Zašto Macron vjeruje u Beethovena

Da je živ, Betoven bi možda svoju Odu radosti posvetio novom predsedniku Francuske. Emanuel Makron svojski se založio da umetničkom dramaturgijom, a ne samo političkim diskursom iskaže svoju privrženost Evropi. I u tome mu je itekako pomogla Betovenova simfonija, uz koju je kroz atrijum Luvra otkoračao do pobedničke pozornice. Tek kada se popeo na binu i obratio svojim sledbenicima intonirana je Marseljeza.

Kada je komponovao Devetu simfoniju (1825), Ludvig van Betoven nije mogao da sanja da će je gotovo dva veka kasnije novi francuski predsednik upotrebiti kao dramaturški uvod za svoje postavljenje. Još manje je takvoj promociji mogao da se nada nemački pesnik Fridrih Šiler, koji je četiri decenije pre Betovena, slaveći ideal bratstva i zajedništva među ljudima (“Tvoje snove vežu niti što rastavi moda zla”) napisao reči za Odu radosti. 

Hodajući ka pozornici predvorjem najraskošnije francuske riznice umetnina, Makron nije žurio, korak mu nije bio trijumfalan. Kao da je dobro razumeo i Betovena i Šilera, išao je po taktu te plemenite muzike, koja je osamdesetih godina prošlog veka proglašena himnom Evrope. 

Odnosi između Nemačke i Francuske nisu tako skladni niti je harmonija Betovenove muzike slična onome što se danas dešava u Evropskoj uniji. Ali u vreme razbijenih iluzija odabir Ode radosti i prednost koju joj je novi predsednik dao nad nacionalnom himnom simbol je kakav nije zapamćen još od propasti komunističkih poredaka. Komunisti su na proslavama imali običaj da ustaju na zvuke Internacionale, a nacionalnu pesmu potiskivali su u drugi plan. 

‘Nisam naivan’

Makron nije komunista, ali ne krije da je evrofil, što je u mnogim krugovima danas isto tako jeretično kao što je u vreme Makartija u Americi bilo opasno ako se sumnjalo da si sklon “crvenima”.

“Mnogi ljudi u Francuskoj, Nemačkoj i Engleskoj govorili su: ‘Ti si naivan, misliš da možeš dobiti izbore braneći Evropu’. Ili ‘On je lud, neće napraviti ništa’. Ja uopšte nisam naivan. Upravo suprotno. Danas se izbori mogu dobiti braneći Evropu sve dok to radite iskreno.”

Mesec dana pre prvog kruga francuskih izbora Makron je, kako se vidi iz navedenog citata, izgovorenog na razgovoru koji je organizovala Hertie škola upravljanja iz Berlina, bio ubeđen da se predsednički izbori mogu dobiti ako govorite u prilog projektu Evrope, a ne protiv nje. U razgovoru na temu “Novo promišljanje Evrope” učestvovali su Jirgen Habermas, jedan od vodećih svetskih intelektualaca i filozofa, koji je bio mentor i nekadašnjem srpskom premijeru Zoranu Đinđiću, i Zigmar Gabrijel, sadašnji ministar spoljnih poslova Nemačke. I jedan i drugi odavno održavaju prisne veze s novim mladim predsednikom Francuske, pa bi se moglo reći da je ova tribina u Berlinu, u praskozorje francuskih predsedničkih izbora, bila neka vrsta intelektualnog razgovora među prijateljima koji slično misle i koji su sa mnogo dobrih želja diskutovali s francuskim liderom nove snage “Napred”.

Merkelova će, čim osigura svoj reizbor u septembru, biti spremna da s Makronom i drugim evropskim liderima pretrese sve dokumente i sporazume EU-a, a naročito one koji se tiču fiskalne politike.

Veći deo sveta bio je ubeđen da je vreme majskih šezdesetosmaša (“budimo realni, zahtevajmo nemoguće”) odavno prohujalo. Kružok u Berlinu, međutim, verovao je da će Makron “preskočiti neprikosnovenu crvenu liniju netaknutu još od 1789.” (Habermas) i popeti se na čelo države iako ne pripada nijednoj tradicionalnoj partiji i ne deli politiku na ušančene tabore levice i desnice.

Izgubljena decenija

Šta Francuska može da učini kod svoje kuće kako bi pokrenula evropsku debatu s mrtve tačke bilo je jedno od pitanja koje je postavljeno Makronu.

Lider organizacije “Napred”, koja nema nijednog poslanika, ali očekuje da će na parlamentarnim izborima u junu uspeti da dobije većinu, smatra da je Evropom zavladala apatija jer već deset godina “nijedna nova ideja nije stavljena na sto”. Evropa nema svoj program rada, govori se samo o podelama, o Bregzitu, Gregzitu, Fregzitu… Potrebna nam je hitno žestoka debata i evropska agenda”, rekao je tada Makron.

Da je potpuno svestan te hitnosti pokazalo se već prvog dana njegovog predsednikovanja. Tačno osam sekundi bilo je potrebno Makronovom timu da domaću javnost obavesti o novom premijeru Eduaru Filipu (46), članu konzervativne partije Republikanci. 

Filip je predstavnik desnog centra, dok je Makron više naklonjen levici, ali obojica su svestrani intelektualci, obrazovani u najprestižnijim školama, predstavnici nove generacije, obojica govore nemački i engleski i obojica su sklona pisanju. Novi premijer pisac je nekoliko trilera, dok su Makronove literarne pretenzije okrenute ka dužim romanesknim formama. Uz to, Filip se bavi i boksom. Neobičan, ali koristan sport za ovo vreme kad Francuska najavljuje da će individualnim borilačkim veštinama uspeti da oporavi prvo sebe, pa onda i Evropu.

Makron u političkom životu nije sklon trilerima ni bilo kakvim iznenađenjima kad bira tim koji treba da vodi državu. Za razliku od prethodnih šefova država odlučio je da se budući ministri, a pre svega njihovi poresko-finansijski dosjei, detaljno ispitaju pre nego što javnost sazna njihova imena. Svi ljudi u vladi moraju biti “čisti kao suza”, bez sukoba interesa i finansijskih mrlja.

Oko sebe u opšti novi centar okuplja ljude svih boja, klasične međustranačke podele više ne postoje, ali su moralni i etički kriterijumi visoki. Svestan je da bi neuspeh njegovog centrističkog poduhvata izazvao katastrofalne posledice. Ljudi su umorni od okoštalih inertnih poredaka, razočarani u profesionalne političare i njihove nedodirljive kaste. Ako bi se ispostavilo da i ovi novi politički amateri, a vrhunski profesionalci u drugim oblastima imaju korupcijskog putera na glavi, to bi dobro došlo klasičnim mešetarima da se ponovo učvrste na stare pozicije.

Makron je sigurno dobro upoznat s iskustvom Podemosa u Španiji. Pokret je izrastao iz narodnog nezadovoljstva okoštalim partokratijama. Razočarenje je bilo ogromno kad se ispostavilo da je i pokret pobunjenih “nezadovoljnika”, koji je na početku brzometno rastao, u stvari, radi vlasti stupio u neprincipijelne koalicije.

‘Merkron vs. Merkozi i Merkoland’

Globalno gledano, najveće interesovanje vlada za detalje u vezi s funkcionisanjem novog evropskog tandema “Merkron” (Merkel i Makron). Zna se kako je neslavno završena veza između Merkelove i Sarkozija (Merkozi). Ni Fransoa Oland nije uspeo da bude ravnopravan partner jakoj nemačkoj kancelarki (Merkoland). Zemlje kojima su nametnute najoštrije mere štednje tonule su u depresiju, a veliki broj mladih ljudi izgubio je svaku nadu da će doći do posla.

Da li će Berlin i Pariz s novim neobičnim stanarom u Jelisejskoj palati najzad uspeti da nađu zajednički jezik i pokrenu EU iz apatije u kojoj tavori već deset godina, bez nove ideje i programa?

“Svaki je početak čaroban”, rekla je Angela Merkel, parafrazirajući reči iz jednog stiha nemačkog književnika Hermana Hesea, nekadašnje ikone bitničke generacije. Prilikom susreta s novim predsednikom Francuske, koga dobro poznaje iz vremena kad je bio Olandov ministar ekonomije, kancelarka je očito smatrala da Makronu odmah treba da dadne do znanja da politika nije poezija.

“Čarolija će, međutim, potrajati samo ako se postignu dobri rezultati”, dodala je kancelarka, dok zlobnici ukazuju da je Merkelova godinu dana mlađa od Makronove životne saputnice Brižit Tronjo (64). Da velika razlika u godinama ne utiče na skladnost veze to je već više puta potvrdio novoizabrani predsednik, koji se kao najmlađi šef države još od Napoleona, uselio u Jelisejsku palatu s najstarijom prvom damom u istoriji Pete republike.

Da li će se mlađani predsednik isto tako dobro politički slagati sa znatno starijom Angelom Merkel? Makron je u kampanji zagovarao institucionalne promene kako bi ekonomija Evropske unije brže rasla. On predlaže neku vrstu zajedničke kase EU-a i ustanovljenje evropskog ministra za finansije. Nemačka se dugo opirala takvim idejama. Neposredno nakon Makronove pobede izgledalo je da Merkel i drugi nemački političari odbacuju predlog iz Pariza, ma kako da su oduševljeni što je na čelo Francuske došao evrofil umesto evrofobične Marin Le Pen. Volfgang Šojble, nemački ministar finansija bio je direktan kad je rekao da “nije realno očekivati radikalne promene u EU-u”.

Ali, nedavno stojeći pored Makrona, Merkel je zauzela znatno pomirljiviji ton. Ona je najavila da će dve zemlje napraviti zajednički program sa mnogo više dinamike nego ranije, ali da to ne može da se uradi preko noći. Nije isključila čak ni mogućnost da se odavno potpisani sporazumi EU-a promene “ako je to neophodno”.

Brojni cinici tumače da Merkel samo želi da zvuči pomirljivo zato što hoće da nagradi Makrona zbog toga što je porazio Le Pen. Ali kad dođe do pregovora o konkretnim francuskih predlozima, Nemci će opet pokazati da su nefleksibilni. Optimisti, pak, očekuju da su Merkel i neki od njenih kolega najzad shvatili kako je beskrajno stezanje kaiša savršen recept za bujanje političkog ekstremizma i da će to dovesti do raspada EU-a. Po njihovom mišljenju, Merkel će, čim osigura svoj reizbor u septembru, biti spremna da s Makronom i drugim evropskim liderima pretrese sve dokumente i sporazume EU-a, a naročito one koji se tiču fiskalne politike. Možda je čak spremna da popusti s nametnutim budžetskim ograničenjima zbog kojih grcaju zemlje juga.

Francuzi su carevi u pridikama Nijemcima

Ne treba potcenjivati iskusnu Merkel, ali još je manje uputno nipodaštavati Makrona zbog njegove mladosti. Oni koji ga poznaju kažu da ima čudesnu moć u pridobijanju ljudi za svoju stvar.

Da je neobično vešt u međunarodnim odnosima pokazalo se mnogo puta i pre nego što je postao predsednik. Na skupu u Berlinu, pre više od dva meseca, na primer, osvrnuo se na Francuze i njihov arogantan običaj da “dele lekcije Nemcima”.

“Da budem iskren, neću držati pridike Nemcima i objašnjavati im da moraju da investiraju u nas. Mnogi Francuzi već su to radili. Mi smo carevi u držanju lekcija Nemcima.”

Evropa je od francuskih birača koji su doveli Makrona na čelo države dobila eliksir za okrepljenje njenog jako narušenog zdravlja.

Iako pledira na brzometno delanje, Makron je svestan da od Berlina ne može ništa da očekuje pre nemačkih izbora u septembru, ali je siguran da će ubediti Francuze da moraju da pristanu na značajne reforme.

“Ako želimo ponovo da otkrijemo svoje dostojanstvo, svoju sposobnost da radimo i branimo ideju Evrope, moramo da sprovedemo reforme kod kuće kako bismo inicirali nešto mnogo moćnije u Evropi”, kaže Makron, kao da je zaboravio da su ga pre samo dve godine gađali jajima zbog njegovog pokušaja da ozbiljnije promeni Zakon o radu i produži 35-časovnu radnu nedelju.

Harmonija umjesto kakofonije

Redosled je zacrtao i pre nego što je postao predsednik. “Želim da ubedim svoje sugrađane da su nam potrebne energičnije reforme i želim da ubedim naše evropske partnere da ovo mora ići ruku pod ruku s ubedljivijim ciljevima na evropskom nivou i u evrozoni.”

I koncept solidarnosti, koji je utkan u osnovnu parolu francuske revolucije, mora da povrati svoju snagu ako Evropa zaista misli da se vrati svojoj suštini. Makron je izričit – ne pada mu na pamet da od Nemačke traži da podmiruje dug drugih zemalja, ali se od država koje se disciplinovano podvrgavaju stezanju kaiša bez ikakvih drugih reformi ne može očekivati da ekonomski napreduju.

“Evropa nije neka ultraliberalna vizija ogoljenog zajedničkog tržišta, onako kako su je često zamišljali Britanci”, upozorava Makron. Na razgovoru u Berlinu Habermas je podsetio da solidarnost nije milosrđe i da se ovaj izraz još od ranih socijalističkih pokreta upotrebljava i kao politički pojam. Zajednička akcija podrške saveznicima, ili SOLIDARNOST, znači “prihvatanje izvesnih gubitaka zarad sopstvenog dugoročnog interesa uz poverenje da će se partneri ponašati slično u uporedivim situacijama”.

Evropa je od francuskih birača koji su doveli Makrona na čelo države dobila eliksir za okrepljenje njenog jako narušenog zdravlja. Sudbina joj odavno nije visila o tanjem koncu; prvi put je opstanak EU-a zavisio od jednih nacionalnih izbora. Makronu su se obradovali Rim, Atina, Madrid, a posebno su odahnuli Brisel i Berlin. Sada je vreme da se stara dama, okrepljena Makronovim eliksirom, trgne, odupre defetizmu i krene u ostvarivanje novih ideja. Kad reči zafale, muzika može da podstakne bolje razumevanje i plemenitije osećaje.

Novi šef države već je, kako se čuje, uneo klavir u Jelisejsku palatu. To bi mogao da bude podstrek za druge čelnike evropskih zemalja. Umesto ogromnih troškova za skupe limuzine, frizure i odore svaka bi predsednička palata mogla da iskoristi zajednički EU-budžet i da “o trošku Brisela” nabavi poneki muzički instrument. Pa da uvežbava harmoniju umesto što stvara kakofoniju.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera