Vojnici-duhovi u borbi protiv iračkih reformi
Piše: Boško Jakšić
Irački parlament jednoglasno je uskratio pravo Vladi da bez saglasnosti poslanika sprovodi važne reforme, što je ozbiljan udarac premijeru Haideru al-Abadiju od koga se očekuje da efikasnije stabilizuje zemlju suočenu sa naletima Islamske države, tenzijom između šiita i sunita i haosom svakodnevnog života.
Trn u oku Parlamenta je Abadijeva odluka da, u okviru reformi najavljenih u avgustu, zatraži ukidanje sektaških i etničkih kvota na državnim pozicijama. Trebalo bi da to donese najveće promene političkog sistema zemlje od vremena američke okupacije 2003. godine.
Svet iračke politike, navikunut da lukrativno kapitališe na raznim načinima podele vlasti – i privilegija – odmah se zabrinuo.
Doda li se tome Abadijev zahtev da se ponovo otvore istrage korupcionaških afera za koje se mislilo da su pohranjene u arhive, nije neočekivano da poslanici smatraju da su odluke protivne Ustavu i da razotkrivaju premijerovu nameru da sebi pribavi apsolutnu vlast, kakvu je imao njegov prethodnik Nouri al-Maliki.
Umesto da se koncentrišu na ekonomsku krizu i formiraju zajednički front protiv islamista čiji samoproglašeni kalifat kontroliše velike delove iračke teritorije, političari u Baghdadu međusobnim trvenjima podižu opštu tenziju.
Sektaška polarizacija društva
Abadi je, pokazujući želju da reformiše neefikasno administrativno upravljanje, otpustio trojicu potpredsednika Vlade i njihove zamenike, predložio da smanji plate državnih činovnika i tražio ovlašćenja da može da otpušta regionalne i provincijske bosove. Tako je počeo da navlači gnev sa svih strana.
Ne radi se samo o napetosti između Parlamenta i premijera. Na površinu izbija legat vremena Malikija, šiita koji je značajno doprineo sektaškoj polarizaciji društva i rastu nezadovoljstva marginalizovanih sunita.
Nedavno je 60 članova vladajuće koalicije Stanje prava, mnogi od njih Malikijevi sledbenici, zapretilo da će uskratiti podršku Abadijevim reformama ukoliko ne usliši njihov zahtev da budu aktivno konsultovani.
Za svoju reformsku agendu premijer je dobio podršku velikog ajatolaha Alija al-Sistanija čija se reč ne osporava kod većinskih iračkih šiita.
“Neka se uklone oni koji stoje na putu reformi i oni koji tvrde da će zahtevi za reformama utihnuti, jer reforme su apsolutno neophodne”, preneo je šeik Abdulmehdi al-Karbalai Sistanijevu poruku.
“Čini se ovih dana da pozivi na reforme blede, ali oni će se vratiti snažniji nego ranije, a tada neće biti vremena za žaljenje”.
Pre više od godinu dana mnogi Iračani i Zapad poverovali da će novi premijer uspeti da od Islamske države povrati delove izgubljene teritorije, suzbije korupciju, oporavi ekonomiju, obnovi državne službe i smanji tenziju između šiita i sunita.
Abadi je obećavao da će pacifizovati zemlju smrtonosno polarizovanu tokom Malikijeve vlasti i da će Irak vratiti na put stabilnosti i reformi.
Tokom Malikijeve autoritarne vladavine 2006-2014, iračka država se gotovo raspala i postala sasvim nefunkcionalna. Uticaj Irana je tokom tih godina izuzetno ojačao što je pokrenulo optužbe Malikija da je marginalizovao sunite, zaoštrio odnose sa Kurdima i organizovao ubistva političkih protivnika.
Takva politika stvorila je teren za nastanak Islamske države.
Ekonomska situacija je gotovo katastrofalna. Razočarani Iračani su krajem leta masovno izlazili na ulice. Nezadovoljstvo se uvećavalo posebno odkako je predstavljen novi budžet osetno smanjen zbog opadanja naftnih prihoda.
Stanovnici Bagdada i drugih gradova struju imaju samo po nekoliko sati dnevno. Na temperaturama koje su letos išle do 50 stepeni Celzijusa nestašice vode za piće bile su hronične. Međunarodna organizacija za praćenje migracija procenjuje da je humanitarna pomoć neophodna za osam miliona Iračana – gotovo četvrtinu stanovništva.
Abadi, koji je ranije pripadao Malikijevoj pro-iranskoj stranci Dawa, shvatio je da zemlji preti potpuni kolaps. Odgovarajući na masovne proteste po mahom šiitskim područjima protiv korumpiranih političara koji raznose nacionalno bogatstvo, Abadi je predstavio program političkih i ekonomskih reformi.
Osnivanje nezavisne sudske komisije zadužene da ispita slučajeve korupcije, uključujući i Malikija, trebalo bi da doprinese političkoj stabilizaciji. I veliki ajatolah Sistani pozvao je da se otvori istraga protiv najviših funkcionera osumnjičenih za korupciju.
Abadi je preuzeo vlast kao kompromisni kandidat pošto je nepopularni Maliki pokušavao da obezbedi treći premijerski mandat, a Islamska država tri meseca pre toga, u junu 2014, sramno porazila regularnu armiju i zauzela drugi najveći irački grad Mosul gde je proglasila kalifat.
U startu je izgledalo da će Abadijev kabinet, za koji je američki državni sekretar John Kerry govorio da ima “potencijal da ujedini sve različite iračke zajednice u snažan Irak”, ostvariti neke rezultate.
Vojska je uz pomoć šiitskih milicija odbacila islamiste sa položaja blizu Baghdada i povratila Tikrit, rodni grad Saddama Husseina. Tu je stalo. Džihadisti su posle toga zauzeli Kirkuk i delove Baijija gde se nalazi najveća iračka rafinerija. Ovog maja su osvojili Ramadi, glavni grad provincije Anbar koja čini trećinu nacionalne teritorije.
‘Vojnici duhovi’
Iako je smanjivanje korupcije postavio kao prioritetni cilj Vlade, pokazalo se da hiljade afera i dalje stoje u fiokama komisije zadužene za borbu protiv mita.
Korupcija unutar političke klase, onih koji švercuju naftu ili preko sumnjivih bankarskih kanala rasturaju iračke devizne rezerve, ostala je nedirnuta. Milioni dolara svakodnevno završavaju na privatnim računima po inostranstvu.
Otkriće fantomskih 50.000 “vojnika-duhova” koji su primali plate, a da se nisu ni pojavljivala po kasarnama bilo je prvi znak dobre volje, ali nedovoljan, tim više što su izostale reforme vojske kako bi bila u stanju da odgovori na izazove.
Abadi takođe nije uspeo da popravi rasturene javne službe, od snabdevanja strujom i vodom, preko kanalizacije i skupljanja đubreta do zdravstva i izgradnje stanova.
Premijer je odgovorio tako što je utvrđenu bagdadsku Zelenu zonu, gde su Vladini uredi i rezidencije vladajuće elite, otvorio građanima, ali to nije ublažilo kritike. Povukao je vojsku ali zadržao 20.000 policajaca koji Vladu koštaju milione dolara. Sve to stvara utisak da je nespreman da u reformama ide do kraja, čemu nesumnjivo doprinosi i otpor političara koji čuvaju svoje privilegije.
Kako bi prekinuo opštu stagnaciju, Abadi bi morao da ograniči moć vladajuće šiitske oligarhije, verskih i plemenskih grupa koje je podržavaju kapitališući na paralizi države.
Abadi deluje kao neko ko bi da uništi koban Malakijev legat, ali pitanje je da li je opremljen za oštar sukob, posebno sa moćnim igračima iza scene.
Oni koji su spremni da se suprotstave, teško plaćaju odlučnost. Brutalna smrt aktivista razotkriva koliko je opasna kritika u zemlji rastrzanoj sektaškim, etničkim i političkim sukobima u kojoj tokove vlasti umnogome određuju razne političke bande, naoružane milicije i organizovani kriminal.
Stavovi izraženi u ovom tekstu su autorovi i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.
Izvor: Al Jazeera