Zašto Srbija krije istinu o slučaju ‘Panda’?

Srbija se budi, a istina otima. Tačno 18 godina nakon zločina u kafiću “Panda” u Peći i godinu dana posle izjave premijera Aleksandra Vučića da je “gotovo siguran” ko je odgovoran za ovaj strašan zločin, javnost i dalje očekuje istinu o tome ko je i zbog čega 14. decembra 1998. godine ubio šestoricu, a ranio 15 mladića.

Dugo se verovalo da iza ubistva srpskih mladića stoje Albanci, ali je pre tri godine i Aleksandar Vučić, tada prvi potpredsednik Vlade, rekao da za to nema dokaza. Mesec i po dana kasnije u novinama je objavljeno da postoje dokazi da je masakr u pećkom kafiću “Panda” naredio nekadašnji šef Državne bezbednosti (DB) Radomir Marković i da je izvršilac bio komandat Jedinica za specijalne operacije (JSO) Milorad Ulemek Legija.

Opipavanje pozadine (za)vodi u kraj devedesetih. U krvave užase, predstavljane kao incidenti, posle kojih na Kosovu više ništa nije moglo da bude kao što je bilo.                                                                                                   

Srpski zvaničnici nastavljaju tematski da razuđuju pećki slučaj, iako priznaju da su Radomir Marković i Milorad Ulemek Legija “radikalno skeptični” prema međunarodnom pravu i institucijama. Njihova prozivka, naziva se ishitrenom i preranom(!) pošto, vojničkim žargonom rečeno, “još ni čaure nisu prikupljene”, bez obzira što je javna tajna da su obojica godinama u sivoj zoni, da su njihovi kontakti bili amalgam podzemlja, kriminalnog lobija, sivih sfera krupnog biznisa, medija i političara.

Pola godine pre masakra u “Pandi”, posle ubistva četiri srpska policajca kod Glogovca i Srbice, na Kosovu su počeli sukobi srpskih snaga bezbednosti i kosovskih Albanaca, pripadnika Oslobodilačke vojske Kosova. Tim povodom, a prevashodno zbog operativnog angažovanja u praćenju Slavka Ćuruvije, Stevan Basta, nekadašnji rukovodilac DB-a i svedok na saslušanju 31. decembra 1999. godine rekao je da je lično bio “koordinator ad hoc formirane grupe” juna 1998, koja je u beogradskom DB-u bila zadužena za obaveštajne ujdurme u cilju analize izveštavanja srpske štampe o događajima na Kosovu.

Masovni zločini obeležili su tragičnu zimu. Gotovo na svakom koraku osećao se miris baruta i smrti, mada je direktivom Generalštaba Vojske Jugoslavije “Grom-98”, Srbija tek sredinom 1998. faktički potvrdila da jugoslovenska vojska legitimno deluje na Kosovu.

U ratnim dešavanjima srpska diplomatija bila je pogonsko gorivo. Državna delegacija predvođena Vojislavom Šešeljem, potpredsednikom Vlade, i Aleksandrom Vučićem, ministrom za informisanje, u jesen 1998. posetila je jedinice Vojske Jugoslavije angažovane na obezbeđenju granice prema Albaniji i obišla karaulu “Deva” iz sastava 53. graničnog bataljona. Tamo su uživo osokolili oko 8.000 vojnika, u sistemu “linijskog i dubinskog obezbeđenja granice”, zatim angažovanja protivterorističkih sastava i izviđačko-diverzantskih jedinica, uz obaveštajnu i kontraobaveštajnu podršku, a u sadejstvu sa snagama policije.

Sve pomenuto, posle ponoćnog pregrupisavanja u Mališevu, ilustruje kontrolu koju su srpske snage nametnule na Kosovu. Međutim, u sukobima sa OVK u 1998. godini ubijeno je, ranjeno i kidnapovano 1.401 lice.

(Pre)kršena pravila

Vatreni partijski lideri i zagovornici radikalne opcije svaku mirotvornu inicijativu iz raznih razloga bacali su pod noge. Na kraju, uvek bi se sakrili iza famozne i svemoguće formule zvane politička volja od čijeg nedostatka ili postojanja je zavisio konačan rasplet što je doprinelo da kosovski mizanscen bude pozadina bez amnestije naručioca mrtvačkog plesa – dance macabre.

Naravno, broj takozvanih ili bajagi nedremanih čuvara Kosova iz dana u dan bio je sve manji. Dobrovoljno ili pod prinudom, ali tek u Haškom tribunalu, general Nebojša Pavković, koji u Finskoj služi 22-godišnju kaznu zatvora, javno je priznao da su na Kosovu prekršena pravila ratovanja. Na stranicama prvog toma autorskog izdanja ratnih memoara pod naslovom Miris baruta i krvi na Kosovu i Metohiji 1998, Pavković je eksplicitno izložio stavove da su “pojedini pripadnici generaliteta Vojske Jugoslavije, među njima i načelnik generalštaba Momčilo Perišić i njegovo najbliže okruženje, bili skloni da prekrše različita pravila svoje službe i da se ponesu nečasno iz oportunističkih ili čak političkih razloga”.

Ko, kad i zašto? Osveta ili kompenzacija? Nema dugo očekivanih odgovora, osim nevoljnog priznavanja oročene odgovornosti Perišića, Pavkovića i Markovića. Nije se otišlo dalje, od tradicije da nenormalno bude normalno. Da rešenje slučaja “Panda”, umnogome zavisi od animacije, tehnike pravljenja crtanih filmova.

Pavković zna da je tama najdublja pred zoru. Ali zora uvek svane, iako je komandovao ne samo obezbeđenjem i odbranom granice, već i protivterorističkom operacijom širom Kosmeta, jer je Đakovica sa okolinom bila jedna od centralnih tačaka svetske geopolitike i medijskog izveštavanja.

Ponekad i ćutanja, obavijenog velom tajni, morbidne kreativnosti, o organskoj uzročno-posledičnoj vezi, koja je kumovala krvavom terorističkom prepadu u kafiću “Panda”, čiji ciljevi, očigledno, nisu nasumični. Za razliku od žrtava, nekrofilnog pira, čija istraga poput političkih tapkaroša, namerno tapka u mestu uprkos višegodišnjem otimanju istine, vešto osmišljenoj prethodnici kiborg kriminala.

Masakr pod fantomkama

Piramida zločina se polako ruši. Pripadnici obaveštajnih službi se poodavno već dele uzduž, a popreko se samo gledaju.

Međutim, za sve zločine Službe osuđen je samo Radomir Marković, njen šef pri samom kraju Miloševićeve vladavine. Služba je pokušavala da spase i njega, ali je neuspeh nije mnogo ni uznemirio, jer je Marković, kao obični policajac, Službi nametnut – nije ponikao i vaspitan u njoj. Ekspresno dresiran do instrumentalizovane faze: gledaj i ćuti.

U sezonskoj pomračini. Po ko zna koji put, mrtvi gimnazijalci iz Peći provučeni su kroz toplog zeca srpske nekropolitike. Upravo u kampanji, kad beogradska evropska mahala podjednako promptno koliko i ritualno vapi da najzad u prestonoj varoši Tužilaštvo za organizovani kriminal obelodani najnovije rezultate, posle (ne)očekivanog objašnjenja da Tužilaštvo za ratne zločine nije nadležno za postupanje u “predratnom” krivično-pravnom predmetu.

U međuvremenu, domaćim agencijama se sedativno oglašavao premijer Vučić, demantujući mogućnost da je ubistvo šestorice srpskih mladića u Peći 1998. godine zlodelo britanske tajne službe MI-6 ili SAS i dodao da ima čudnih stvari, ali nema nikakve veze “ni sa kakvom službom”. Vučić je “gotovo siguran” šta se desilo u “Pandi”, ali nema dokaza da bilo koga optuži za taj zločin, iako “postoje informacije koje navode na zaključak da istraga ubistva u kafiću ‘Panda’, nije bila profesionalna i da nema dokaza za opštu percepciju da su ubistvo izvršili Albanci, kako se to verovalo”.

Bivši ministar pravde Nikola Selaković u Užicu nije hteo da komentariše pisanje Kurira da su nadležnim organima ponuđeni dokazi da su za smrt šestorice mladića u pećkom kafiću odgovorni pojedinci iz tadašnje Službe državne bezbednosti, ni da je Miodrag Ulemek Legija spreman da posvedoči o direktnoj odgovornosti Radomira Markovića za taj zločin, dok njegov advokat Dušan Mašić kaže da je bivši šef DB-a bio “zatečen informacijom, za koju nema nikakvih operativnih sazanja” i da je o svojoj umešanosti saznao iz štampe.

U lavirintu neizvesnosti, izvesno je da je masakr pod fantomkama izrešetao srednjoškolsku mladost, prekinutu rafalima, dok su bezbrižno igrali karte, što najnovijom aktuelizacijom i otvaranjem rana ojađenih, duguje istinu i stavlja u fokus Fonda za humanitarno pravo, čija osnivačica Nataša Kandić očekuje da “Vučić najzad odgovori ko je blokirao istragu, prikrivao tragove i zašto se dugo ćuti o tome da MUP ne može da razreši slučaj – ne zbog toga što nema dokaza, nego što rasvetljavanje događaja nije dozvoljeno(!)”.

Srbi pljačkali Srbe

Kandićeva je u Peći bila 19. i 20. decembra 1998. kad je taj grad bio pod kontrolom Jedinice za specijalne operacije i lokalne policijske jedinice “Munja”, pod direktnom komandom srpskog MUP-a i generala Obrada Stevanovića. Podsetila je da su beogradski inspektori Državne bezbednosti saslušali najmanje 150 Albanaca, koji su kao jedan od dokaza naveli da su policija i vojska počele istragu tek 17. decembra, tri dana nakon masakra.

Nema sumnje, istraga je blokirana na najbestijalniji način. U tabloidima predstavljen kao unikatna pojava srpskog pravosuđa i jedan od najčešće prozivanih – Vladimir Vukčević, penzionisani prvi šef Tužilaštva za ratne zločine, nije iznenađen, jer su “slični obrati bili u slučaju ‘Šakala’, kad su Srbi pljačkali Srbe u uniformama OVK”.

Možda je Vuk Drašković u pravu kad kaže da su “u ime Službe počinjeni zločini koji su višestruko nadmašili zločine svih okupatora u dva svetska rata. Pod maskama i fantomkama u dimiluke patriotizma presvlači se najmonstruozniji kontinuitet. Po stereotipnom scenariju, samo je vremenska razlika između masovnih grobnica golorukih ‘narodnih neprijatelja’ i tajnih grobnica iz devedesetih godina oko Srebrenice i Vukovara, u jezerima i rekama Srbije”.

Znači li to da su targetiranje i reforme “stranke nad strankama” zabranjeni? U optimističkom iščekivanju naručenog buđenja služi nedavna izjava ministra policije Nebojše Stefanovića da “ne postoji zaštita značkom ili uniformom”.

Ko se ogreši o zakon nepodnošljive lakoće ubijanja, mora da odgovara. Kome i kad, nije rečeno!? Naravno, biće jasnije posle animacije nedodirljivih, koji od jezivog masakra 18 godina prave crtani film.

Ili možda Srbiji ne treba istina o slučaju “Panda”, kad ima migove i paralelni – Vučićev dunjaluk.

Stavovi izraženi u ovom tekstu su autorovi i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera