Vučić vječno u predizbornoj kampanji

Piše: Ratko Femić

Godinu i po dana od prošlih parlamentarnih izbora beogradska čaršija opet bruji o priprema za glasanje. Jedna od glavnih vesti prošle nedelje bila je da premijer Aleksandar Vučić razmišlja o izborima.

Mada, razmišljanje o izborima ili rekonstrukciji Vlade u slučaju premijera Srbije više nije vest. Taj stalno razmišlja o izborima i stalno je u predizbornoj kampanji. Nedavno je na jednoj televiziji sa nacionalnom frekvencijom prikazan reality show u kom je premijer glavna zvezda. Bila je to pokazna vežba Weberove protestantske radne etike i duha kapitalizma, kada premijer na kraju radnog dana posle dvadeset i kusur sastanaka umoran, nakratko odlazi kući jer ga uveče čeka večera sa diplomatama.

Premijer i njegova partija i dalje uživaju podršku od oko 50 odsto opredeljenih građana. Nije stigao da ispuni obećanja data još pred formiranje pretprošle vlade, a već bi ponovo na izbore.

Koji će mu to andrak?

I to je premijer objasnio. Kaže da „nije lako, ni jednostavno, niti moguće raditi u atmosferi u kojoj se neprestano osporavaju očigledni rezultati i uspesi”. Nešto slično je izjavio i pred raspisivanje izbora 2014. Tada je rekao da nije lako, “to jest veoma je teško raditi u atmosferi u kojoj niko nije želeo da ima sluha ni razumevanja ili je mali broj ljudi želeo da ima sluha i razumevanja za napredak”.

Sada je jasno da premijer odlučuje da se ide na izbore zbog nerazumevanja i izgleda će tako da bude sve dok nas ne urazumi, a to ne ide tako, jer posao opozicije je da radi upravo to – osporava i kritikuje poteze vladajuće garniture. A pošto oni to rade stalno premijer se našao uvređen i rekao: “E dobro, a sad idemo na izbore da vidimo koga narod više voli”.

Psihološka potreba

Premijeru je potrebno to stalno potvrđivanje. Ima to i psihološku potku. Elem, Jerrold Post, direktor programa za političku psihologiju Univerziteta “George Washington” koji je 20 godina radio u američkoj CIA na izradi psiholoških profila svetskih lidera za potrebe američke vlade, prema određenim zajedničkim osobinama podelio je lidere u nekoliko grupa.

U srpskom izdanju magazina Newsweek analizirao je najbrojniju kategoriju lidera s ogromnim osećajem samoljublja i neverovatnom željom da uspeju, a u njoj su se našli ruski predsednik Vladimir Putin, američki Barack Obama i – srpski premijer Vučić: “Značajan aspekt ovog tipa ličnosti na vlasti predstavlja način na koji pokušava da zadovolji svoje psihološke potrebe. Primarni cilj je da stekne priznanje, popularnost i slavu. Ta težnja za priznanjem proizilazi iz njihove izuzetne egocentričnosti, snažne ambicije i grandioznih fantazija (milijarde iz Emirata, Beograd na vodi, svaki uspeh predstavlja se kao “prvi put u istoriji”, prim, aut). Pokretački poriv koji leži u pozadini ove potrage je, međutim, unutrašnja praznina i nesigurnost u pogledu sopstvenog identiteta. Neki autori pišu i o ‘kompleksu Nobelove nagrade’ kao potrazi za priznanjem”.

Kakogod, tek za tri godine imali smo dva puta izbore i jednu rekonstrukciju Vlade, a sada se najavljuju još jedni izbori. Kad se uzme u obzir onih 100 prvih dana Vlade, kada ih se ne pita za razultate jer je to period dostizanja radne temperature, dosad smo “skrkali” 300 dana, skoro celu godinu. Ministra odbrane i još neke članove Vlade smo za tri godine tri puta menjali.

I o tome je pisao profiler američke CIA-e: ”Prisutna je sklonost ka iskorišćavanju drugih, uz zanemarivanje njihovih potreba i osećanja. Okružuju se obožavaocima od kojih očekuju divljenje i laskanje. Verni sledbenik može da bude odbačen kad više nije od koristi, jer je cenjen samo kao neko ko obezbeđuje psihološku hranu, stalni priliv laskanja i divljenja…”

Te hokejaške leteće izmene u Vladi dovele su do toga da je onih Warholovih “pet minuta slave za svakoga” u Srbiji postalo Vučićevih “nekoliko meseci vlasti za svakoga”. Ostaju tu i preletači iz stranaka opozicije koji se uhlebljuju u javna preduzeća. Tako da se, osim nas pilića, izborima mnoge zverke obraduju novim mogućnostima nameštenja i apanaža.

Vladavina do 2020.

Iako se spekuliše da bi izbori mogli da budu održani već krajem ove godine, verovatnije je da bi to moglo da se desi na proleće iduće godine zajedno sa pokrajinskim i lokalnim izborima.

S podrškom koju sada uživa Vučić bi sigurno sebi produžio mandat za još četiri godine, a što se tiče opozicije tu ne bi bilo nekog iznenađenja. Dobra je to taktika, a Vučić je maher političkog marketinga – kada proceni da je jak, a da rejting zbog nekih budućih teških poteza može da se sroza, on u najpovoljnijem momentu ode na izbore, začepi opoziciji usta, koja onako pocepana i sirota stalno priča o tome da će da iznenadi na izborima – i produži opstanak na vlasti do 2020.

Možda je Vučićeva reakcija bila samo poruka opoziciji da se zamisle kako bi prošli na glasanju, a to – iako oni kao sa radošću očekuju izbore – za njih ne bi bilo dobro.

Ako se stvarno odluči za izbore to može da znači da nam slede neki nepopularni potezi vlade, a ujedno bi se tako ućutkala struja u stranci koja je primorana na poslušnost, ali ne podržava premijera.

Moguće je da će se ubuduće pojačati pritisci na Srbiju da konačno reši pitanje Kosova ili priznanjem ili omogućavanjem članstva u međunarodnim institucijama, a osim toga možda bude traženo jasnije distanciranje od Republike Srpske u cilju unitarizacije BiH.

U sledeći izborni ciklus – koji se najavljuje usled štednje i stezanja kaiša, a izbori koštaju – ulazi se sa mnogo neispunjenih obećanja, ali to neće smetati da se tom arsenalu doda još jedan. Doduše, postignut je ograničeni uspeh u konsolidaciji javnih finansija, ali po cenu odricanja jednog dela građana Srbije.

Ko se još seća da je Vučić pred prošle izbore garantovao da neće biti smanjenja penzija. Nekoliko meseci potom one su smanjene. Šta bi s onim grandioznim projektom, plovnim kanalom Beograd – Solun? S pravom su kritikovali bivšu vlast zbog zaduživanja jer je za četiri godine mandata vlade Mirka Cvetkovića (Borisa Tadića) spoljni dug narastao za 6,6 milijardi evra i obećavali su da će to da promene. Međutim, naprednjaci su za tri godine vlasti uspeli da nas zaduže za dodatnih devet milijardi evra jer je spoljni dug narastao sa 15,4 na 24,2 milijarde evra.

Nezaposlenost je i dalje visoka. Niko više ne pita šta je sa borbom protiv korupcije na kojoj je Vučić stekao popularnost. Koliko slučajeva je rešeno? Seća li se iko armade uhapšenih? Koliko ih je osuđeno? Šta je bilo sa fabrikom čipova i aviodelova?

Doduše, očišćen je teren na mestu gde treba da nikne Beograd na vodi, i kad tu bude napravljena neka zgradurina onda će moći da kažu: “Glasali ste, gledajte. Gde se ova zgrada nalazi? U Beogradu. A je li taj deo Beograda blizu Savi? Jeste. A je li Sava reka? Jeste, brate. A je li reka voda? Voda, nego šta drugo. E pa, gospodo građani i birači, ispunili smo stogodišnji san da se Beograd prvi put u istoriji spusti na obale reka i dobili smo Beograd na vodi”.

To će biti predstavljeno ravno silasku čovekovog dalekog pretka s drveća na zemlju, ali posle ovakvih obećanja, njihovih ispunjenja i najave još jednog ciklusa, čini mi se da neko misli da nismo ni silazili sa grana.

Stavovi izraženi u ovom tekstu su autorovi i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera