Vučića više boli pisanje o korupciji, nego o ratnim zločinima

Razgovarala: Snježana Mulić-Softić

Prije 17 godina na Kosovu je počinjen zločin u kojem su jedinice iz Srbije ubile stotine Albanaca. Djelić tog zločina “izronio” je u javnost  sredinom 1999. godine u hladnjači koja je plutala Dunavom, a u kojoj su bila tijela Albanaca iz sela Ljubenić, Ćuška, Pavljan i Zahać kod Peći.

Nedugo nakon toga počinjen je drugi zločin, tako što su tijela ubijenih sklonjena sa lokacija na kojima su ubijeni, neka su čak i vađeni iz raka u koje ih je rodbina sahranila, te su sakrivena na više lokacija u Srbiji. Jedna od lokacija bila je i teren policijskog centra u Batajnici kod Beograda.

Iako je najviši državni vrh naredio sklanjanje tijela u najvećoj tajnosti, u javnost su procurile vijesti o tom zločinu, a 11 godina poslije, nakon pritisaka organizacije Human Rights Watch, dospio je na Posebno odeljenje za ratne zločine Višeg suda u Beogradu. Devet pripadnika 177. vojno-teritorijalnog voda Vojske Jugoslavije, koji su sebe nazivali “Šakali”, osuđeno je 2014. na ukupno 106 godina za smrt najmanje 118 civila albanske nacionalnosti iz spomenuta četiri sela. Međutim, presuda je na višem sudu ukinuta, slučaj vraćen na početak, a raspravna sutkinja dobila je otkaz.

O zločinima počinjenim nad Albancima na Kosovu su novinarka Marija Ristić i režiser Nemanja Babić snimili, u produkciji BIRN-a (Balkan Investigative Reporting Network) dokumentarni film Neidentificirani.

Taj film kina u Srbiji su odbila prikazati.

O tome kako su nastali Neidentificirani, o zločinima, njihovom zataškivanju i negiranju, nepristajanju na suočenje s njima… za Al Jazeeru govore autori filma.

• Priča o hladnjači s tijelima ubijenih Albanaca dospjela je u javnost 2001. godine, kada je Dragan Vitomirović to objelodanio u listu Timočka krimi revija, čiji je bio urednik. Sjećate li se tog perioda – kako je reagirala srbijanska javnost, kako vlast?

Nemanja: To je bio veoma turbulentan period za srpsko društvo, svega nekoliko meseci nakon pada [Slobodana] Miloševića. Nove, proevropske snage su počele da preuzimaju upravljanje državom, ali su strukture bezbednosnih službi ostale netaknute. To je bila posledica činjenice da je policija “prešla na stranu naroda” i time sprečila krvoproliće na ulicama Beograda. Njima, naravno, nije bilo u interesu da ovakve priče dospeju do srpske javnosti. U tom trenutku to je bilo najveće iskušenje za nove vlasti. Istraga je pokrenuta jer se nešto tako jednostavno nije moglo ignorisati.

• Dragan Vitomirović je poginuo u saobraćajnoj nesreći nedugo nakon objavljivanja priče. Može li se ta pogibija dovesti u kontekst pokušaja skrivanja istine i signaliziranja šta će se desiti onima koji budu o tome pisali?

Nemanja: Zvanična verzija događaja je da je u pitanju bio nesrećni slučaj. Sa druge strane, porodica tvrdi da se radilo o atentatu. U svakom slučaju, koincidencija ove tragedije i celog slučaja je imala upravo efekat koji ste naveli na većinu novinara u Srbiji. Kada se tome doda da je u isto vreme u Jagodini ubijen novinar Milan Pantić, koji je pisao o korupciji u procesu privatizacije, a čije ubice ni do danas nisu otkrivene, jasno da je cena slobode govora bila jako visoka.

• Da li je javnost tražila obrazloženje zašto je sutkinja Posebnog odeljenja za ratne zločine Višeg suda u Beogradu, pred kojim se sudilo 177. vojno-teritorijalnom vodu Vojske Jugoslavije, dobila otkaz? Da Ii je iko za to ponudio obrazloženje i znate li šta je s tom sutkinjom?

Marija: Sutkinja Snežana Nikolić-Garotić premeštena je iz odeljenja specijalnog suda u kom se sudi za ratne zločine i organizovani kriminal u Palatu pravde, na takozvane predmete običnog kriminala. Važno je reći da je Garotić jedna od sudija sa najdužim stažom u suđenjima za ratne zločine i da je to prvi sudija u Srbiji koji je presudio da je Vojska Jugoslavije odgovorna za zločine na Kosovu, upravo u slučaju koji smo mi istraživali i da za to nije odgovorna paravojska. Nažalost, slučaj sutkinje Garotić samo je jedan od slučajeva u Srbiji gde se nezavisne sudije uklanjaju iz sudova. I o tome nema debate u Srbiji, jer su mediji zatvoreni i pod kontrolom, a o ovome se priča u ekspertskim krugovima. Zvanično objašnjenje jeste da je njima istekao mandat, međutim, sve ove sudije tvrde suprotno i trenutno se svi ovi slučajevi uklanjanja sudija nalaze pred različitim sudskim komisijama, koje utrvrđuju šta se tu zaista dogodilo.

• I pored očigledne opstrukcije i pritisaka vlasti da se o ovoj temi ne priča, kao što su spomenuta dva slučaja, ipak ste odlučili napraviti dokumentarac u kojem ćete prikazati šta se dešavalo na Kosovu 1999. godine. Kako ste se i zbog čega to odlučili?

Marija: Pratila sam suđenje za ovaj zločin skoro od samog početka, dakle tri godine. I vrlo brzo mi je bilo jasno da je to bio masovni zločin, ubistvo od preko 100 ljudi, u kratkom vremenskom periodu, koji nije moglo da ad hoc počini deset ljudi. Neka od tih tela pronađena su stotinama kilometara dalje od mesta zločina, u Beogradu, što znači da je zločin bio organizovan, jer vi ne možete da imate toliku operaciju sa par ljudi.

Takođe, mnogi svedoci – kako među žrtvama, tako i među okrivljenima – tvrdili su da je tamo bilo 150 do 200 pripadnika vojske i policije. A da biste poslali toliko vojske, mora da postoji naredba. Naredba postoji, ali ona, na žalost, nikada nije bila deo tog sudskog procesa, a general koji je potpisao nije bio pozvan ni kao svedok. Premeštanje tela nikada nije ni bilo delo optužnice. I to je bio jedan od glavnih razloga zašto sam odlučila da snimimo ovaj film, da pokažemo da postoje ljudi koji su ovaj zločin naredili, da to nisu neka NN lica, kao što tvrde srpski organi, i da oni imaju ime i prezime.

• Koliko je bio rizičan posao skupljati podatke za ovaj film? Da li vas je iko odvraćao od snimanja filma, bilo zbog zločinaca, bilo zbog vaše sigurnosti?

Marija: Mi nismo imali problema, bio nam je otežan pristup dokumentima, ali pretnje nismo dobijali. Međutim, ljudi koje smo kontaktirali jesu. Bilo je pripadnika takozvanih Šakala kojima su pretili da ne govore, jer ukoliko pričaju za nas, mogu se desiti loše stvari njihovim porodicama. Takođe, neki policijski generali koje smo kontaktirali alamirali su druge svedoke da ne govore, jer mogu da izazovu probleme i slično.

• Kako ste dolazili do informacija, dokumenata… I kako su reagirale osobe koje ste kontaktirali za učešće u filmu?

Marija: Do infomacija i dokumenata dolazili smo uglavnom zahvaljujuči bazi podataka Tribunala u Hagu, zatim suda u Švedskoj, Human Rights Watcha. Naše institucije su nam potpuno zatvorile vrata – Tužilaštvo je odbilo da učestvuje u filmu, a Sud je odbijao da nam dostavi čak i presudu, iako je na to obavezan prema Zakonu o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja. Mi smo pozvali preko 30 neposrednih ili posrednih počinilaca ovih zločina i, na žalost, skoro svi su nas odbili.

• U filmu se pojavljuje i jedan od učesnika u zločinu – Zoran Rašković, pripadnik ‘Šakala’, koji otvoreno govori o zločinima koje je ta jedinica počinila, pogotovo o monstruoznim zločinima Nebojše Minića zvanog ‘Mrtvi’, koji je navodno peminuo u Argentini od side. Kako ste došli do njega i da li je bilo teško ‘izvući’ od njega ono što je kazao u kameru?

Marija: Rašković je prvi zaštićeni svedok u Srbiji koji je odlučio da svedoči javno – želeo je da ispriča svoju priču, koju, na žalost, nije imao ko da čuje, jer ne postoji interesovanje javnosti za ratne zločine. Ja sam ga srela na sudu i upravo sam to i želela – da mu dam priliku da to kaže pred većim auditorijumom nego što je sudnica. Bilo je potrebno vreme da stekne da poverenje u nas i, nakon nekoliko meseci, uspeli smo da snimimo intervju.

• Pored Raškovića, tu je nekolicina drugih osoba koje su učestvovale u zločinu i premještanju tijela. Oni govore kao da je što su uradili bilo ‘dobro za domovinu’. Kakav je vaš stav o tome?

Nemanja: Lično verujem da je u pitanju odbrambeni mehanizam, koji ljudi koriste da bi opravdali sebe i svoju ulogu u zločinima ili prikrivanju istih. Tu se prepoznaju dva obrasca; jedan je da je tako nešto moralo biti urađeno da bi se sačuvala i odbranila država kojoj se vojni obveznici zaklinju na smrt, jer to je interes koji je iznad svakog pojedinca; drugi se prepoznaje u frazi: “Ja sam samo radio svoj posao, radio sam ono što mi je naređeno.” Ne smatram da pojedinac nužno mora imati kritičko mišljenje o državnoj politici, što ga, svakako, ne oslobađa odgovornosti za sve što je uradio, ali jasno ukazuje gde leži odgovornost kada se govori o kršenju Ženevske konvencije o pravima i običajima ratovanja.

• Pretpostavljam da ste pokušavali doći do još nekih osoba koje su učestvovali u zločinu. Jeste li i kakav je bio njihov odgovor, reakcija?

Marija: Kontaktirali smo oko 30 ljudi koji su na ovaj ili onaj način bili umešani ili u ubistva, ili u premeštanje tela. Pristalo je da govori troje ljudi. Svi ostali su odbili iz različitih razloga. I svi su jednoglasno isticali da su nevini, ali da ne mogu da govore o tome.

• Neki od učesnika u ovom zločinu su danas visokopozicionirani zvaničnici, neki predaju na fakultetima, neki imaju osiguravajuće kuće, predaju omladini predmete o borbi protiv terorizma… Kako je gledati te ljude na slobodi i pored očiglednih dokaza o njihovom učešću u zločinu i kako Srbija, koja se kreće ka Evropi, koja se zalaže za privođenje pred lice pravde svih ratnih zločinaca, prelazi preko svega toga?

Nemanja: U Srbiji se krajem 2001. godine dogodila pobuna tada najjače jedinice srpske službe Državne bezbednosti, JSO [Jedinica za specijalne operacije], zbog početka saradnje Srbije sa Haškim tribunalom. Pripadnici iste jedinice su godinu dana nakon toga izvršili atentat na premijera Zorana Đinđića. Saradnja sa Hagom je sve ove godine bila glavna prepreka na putu evropskih integracija Srbije. Jasno je da su institucije koje bi trebalo da sarađuju sa Tužilaštvom za ratne zločine u Beogradu u velikoj meri sabotirale istrage kako bi sačuvali svoje ljude. Zato su se u slučaju kojim se bavi ovaj film pred sudom našli samo najniže rangirani pripadnici Vojske Jugoslavije.

Sa druge strane, javnost u Srbiji je uglavnom nezainteresovana za ova suđenja, a deo javnosti se izričito protivi, u velikoj meri zbog toga što je tokom i nakon dolaska NATO trupa na teritoriju Kosova ubijeno i nestalo više stotina srpskih civila, za šta niko nije odgovarao.

• U Srbiji nisu htjeli prikazati vaš film. Koliko kina ga je odbilo i da li ste dobili objašnjenje?

Marija: Odbili su nas, između ostalih, Kulturni centar Beograd, Kinoteka, Dom omladine, Dom sindikata… Objašnjenja su bila različita – da nemaju termin, da nisu zaniteresovani i slično. Mi smo, naravno, ponudili da platimo iznajmljivanje sale po komercijalnim uslovima, ali su i to odbili.

Ovo pitanje može se posmatrati u širem kontekstu cenzure u društvu koje se deklariše kao otvoreno i demokratsko. Ovaj film nastao je u produkciji Balkanske istraživačke mreže, koja se konstantno nalazi na udaru prorežimskih tabloida i pojedinih funkcionera vladajuće partije zbog pisanja o korupciji u Srbiji, što za Vladu Aleksandra Vučića predstavlja veći problem nego pitanje ratnih zločina. S obzirom da vladajuća Srpska napredna stranka kontroliše sve nivoe vlasti u Srbiji, osim u Autonomnoj pokrajini Vojvodina, imaju mehanizme kojima mogu da spreče da BIRN-ov film dobije medijsku pažnju.

• Film je, koliko nam je poznato, prikazan jedino u beogradskom Centru za kulturnu dekontaminaciju. Da li je ta projekcija održana u mirnom ozračju i kakve su bile reakcije javnosti i medija?

Nemanja: Bila je zatvorena projekcija, za mali broj pozvanih gostiju, uz značajne mere obezbeđenja.

• Nakon snimanja filma i prikazivanja u regiji, kakve su bile reakcije u Srbiji,  a kakve na Kosovu?

Marija: U Srbiji je film videla ekspertska javnost, ljudi koji su zainteresovani za temu. Na žalost, šira publika nije. Tu smo dobili pohvale, ali to je publika koja zna za počinjene zločine, možda ne u detalje, ali je svesna uloge srpskih struktura u zločinima širom bivše Jugoslavije. U Prizrenu smo imali ogromno interesovanje, a meni se činilo da su svi nakon projekcije imali veliki osećaj nepravde, jer je većina Albanaca na ovaj ili onaj način osetila brutalnost Miloševićeve politike i do danas mnogi nisu dočekali da vide odgovorne na sudu, pa ni Miloševića, koji je, kao što znamo, umro pre presude.

• Šta namjeravate uraditi s filmom, odnosno, kako ga prikazati publici u Srbiji, što je, pretpostavljamo, bio vaš glavni cilj? Kako nakon sveg teškog i rizičnog posla koji ste do sad uradili ući u tu završnicu?

Nemanja: Voleo bih da ovaj film podstakne one ljude koji budu imali želju i mogućnost da ga pogledaju na razmišljanje o tome šta je bila prava priroda ratova na teritoriji bivše SFRJ, zamaskirana iza fasade odbrane navodno ugroženih nacionalnih interesa. Da li će to biti 2016. ili za pet-šest godina, u kinu ili na televiziji, to nije od presudne važnosti. Sa druge strane, ovaj film na jednom primeru istražuje prirodu ratnog zločina, od trenutka kada se donese odluka, sve do prikrivanja tragova. Tokom tog postupka postoji jasan lanac komandovanja i poznata je uloga svakog pojedinca u toj strukturi. Mislim da je ključno pitanje individualizacije ratnih zločina. Dakle, ratne zločine nisu počinili Srbi ili Albanci, već ljudi sa imenom i prezimenom.

• Postoji li realna mogućnost da će počinioci zločina na Kosovu biti osuđeni, a na osuđeničku klupu sjesti i nalogodavci, kao i oni koji su učestvovali u skrivanju zločina, i hoće li se Srbija bez političkog i međunarodnog pritiska moći suočiti sa svojim zločinima?

Marija: Za sada, kako stvari stoje, mogućnost je mala. Postoje tu različite ohrabrujuće izjave iz Tužilaštva, pa i od Vlade, ali na žalost, svi mi koji pratimo ovu temu postali smo skeptični, nakon što su više puta tokom prošle decenije koliko se zločini procesuiraju u Srbiji obećanja izneverena. Nalogodavci neće biti na optuženičkoj klupi, jer se oni još uvek nalaze na mestima na kojima se odlučuje – u ministarstvima, policiji, vojsci. I zaštićeni su, bili su to nakon demokratskih promena, i sada su.

Niko do sada nije imao hrabrosti, a mislim i volje, da se zaista pozabavi komandnim kadrom. Do sada, na primer, u Srbiji imamo samo osam slučajeva koji su se bavili zločinima na Kosovu, ne samo srpskim, već i albanskim. A ukoliko uporedimo skalu zločina, jasno da će nam trebati decenije. Sa druge strane, postoji mogućnost da se Srbija na neki način natera da se ovim problemom ozbiljnije pozabavi tokom pregovora sa Evropskom unijoma. I tu dolazimo do ključnog problema – da je u Srbiji proces suočavanja sa prošlošću uvek bio uslovljen, da tako kažem, od spolja, a da nikada to nije urađeno ozbiljno i iskreno iznutra.

Izvor: Al Jazeera