Oglasi

Zavjet, žonglerska srpska riječ

Na konferenciji za novinare, predsjednik Srbije spomenuo je sintagmu 'zavjetna politika'.
Postavlja se pitanje – koja će i kakva kampanja uslijediti na talasu zavjeta i zavjetne politikeTanjug

Ako čovek, pa makar bio i novinar ili posebno takav čovek, želi da pronikne u poruke iz preko svake mere čestih javnih obraćanja predsednika Srbije Aleksandra Vučića, ne sme da se usredsredi samo na stavove koje on izdašno baca u maticu svojih izlaganja. Mora da razvije smisao i za one uzgred, gotovo ovlaš i van glavnog toka ubačene opaske. Koje, opet, nisu uvek „koske“ čijeg će se glodanja namah uhvatiti novinari, a naročito „novinari“. Sad je tako na red došao – zavet, odnosno zavetna politika, kako reče.

I odmah da se zna - sve je izraženije kod njega da se već u prvom ili drugom potonjem, sve učestalijem obreteniju javnosti – vraća tim uzgredicama, ubacujući ih u glavni tok interpretiranja sopstvenih namera i neustrašivih podviga, bilo u nepromenjenom govornom obliku, bilo u nekoj retoričkoj „alotropskoj modifikaciji.“

(U jednoj priči o marketingu, a sve ovo je veoma blizu baš marketinga, jedna koleginica mi je zorno objasnila šta je tizing, odnosno tizer. To je, reče, ono kad neko baci kamen, može i kamičak, u mirnu vodu, talasići (poruke) dođu do vas na obali, iako kamen niste ni videli.)

Vučić tako glavnim govorom neprekidno uzburkava maticu, dok i levom i desnom ubacuje kamičke u okolne tišake. Pa kad vidi kako ih dočekuju oni što kamenje nisu ni videli, po potrebi ih kasnije, uvećane baca i u maticu koju, k tome i sam uzburkava.

Autonomija u svetoj vodici kompromisa

Nedavno je, govoreći, naravno poglavito o Kosovu i mukama briselskih pregovora, sve utopljeno u svetu vodicu kompromisa na neočekivanom mestu ubacio uzgred, kao slučajno reč „autonomija“. Sekvenca govora se odnosila na kosovske Srbe, naročito one severno-Srbe. Ali, taj je pasus bio nedaleko i od pominjanja albanskih opština na „jugu centralne Srbije“ kako se to pompezno-oficijelno u Srbiji krsti. Što Albanci, pak zovu Preševskom dolinom koja i sad jeste geografski nadomak Vranja čija će odbrana po predsedniku biti upitna najpre „za četrdeset godina“, a dan kasnije „ispravljena“ na „ i pre, na dve decenije“.

Posle ove „ničim izazvane“ natuknice o autonomiji, otvorila se priča o razgraničenju Kosova i Srbije, da bi na kraju ispalo da se Vučić za to oduvek zalagao, pa i sad to predlaže. Uprkos tome, što govorljiv kakav je, nikad to nije javno i naglas pomenuo. Osim ako nije negde doneta odluka da su ministri Dačić i odnedavno i Vulin njegovi „trbuhozborci“ za tu ideju. Potpredsednik SNS i šef ofisa za Kosovo Marko Đurić po pravilu istovetne političko-jezičke vratolomije izvodi nakon Vučića, izuzetno retko pre.

Na najnovijoj konferenciji za novinare, na kojoj je Vučićevu govoranciju od oko 45 minuta jedna agencija nazvala „uvodno izlaganje“, pažnju onog čoveka iz druge reči ovog teksta koji je uz to sedma („sila“!?) reč – novinar, dakle, važna uzgrednost bila je – zavet. Ili, kako je predsednik rekao „zavetna politika“.

Zapravo, ta sintagma i nije bila toliko uzgredna, budući da je imala i obrazloženje, ali postavlja se pitanje – koja će i kakva kampanja uslediti na talasu zaveta i zavetne politike. Jer, ni sad nema sumnje da je u ovoj politici – gotovo sve kampanja.

A ako kampanje i ne bude, otvaranje pitanja zavetnosti pruža zgodnu priliku da se kroz njega sagleda još mnogo toga iz te politike. I da se bolje razume njena kakvoća.

Oplakivanje i proterivanje „preko Prokletija“

Predsednik Srbije je političku i onu drugu javnost tom prilikom podelio na dve grupe. Jednu koja bi priznala Kosovo samo da bi kasnije nastavila da ga oplakuje. I drugu, što još veruje da je moguće ono što je on sam sa sve šefom Šešeljem istorijski nedavno predlagao – da se svi Albanci (oni veljahu tad „Šiptari“) proteraju preko Prokletija. U Albaniju. Ne i u Makedoniju gde su 1998. i artiljerijom terani.

(Crna usputnica iz prve ruke: kad je pak stiglo iz Beograda naređenje da vojska te 1998. vraća kolone zapućene ka Makedoniji da ih „ ne slika CNN“, na pitanje, „ali, kako!?“, odgovoreno je – artiljerijsku vatru usmerite ispred kolona!)

Ona prva grupa, reče Vučić, se zalaže „za celovitost Kosova i to ne zato što mnogo vole Albance, već zato da budemo gubitnici zauvek i da možemo da plačemo nad svojom sudbinom. Jer, to je naša zavetna politika, da se žalimo narednih sto i dvesta godina, da pevamo pesme u kafanama kako nam je teško i kako je svet protiv nas i kako su svi protiv nas...“

Povodom ovog stava ne može se odbaciti pomisao da je on samo još jedno vešto žongliranje „jakim temama“ zarad produženja vladavine nesigurnošću i zbunjivanjem javnosti. Takođe, može se sporiti da je Srbija jasno podeljena baš na dve takve grupe. Ali, načelno je teško ne složiti se sa ovakvom kritikom zavetne politike.

U kosovskom kontekstu, ona je čak i dobrodošla. Međutim, ovde se pokazuje i nešto drugo: krupni problemi „srpskog mentaliteta“ ne mogu se rešavati pukom pričom o njima i grdnjom. Već višedecenijskim strpljivim radom, što je nemoguće, recimo, u najmanju ruku bez dobro organizovanog obrazovanja.

Ni radinost se ne povećava citiranjem i pozivanjem na Maksa Vebera, a ni odricanje Srba od retrogradnih mitova – o čemu je veoma često Vučić govorio u vreme predsedničke inauguracije, pa i na obema inauguracijama – nije moguće bez temeljitih intervencija (ozbiljnih) politika u društveno tkivo. Pogotovo ne uz stvaranje novih mitova u kakav prerasta i sam prezident.

Herojska i žrtvena dimenzija kulture

Zavetna politika i zavet zato su najbolji primeri da se prethodni zaključak potvrdi. Naime, teško da je pobeći utisku da je u pitanju retorička ispraznost, ima li se u vidu da najmanje jedan dokument Vlade Srbije upravo promoviše – zavetnu politiku. Reč je, ilustracije radi, o famoznoj Strategiji razvoja kulture do 2027. u kojoj je među sedam najvažnijih dimenzija kulture na trećem mestu ona - herojska.

„To je dimenzija Kosovskog zaveta koja duhovno pretpostavlja materijalnom i koja obezbeđuje samoočuvanje društva pred egzistencijalnim i identitetskim izazovima, ne samo naša srednjovekovna viteška kultura, već i kultura naših predaka, seljaka ratnika, i onih u Prvom srpskom ustanku, i onih u Prvom svetskom ratu, od onih koji su savladali osmanlijsku okupaciju do onih koji su učestvovali u antifašističkoj borbi, pružali otpor nacističkoj okupaciji i kasnije branili slobodu i druge vrednosti svoga i opšteg nasleđa“, kaže se u dokumentu o toj dimenziji.

Problem je u sledećem: u načelu ni ovakvi dokumenti ne bi bili sporni kada se iz njih u praksi ne bi izvlačili upravo oni elementi „dvestogodišnjeg oplakivanja“ tužne srpske sudbine. A nažalost, u „vučićevskoj eri“ (on sam već govori „u vreme moje vladavine“) sve su brojniji primeri upravo takve realizacije ove strategije.

Podsetimo, recimo, na brojne (sto)godišnjice Velikog rata koje padaju u ovaj „mandat“ od 2014 -2018. Uočićemo tada, paradigmatično, da bivši predsednik Nikolić u jednoj takvoj prilici govori studentima o 1300 kaplara, učenika, boraca u tom ratu, ali pritom veliča njihove žtrve i pogibije. A ne doprinos kulturi preživelih „francuskih đaka“ poput Vinavera, Krakova i mnogih drugih.

Retorika i nepokorna stvarnost

Zavetno naplakivanje, uostalom, ne tiče se samo Kosova koje mu je izvor još od 1389. Zar nismo samo koji dan pre Vučićevog „obračuna sa plakanjem nad gubitništvom“ imali još jedno „obeležavanje“ godišnjice Oluje koje je do u tančine bilo ono protiv čega se Vučić na konferenciji ustremio. „Plodove“ smo videli ubrzo, kad time ohrabreni Dačić uzvikne, pa na „Kosovu je devedesetih učinjen genocid nad Srbima“, te su Srbi sa sve Jasenovcem i Drugim svetskim ratom – „najveće žtrve genocida na Balkanu“.

Ukratko i ovaj zavetni primer samo je još jedan dokaz Vučićeve spretnosti da najkrupnija nacionalna pitanja pokreće i „rešava“ žongliranjem sa drugim pitanjima iste ili slične težine. Retorski!

Dotle je stvarnost „nepokorna“ i gotovo da se ne menja („istorija me prevarila?!“ D. Ćosić). Osim što catch all ideologija SNS koja nudi „od svega pomalo, za svakog ponešto“ prianja za šarolike strukture (osiromašenog) društva, ona je zapravo pothranjivanje svega baš suprotnog od naprednih ideja koje su u vođinoj ponudi. Retoričkoj!

I najkraće, praksa pokazuje da su uz ovakvu politiku obe one grupe (za priznanje i za proterivanje „preko Prokletija“) sklone stogodišnjem plakanju i pevanju pesama u duhu „svi nas mrze“. Žongleraj nesigurnišću ih zapravo obe, i još mnogo kojekakvih – ohrabruje.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera

NAPOMENA: Komentari odražavaju stavove autora komentara, a ne stavove Al Jazeere Balkans. Molimo korisnike da se suzdrže od vrijeđanja, psovanja i vulgarnog izražavanja jer takvi komentari neće biti objavljeni. Al Jazeera Balkans zadržava pravo da određene komentare obriše bez najave i objašnjenja.