Vučić neće kohabitaciju, možda je dobar i Nikolić

Piše: Božidar Andrejić

Svojevremeno, kad su braća Karić i onako, a pre svega kao brend “Braća Karić”, bili u usponu i kad su osnivali, kupovali i “pogađali” – što za novac, što na reč – kompanije po Srbiji, desilo se i sledeće. Da ne “guglujemo” – verujte u sećanje i prepričavanje ovog autora – bila se u medijima pojavila vest da će oni uskoro da kupe nešto veliko, firmu li neku, televiziju li…

To je izazvalo veliku pažnju, pa je od Kompanije usledio demanti/objašnjenje. Suština mu je bila da to nije tačno, a da su novinari sigurno poverovali Janićiju. Ocu. On, stajalo je u saopštenju, ima običaj da se na prijemima malo zanese, a voli što mu sinovi napreduju, pa pominje i šta bi on voleo da oni kupe. A novinari, k'o novinari, poveruju tati i ne provere kod sinova.

Nešto se slično, političko, ali familijarno i populistički začinjeno, dešava i sad unutar Srpske napredne stranke, velikog koalicionog partnera sadašnje karićevske stranke “forca Srbija”, a između političkog “oca” i “sina”.

Ovaj drugi, dakle Aleksandar Vučić, izgleda da je pristao da dozvoli da se onaj prvi, Tomislav Nikolić, katkad i malo zanese, naročito u “istočnom pitanju”. Međutim, i takav, po sinu, podoban je da se još jednom kandiduje u ime SNS-a na predsedničkim izborima. Kad je već mesecima to raspoloženje i spremnnost iznosio u aluzivnim priželjkivanjima i katkad tonalitetom uvređene snajke. Nek se zanosi, ali bar ne “zvoca”. A Vučić (zasad) ne može da podnese kohabitaciju.

Odma’ će vi objasnimo sve – i “šifru zvocanje”, i novo “buđenje Nikolića”, i ono što ćemo kasnije označiti kao “strategiju ujdurme”.

Dva ultimativna ‘nikad’

Pokazalo se, izgleda, tačnim, kako je nedavno objavio beogradski dnevnik Danas (a i ovaj autor je to dodatno proverio) da su se pre izvesnog vremena Nikolić i Vučić o predsedničkoj kandidaturi “sve dogovorili”. Pa, i malo više od “sve”. Ali, oprez: tačna je vest o dogovoru, ali kakve će biti dalje vesti o njegovom poštovanju?

S tim koincidira izvesno javno “buđenje Nikolića”. A i nekolike Vučićeve izjave mogu se povezati s davanjem indulgencije osnivaču SNS-a da se opet kandiduje na predsedničkim izborima. Na njima, kako Nikolić reče pre dogovora, “ne bi voleo da pobedi a da bude kandidat koji se suprotstavio SNS-u, mada i ta pobeda bi mogla da se ostvari”.

Jer, malčice se prenemažući: “Čini mi se da sam u nekim prelomnim trenucima Srbiji bio izuzetno potreban i da se videlo da sam mnogo pomogao, ali ako sve bude išlo kako treba i ne budem potreban, šta ću ja ovde?”

Da li je tako prevaziđena višemesečna zategnutost, ili pre, takva atmosfera stvorena u medijima pa i javnosti? Da li će prestati “naplakivanja” predsednika što nije uvažen kao u slučaju zanemarene njegove platforme za Kosovo, ili preskakanje njegove funkcije prilikom susreta na Batinskom mostu između hrvatske predsednice i srpskog premijera, pa s članovima bh. Predsedništva?

To samo ukazuje da će i ubuduće biti izjava tipa “jedan u klin, drugi u ploču”. Ali, vidljivo je i da su obojica otpočeli i novu, predsedničku fazu, u permanentnoj kampanji na koju se sve više svodi čitav politički ambijent u Srbiji.

Kakva je da je, EU je najbolja

Ovih dana javno najekspoloatisaniji akcenat u toj Nikolićevoj zori bila su ona dva ultimativna “nikad” izrečena baš u intervjuu za Al Jazeeru: Srbija nikad neće priznati Kosovo, niti ući u NATO. Ali, i pre i posle toga sadašnji predsednik je imao živahnije izlete, govore i govorancije. Govorio je na proslavi 175. godišnjice Srpske akademije nauka i umetnosti, kada je akademicima obećao najviši srpski Sretenjski orden, bez obzira da li je za to “potrebno hrabrosti ili ne”.

U Novom Sadu je Vojvodini obećao sopstevni predlog zakona da se 25. novembar, dan kada je ona prisajedinjena Srbiji, proglasi državnim praznikom, u znak neraskidivih veza Srbije i njene dve pokrajine. Sprema se da ode i do Abu Dabija, na poziv domaćina, i to samo nekoliko dana nakon što ga je tamo “pretekao” premijer Vučić.

Izjasnio se i o nedavnom protestu Vojnog sindikata, i to u maniru ranijih nesklada stavova u odnosu na premijerove. A kad se o generalnoj intonaciji i korekciji političkih stavova radi, stiče se utisak da Nikolić ostaje u starom “proruskom zanosu”, ali, da ne grešimo dušu, kao i ranije između njega i onih izričitih “nikad” ume da doda potrebni balans. Po potrebi.

Taj “balans” možda ponajbolje ilustruje izjava na kraju zvanične posete Češkoj, kad je, posle svih epizoda o suverenitetu nad Kosovom, rekao: “Predstavnici Češke, baš kao i mi, ubeđeni su da druge organizacije i bolje za evropske države nema, i da je članstvo u Evropskoj uniji, kakvo je da je, bolje nego da se ostane izvan. Ja sam istog mišljenja.”

Neću predsednika koji zvoca, bez obaveza

S druge strane, Vučić uporno kao odbija da govori o predsedničkim izborima, ali pritom na razne načine govoreći o njima. Primera radi, tako što se poziva na istraživanja po kojima bi, kad bi se on kandidovao, pobedio već u prvom krugu. Ili tako što u svakoj prilici pežorativno, cinično i ironično govori o onim političarima koji su “viđeni” ili su se sami kandidovali za predsedničku trku, govoreći da su svi oni pobedili i u tom smislu.

Novitet u nastupu pritom je sve naglašenija intonacija da predsednički izbori imaju biti neka vrsta referenduma između prošlosti i budućnosti, između njega i svih ostalih. Da li još uvek i između njega i Nikolića?

Upravo rečeno najbolje se vidi iz njegove nedavne javne dileme: “Hoćemo li u žabokrečinu i nelegalne privatizacije, ili, možda, vraćanje u vreme sukoba sa svima? Ne daje se vlast prema simpatijama, prema tome da li je neko nekome sladak, već da li može da kreira budućnost, da li su vredni i odgovorni.” A to će, naravno, “ukoliko pobede oni koji su već pobedili – [Saša] Janković, [Vuk] Jeremić, [Vojislav] Šešelj – imati značajne posledice za budućnost”.

Konačno, naklonost Vučića prema poštovanju dogovora i “ocu” Nikoliću mogla bi se pročitati i iz stava da je on protiv svake mogućnosti kohabitacije SNS-vlade i predsednika iz neke druge grupacije, jer bi to značilo da bi predsednik “svakoga dana nešto zvocao, imao sva prava i nikakve obaveze”. A Nikolić “to nikada nije radio”. (Mož’se zanosi, sam’ da ne zvoca). Tako bi se iz političkog stava o zvocanju možda moglo “iscediti” priznanje da je dogovora sa Nikolićem bilo, ali istovremeno i opomena da je sama funkcija predsednika zvocanje bez obaveza.

Da li je, onda, Nikolićev stav o nedavnom štrajku Vojnog sindikata u zoni “zvocanja”? Podsetimo, on je izneo stav da se ne mora baš na vojsci pokazivati umešnost štednje. Vučić je, pak, to brzo poklopio rečima da bi se vojnicima, sem njega, “svako drugi dodvoravao” te da “ako ima nešto za šta su u pravu, razgovaraćemo, ali više novca nema”. I “nemojte da tražite preko hleba pogače”.

Izbori kao referendum

Zašto je, međutim, više od sebe same značajna ova disonanca u stavovima o vojnom štrajku? Brzopotezni “zaključivači” su, kao i ranije, odmah požurili da ukažu kako sukob Nikolić – Vučić još traje. Međutim, to može biti samo izraz onoga što ćemo nazvati “strategijom ujdurme” (smicalice).

Sama ideja o dizanju predsedničkih izbora na referendumsko pitanje vuče korene iz onog o čemu je ovde već pisano: Vučić žudi za nepodeljenim simpatijama, “voli da ga svi vole” i zato i konstruktivnu kritiku naziva “mržnjom”. Drugi cilj u istom smeru je zamisao da se pobeda “Vučićevog kandidata”, (za)sada je to Nikolić, ili Vučića samog (ako se samokandiduje, što nije isključeno) ostvari već u prvom krugu.

Za tako nešto – zaobilaženje Nikolića i davanje palice nekom drugom (ponavljamo, a da taj drugi nije  Nj. V. A. V. sam) ne bi bilo poželjno, zbog  izvesnog cepanja i u glasačkom telu, i u partiji, kao i zbog mogućih dubljih potresa.

Sa Nikolićem, pak, koji će (se) pomalo zanositi sa neraskidivim bratstvom sa Rusijom, sa odsečnim “nikad” pomenutog tipa, nepodeljeni SNS pokriva znatno širi, nacionalniji i desniji spektar biračkog tela nego što ga pokriva sam Vučić sa svojom (bar) deklarativnom i u ponečemu ostvarenom preoevropskom orijentacijom.

Dvostruka ‘strategija ujdurme’

Ali, mora se računati i s tim da će, uprkos toj EU-paradigmi i reformatorstvu, i on sam više nego dosad ispoljavati “zanose” koje je “odobrio” Nikoliću. Sa sve onom čudnovatom, a plebsu prijemčivom veštinom da u jednom te istom iskazu zastupa istovremeno  jedno i sasvim suprotno gledište. U tom smislu “ujdurma” može biti dvostruka.

Konačni dogovor sa Nikolićem – i to je ta strategija ujdurme – po svemu sudeći, podrazumeva i dugoročniji scenario. Zato je šifra glasila “sve su se dogovorili”. (To je, pak, ovaj isti autor svojevremeno na ovom istom mestu već obrazlagao.) U tom scenariju koalicioni partneri u sadašnjoj vlasti, ponajpre Socijalistička partija Srbije, uzdržali bi se od svojih predsedničkih kandidata i podržali zajedničkog/Vučićevog. Ivica Dačić je, u ime SPS-a, istog dana kad “se saznalo” za dogovor, to i potvrdio. Mada se počasni predsednik SPS-a, “ljuti miloševićevac” Milutin Mrkonjić, na to joguni.

Rasim Ljajić sklon je i ovom, kao i kompromisima uopšte. Nadalje, Nikolić bi kad/ako bude izabran predsednikovao ograničeno, dok se promenom Ustava ne uvede izbor predsednika u Parlamentu. Onda bi do isteka započetog mandata, ili kako se već opet dogovore, predsednikovao neko drugi, možda i nagradno za poštovanje koalicionog dogovora, a premijerovao Vučić.

A nadalje bi moglo da bude i obrnuto, ako se pronađe dovoljno “poslušan” premijer.

A referendumski naboj koji će sledeći predsednički izbori nositi u “Republici Permanentna Kampanja” valjda treba da se čuva do referenduma, gde će pitanje glasiti: ja ili niko. A možda: ja ili potop!

Stvari sada tako stoje. No, na sve kraćem luku između “ja” i “potop” možda se pojavi i tačka – ja ili Nikolić.

Stavovi izraženi u ovom tekstu su autorovi i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera