih je sve više naročito otkad je ONO i DSZ stavljen u ropotarnicu istorije, a materijalizacija teze o “naoružanom narodu” postala stvarnost “razoružanog naroda”.

Primera radi, general u penziji, vazduhoplovac Sreto Malinović koji se poslednjih meseci izrazito opoziciono angažuje smatra da u državi koja nema obavezu služenja vojnog roka stanovništvo mora na drugi način obučiti da se brani.

“Što se ne bi u srednje škole uveo nekadašnji predmet odbrana i zaštita, da se upoznaju sa osnovama naoružanja, nekada su učenici srednjih škola išli na gađanja, ne da se obuče da budu militantni, već da mogu da se odbrane”, smatra Malinović.

Vojni analitičar Aleksandar Radić takođe smatra da bi mladima obuka mogla da se približi tako da ih motiviše za dobrovoljno služenje vojnog roka. A Miroslav Lazanski, sada i poslanik SNS ovakva stajališta podrške je, razume se “podigao na kub”.

Konkretno budalasto, načelno nije

Ovde bi se moglo završiti sa reakcijama na “izazvano dejstvo” Vulinove ideje da nije još jednog zanimljivog gledišta koje ukazuje da ovoj temi ima mesta u ozbiljnim raspravama i “kad Vulin to ne kaže”. Pre godinu i po u jednoj raspravi o 15. godišnjici “petooktobarske revolucije”, sociolog Jovo Bakić, profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu, inače izrazito antirežimski i levo orijentisan (po kojem je vlast “organizovana kriminalna banda”) iznenadio je sve tezom baš o vojsci.

U negativne aspekte postmiloševićeve vlasti svrstao je ukidanje obaveznog vojnog roka jer je time, osim što su umanjeni atributi države, oslabljena društvena struktura i povećana dezorijentisanost mladih, smanjene njihove radne navike, osećaj za red i kolektivnost.

Sad, povodom Vulina, ankete među građanima pokazale su dosta sličnosti sa Bakićevim zapažanjem, ali i mnogo nostalgičnih i ni u čemu utemeljenih navijanja za “ONO i DSZ za 21. vek”. Bilo je predloga da svaka porodica treba i da se naoruža, da je takva obuka korisna ako ni za šta drugo onda u pružanju prve pomoći…

Oponenti su pak dokazivali besmislenost ovakvog predloga “činjenicom” da se koncepcija ONO i DSZ pokazala kao glupost u nedavnim ratovima prilikom raspada (bolje reći: za raspad) SFRJ.

Kao što se zaboravilo da se u Sloveniji dokazalo baš suprotno, da su baš teritorijalne jedinice pobedile “četvrto armado v Evropi”, baš tako su i ove rasprave među običnim građanima pokazale da su ispravni epiteti iz prve rečenice ovog teksta – ideja je besmislena i izlišna.

Međutim, Srbija ne bi bila to kad ne bi bilo ovakvih “međutim”. Pokazuje se relativnost ove ocene – ona je, dakle, u konkretnom smislu budalasta, ali u načelnom nije. Kad bi bilo para i svih drugih uslova koji sada ne postoje, a možda ih nikad više neće ni biti…

I još “glomaznije međutim”: nije prvi put da se Srbija zamajava ovako velikim idejama za koje nema nikakve ni zakonske, ni institucionalne podloge. A često ni stvarne potrebe. I nije prvi put baš Aleksandar Vulin kereator takvih.

Setimo se samo najave srpskog nju dila, odnosno javnih radova na velikim građevinskim projektima koji bi uposlio armije mladih, plaćenih dobrovoljca iz Dinkićevih kampanja, pa kanala od Požarevca do Soluna koji još živi u glavama Tomislava Nikolića i oca njegove snajke, sadašnjeg ambasadora u Kini, pa dobrovoljne radne akcije koje jednom samo što nisu započele. U retorici samo, doduše!

Zamajavanje višeg nivoa

Sam Vulin u prethodnom svom “socijalnom” ministarskom polumandatu bio je pokrenuo ideju da svi radno sposobni, pa i oni manje sposobni građani koji primaju socijalnu pomoć od države, toj državi treba da se oduže korisnim (fizičkim) radom.

Zalagao se za ovu ideju i ponavljao je, uprkos tome što niti je radio na stvaranju zakonskih ni materijalnih uslova za njeno ostvarenje – što je inače čest manir državnih funkcionera u tranzicionoj Srbiji.

Ali, da li su u potpunosti u pravu oni posmatrači u Beogradu koji ovu temu koja jeste za zamajavanje olako svrstavaju u red onih letnjih kao što su pojave ikona koje plaču ili teladi sa tri glave, samo dignutih na viši nivo?

Reklo bi se da nisu – opšta obuka, čini nam se, i kao zamajavanje ima jasan cilj – da se napravi izvesna paralela ali i poželjan manevarski otklon od one teme koju je pokrenuo Vučić – unutrašnji dijalog. Pa čak i da se napravi prostor da se i ova predsednička inicijativa svede na neku poput ove Vulinove.

S druge, važnije strane – podgrevanje vojne i patriotske tematike, priča o ugroženosti (naročito u avgstu u doba “Oluje”) dobro dođe da se pučanstvo anestezira i odvrati od egzistencijalniih problema. Pogotovo kad se neprestano uz sve to ponavlja, kao što Vulin čini, da stiže veliko ohrabrenje iz Ruslije – “ene ji mizi, samo što ne su doleteli, ali sigurno će do Novu godinu”.

Dugoročno, pak, u zemlji u kojoj su u istraživanjima o poverenju u institucije Crkva i Vojska svakad barabar u vrhu tabele, i u kojoj svakodnevno možete sresti mladiće i roditelje koji su tužni što nema obavezne vojske, ovakve teme dođu ne samo kao uteha.

Značajnije je što je to stalno osnaživanje i potkrepljivanje one tradicionalističke, patrijarhalne, nemoderne svesti o vrlini ratobornosti. Svako ponavljanje i veličanje ovakvih ideja, pa makar bilo i marketinški-propagandno nove su čestice u atomskoj strukturi desnice.

Da ne zaboravimo, taj levičar Vulin nedavno se zalagao za rehabilitaciju i časno “resahranjivanje” Dragutina Dimiitrijevića Apisa, šefa Crne ruke i rodonačelnika svih potonjih “crnih ruku” u Srbiji. Dakle, još jednog junaka sa suprotne strane navodne ideologije Pokreta socijalista čiji je Vulin lider.

Stavovi izraženi u ovom tekstu su autorovi i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera