Zima u Sandžaku: I janjci nose džempere

Tutinske muke nemaju kraja.  Još se nisu sabrali utisci od novembarskih poplava, a živopisnu varoš ispod Graca okovaše sneg i led, sibirski minusi od kojih sad u zadnju poštu Sandžaka, ne može ni da se dođe, ni da se ode iz nje.

Opet je (uvedeno) vanredno stanje. Zbog minusa, Tutinci se  ponovo oduzimaju, u sinhronizovanom ritmu čoveka i  prirode, kad su ljudi u zaustavljenom vaktu izdali prirodu.

Na bivšoj tromeđi bez međa, u širokom dijapazonu  klimatskih promena i neobjašnjivih temperaturnih amplutida, sve je manje prirodnih bajki, u kojima prednjače refleksije sunca  u kapi rose na borovoj iglici i milovanja vazduha, zimzelenih šuma u kojima se vetar poigrava.  

Nema više, ni kozjih staza, preko kojih se stiže do zvezda. “Sve se promenilo. Gotovo, do otuđenja. A naročito, klima je postala klimava i nezahvalna, čak i za najiskusnije prognozere”, objašnjava Šaćir Dreković,

Njegovih osam decenija su enciklopedijska investicija. Bivši poštarski službenik, u ubogom kraju hronično zarobljenom smetovima, kao mladež na telu ili zaštitni beleg pamti višedecenijske nestašice vode, bespuće makadamskih puteva i prekide u snabdevanju strujom.

To je neslavna tradicija, sa mnogo interpretatora, a malo autora.  Na Pešterskoj visoravni, oduvek je hrabrost  doći i ostati.  Na ‘sandžačkom krovu’, ostaje samo ko mora i onaj što je navikao da zima traje osam meseci, a da je i preostala četiri – hladno. U jednoj godini, tri zime i jedno kratko, ali žarko leto. Priča se da jedino u avgustu nije padao sneg, al’ ni to niko nije sto odsto siguran.

Ko preživi – pričaće 

Najteže je oko Savindana. U srcu zime. Kamen puca od studi.

“Tako će biti i ove zime. Hladno, do smrzavanja”, upozorava Muhamed-Musa Ademović, raniji predavač razredne nastave u Crkvinama, blagodareći čijem višegodišnjem entuzijazmu Tutin u Rakovom polju, ima meteorološku stanicu.

Najčešće, za razbibrigu i nesanicu. Kod Sandžaklija je upadljivo izbegavanje, do odsustva komentara o vremenskim stihijama. Odjeci i reagovanja, ostaju u vazduhu, kao zaleđeno pitanje, uz samo jednu anonimnu prozivku: ”Za sve su krivi Ameri. Sa onim antenama”.

Ali, kome smeta javna kritika i dokle će sneg i led da iznenađuju putare u januaru?!

Ili, zašto sneg, kao po nepisanom pravilu, uvek (na)pada najviše subotom i nedeljom?

U opštinskoj Sekciji za puteve, imaju kovertirane odgovore. Po urneku braće Dazdarević, novopečenih vlasnika lokalnog  auto-prevoza, koji čak i posle deset godina od uvođenja monopola, neguju neslavni primer “Sandžaktransa” da pojedini kombiji od Pazara do Tutina nemaju grejanje. Zato putnici, u firižideru na četiri točka, svakodnevno cvokoću, dok putari tokom ledenih dana ulažu natčovečanske napore, u borbi protiv  snežne blokade.

Izgovor je antistres program. Ko preživi, pričaće, o štavičkoj varoši u kojoj najduže radi fabrika reume. Od večitih mrazeva, pa i kad im vakat nije, kostobolja je obogaljila narod, do stadijuma incognito epidemije, o kojoj svi ćute, iako svi znaju da najmanje od jednog ukućanina mira nemaju.

”Koncept javnog zdravlja je dinamika puna neizvesnosti, uslovljena pored ostalog i klimatskim faktorima, koji su u Tutinu nepravedno zapostavljeni, kao uzrok nekoliko endemskih manifestacija”, po ko zna koji put upozorava epidemiolog dr Mithat Eminović.

Ambiciozni stručnjak, posvećen zdravstveno-vaspitnom radu, ovih dana ima pune ruke posla. Kao savetnik Opštinskog štaba za vanredne situacije edukuje sugrađane o tretmanu promrzlina, urgentnim stanjima i imunizacijama. Međutim, Albin Gegić, novinar i povratnik iz Istre, posle zavičajne nostalgije apostrofira tutinsku klimu, sledećim rečima:”Ko ovde ostane zdrav, taj mora da je medicinski fenomen”.

Za Gegića, u Tutinu je sve “spolja raskoš, a unutra pustoš”.  Prema popisu iz 1991. godine, opština broji 36.000 stanovnika, a  sama varoš polovinu. Ali, od tada, osvanulo je hiljadu i po zaključanih kuća. Jer, ovde ostaje samo onaj ko mora i ko nema gde.

Vječito hrvanje sa šejtanom

Zatureni u besputnom prostranstvu, znaju da se od betonskih fasada, pored obala lenjog Vidrenjaka, ne živi. Ako hiljade mladih kadrova, tek svršenih akademskih građana, svake godine, pakuje kofere i odlazi u pečalbu. Uglavnom, u jednom pravcu. Seoba postaje evakuacija. Ne samo zbog vanrednih stanja.

Svake godine, isto. Zimi i leti. Tako i najnovije vanredno stanje je zapravo redovno tutinsko stanje. Kad nema puta, nema vode i nestaje struja, sneg i led postaju već viđena slika. Po brzopoteznoj inerciji, misli postaju reči, reči postaju dela, dela navike, navike karakter, a karakter određuje sudbinu.

Tipični transferi. Sve samo prelasci. Kao ovca iz tora.

U domaćinstvu  Milovana Zečevića, bivšeg direktora tutinske Tehničke škole,  januarskim danima su od dečjih džempera jaganjcima prilagođeni prsluci, koji život znače. “Stočarstvo je naša jedina šansa za opstanak” ubeđen je profesor Zečević.

U njegovim Popama, susednim Biohanama, Godovu, Detanama, Raduši, Lipici, Rudnici, Veljem Polju, Bujkoviću, Ostrovici, Žirču, Mitrovi, Dobrinji i Župi, ne pamti se kad su kurjaci, klanjem ovaca uzimali porez. Za razliku od razuđenih krajolika zaleđene Pešteri, u kojoj čami stara stolarija, korodirana mašina za veš, suve slavine i neokrečeno kupatilo.

Tamo, gde su najdugovečnije narodna radinost i druge seoske  igr(arij)e. Opština ima sto jedno naselje, ali se s glavne džade može videti tek nekoliko. Ostala su razbacana, isturena “iz majčinog krila”, a do većine je nasut drum i više se ne stiže zimi, samo terenskim vozilom ili na konju.

Meteorolozi su nepouzdani tumači Tutina. Bezbroj puta su, kao ovog januara, prevideli mikroklimatske izuzetke. Ugrizom jezika povredili su se na poslu. Prognozirajući peštersku zimu samovoljno su pristali na večito rvanje sa šejtanom.

Sad znaju i objašnjavaju. Tu i tamo, nije čudno što u pešterskom pazuhu vlada klimatska misterija. Putevi zavejani, od Mitrova do Đurđeva dana. Redovno smrzavanje, u vanrednom ledu.

Tajanstveno i surovo. Kakva priroda, takvi ljudi.

Izvor: Al Jazeera