Radnička klasa u Srbiji između pakla i Vaskrsa

Fabrika “Prvi maj” koja je nekad zapošljavala ceo grad i okolna sela izgorela je, a sa njom i nekolicina nevinih radnika. Ispred ruševina svakodnevno štrajkuju radnici dok nove gazde i tajkuni, povezani kumovskim vezama sa predsednikom opštine obećavaju nova radna mesta i veliki boljitak samo da se okanu protesta.

U to neimenovano mesto duhova negde u jugoistočnoj Srbiji u kojem se čamotinja ubija gledanjem rijaliti programa, vraća se lik koji je bio u zatvoru zbog malverzacija u vreme bivših vlasti. Poznaje i poštuje sve lokalne vradžbine, povezan je sa satanom i uspeva da zavede očajnike…

Film Radnička klasa ide u pakao, reditelja Mladena Đorđevića premijerno je prikazan na ovogodišnjem FEST-u, a kritičar beogradskog City Magazina prorekao mu je da će ga naprednjaci, zbog mučne slike koju prikazuje, “brže, jače, bolje” strpati u bunker.

U filmu je prikazana Srbija kakva se ne vidi na reklamama za Expo 2027, i ona je daleko od luksuznih građevinskih radova za bogatu klijentelu.

No, prognoze da će biti zagubljen u nekim prašnjavim fiokama, bar dok ne prođu izbori, nisu se obistinile. Radnička klasa ide u pakao je na repertoaru ono malo bioskopa u Beogradu, baš ovih dana pred Praznik rada, prvi maj, datum kada se u bivšoj Jugoslaviji slavila i obeležavala presudna uloga radničke klase u udarničkoj izgradnji zemlje.

Osam sati rada
Osam sati kulture
Osam sati odmora

Zna li danas još neko u čemu je značaj tri osmice, skoro dvovekovnog simbola borbe za radnička prava. Decenijama su tokom druge polovine 20. veka u SFRJ sve tri osmice doterivane i kićene: topli obrok, radničke menze, redovni zdravstveni pregledi, odmarališta, zimovališta i letovališta, školovanje kroz rad, porodiljsko odsustvo od godinu dana. Gradili su se stanovi za radničke porodice… A jeste, za prvi maj išlo se na uranak i sa užitkom se roštiljalo.

Nije Prvi maj nego Velika sreda

Ove godine, taj narodni užitak može vas odvesti i bukvalno u pakao. Bar tako tvrdi srpsko sveštenstvo. Za meso bi se nekako i skupile pare, ali narodu se poručuje da ne padne u iskušenje.

Jer Praznik rada, taj “suštinski komunistički praznik” kako ga u poslednjoj deceniji kvalifikuju krugovi na vlasti, pada u poslednju nedelju vaskršnjeg posta. A to je “strašna i tužna nedelja”, kako nas u Srbiji (za koju smo pogrešno nekad verovali da je sekularna država) podučava i opominje otac Predrag Popović, sveštenik Srpske pravoslavne crkve (SPC), jutjuber i influenser, čije poruke, tvrdi se, dospevaju do ušiju i srca stotina hiljada ljudi.

Poslednja nedelja posta je “najstroža u celoj godini” i posti se “na vodi”, poručuje influenser u svešteničkoj odori.

“Svako ko se izjašnjava kao pravoslavni Srbin”, naredba je mlađanog oca Predraga, ne sme da bude u nedoumici. “Nikako se ne sme mrsiti poslednju nedelju posta”, kategoričan je uticajni sveštenik.

Ako je suditi po slikama iz desetak mesarnica sa Kalenićeve pijace, nema mnogo “pravoslavnih Srba” na Vračaru i oko njega. Mušterije i prodavci, novčanice i meso…To je, uz jaja, roba koja ovih dana najčešće, usred “najveće tuge” razmenjuje vlasnika.

Da se u ovoj zemlji iole ceni građanstvo, a ne samo nacionalne i religiozne odrednice, morali bi se uvažavati i različiti stavovi. Ne sme se huliti na Boga, ali ne bi smela da se baca anatema na one koji bi da na nekom uranku ili vašarištu obeleže nekadašnji veliki praznik koji je u Jugoslaviji imao svoj puni smisao, iako je potekao iz Čikaga (1886) gde su se buntovni radnici tražeći bolje radne uslove sukobili sa policijom.

Duga je priča zašto i kako je došlo do toga da pojedinci smišljeno šire neistinu kako je Praznik rada “komunistički praznik”. Doduše, ne sme se smetnuti sa uma, da su u socijalizmu radnici po pravilu uživali u mnogo većim pravima nego danas.

Kineska ‘kultura 996’

Iako je Kina socijalistička država, i u njoj po Ustavu vlada “demokratska diktatura naroda predvođenog radničkom klasom”, u privatnim preduzećima neprikosnoveni gospodar je kapital. Umesto da taj kapital poštuje tri osmice, praksu koju su izborili nekadašnji sindikati širom sveta, on se rukovodi sasvim drugim brojčanim šiframa: kultura 996 je ukorenjena praksa koja se sprovodi među radnicima širom Kine uprkos zvaničnim proklamacijama. Radno vreme je od 9 do 9, i radi se šest dana u nedelji, što daje 996 odnosno 12 sati dnevno, skoro kao u vreme Čarlsa Dikensa u Engleskoj.

A kako kineske kompanije u Srbiji poštuju prava radnika to pitajte naše ljude u zrenjaninskom Linglongu ili u borskom Zidjinu. Nešto od toga moglo se načuti od Vijetnamaca koji su na gradilištu kraj Zrenjanina zatečeni bez ikakvih prava i mogućnosti da se nekom požale. Kada je njihova žalosna sudbina ipak procurela u javnost, vlast se ismejavala sa građanima Srbije: navodno smo se zabrinuli za Vijetnamce, a briga nas za jadne Srbe na Kosovu.

U Velikoj Britaniji se zastranilo u drugom pravcu. Tamo je procvetalo nešto što se zove Ugovor o nultom radnom vremenu (zero hour contract). Prevedeno na narodni jezik to znači da je potencijalni radnik “na izvol'te” non-stop. A da li će poslodavac da ga pozove ili ne, to zavisi od njegovih potreba. Jedne nedelje može da se desi da traži da radiš ceo dan i noć, druge dve nedelje ne zvoni telefon. Nikad dotični uposlenik ne zna koliko će para zaraditi, niti može da planira bilo kakvo slobodno vreme… poslodavac je i po samom ugovoru apsolutni vlasnik uposlenikovog vremena. I nema tog sindikata koji će u aktuelnim uslovima uspeti da razbije ovu šemu.

Još kada se na izborima u Evropskoj uniji desnica čvršće i masovnije ustoliči u Parlamentu, teško da će išta ostati od čikaške tri osmice.

Udarništvo se meri sakupljanjem glasova za SNS

Nigde radnicima više nije lagodno, ali u Srbiji oni imaju posebne zadatke i dodatne specijalističke ispite. Stručnost je odavno postala nebitna, a diploma nije neophodna.

Direktor Fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje (PIO) je mlađani fizioterapeut, direktor Elektroprivrede Srbije (EPS) bio je pečenjar, direktor Bezbednosno-informativne agencije (BIA) bio je građevinski tehničar (a ne kako neki kažu keramičar), prethodno ministar odbrane, a sada još uvek ministar policije.

Šansu da se zaposli u državnim preduzećima ima samo onaj koji pristane da se učlani u vladajuću, Srpsku naprednu stranku (SNS). Ali to nije dovoljno. Moraće da bude spreman da u svako doba dana ili noći krene na miting ili skup svoje partije. Lojalnost stranci i vođi iskazivaće sakupljanjem određenog broja sigurnih glasova.

Pljušte i otkazi službenicima koji su odbili “radne zadatke” ili progovorili o pritiscima na poslu. Profesorka u zrenjaninskoj gimnaziji Senka Jankov suspendovana je zato što je na Google učionici prošle godine okačila natpis “Zrenjanin protiv nasilja”

Ukinuto je preko noći prestižno odeljenje informaciono-komunikacione tehnologije u Nišu koje je 26 godina obezbeđivalo rad gradskih uprava. Centar je ugašen zato što su svi zaposleni grupno odbili da idu na miting SNS-a u maju prošle godine.

U javno-komunalnim preduzećima gotovo svi su zaposleni na određeno vreme. Da bi im se obnovio ugovor, radnik mora da prikupi sigurne glasove. Ranije je dovoljno bilo 10, potom 20, a sada je broj sigurnih glasova, kao predujam za produženje ugovora o radu, bar 40.

U ovakav lanac ucena, uvezane su mnoge profesije u institucijama pod kontrolom države: od medicinskih sestara, preko lekara, učitelja i nastavnika, železničara, vaspitačica u vrtićima, tetkica i kuvarica, studentskih domova, električara u EPS-u, daktilografa u raznoraznim službama, policiji, vojsci…

Onaj ko radi svoj posao stručno i savesno biva neretko kažnjavan, pa čak i suspendovan. Tužiteljke koje su istražile korupcijsku aferu u jednom odeljenju EPS-a premeštene su po hitnom postupku u drugo odeljenje. Policajka koja je otkrila da je kum predsednika države izazvao saobraćajni udes pod dejstvom alkohola i kokaina bila je u pritvoru, a i dalje je suspendovana. Policajci koji su otkrili aferu Jovanjica, preraspoređeni su na niže položaje.

U takvoj atmosferi, dočekuje se ove godine Praznik rada u Srbiji. Za sada je najavljeno da će na Veliku sredu raditi Narodna skupština, jer nova vlada čiji sastav samo što nije obelodanjen, treba da položi zakletvu. Kao uvek do sada, među ministrima su nekadašnji Miloševićevi socijalisti. Bore se za svaku fotelju koju plaćamo svi mi. Nemaju oni ni vremena ni volje da razmatraju prava radnika. To nije na njihovom patriotskom meniju.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.